BAKU RADOJKU ZABORAVILA ROĐENA DECA "Neće da se jave, za neke ne znam ni gde su. Odem u grad i prosim, ne mogu da radim"

Radojka Petrović teško živi, a najviše je boli što su je njena rođena deca zaboravila. Ona prosi da bi preživela, kad je neko pita gde su joj deca, ne može da sakrije suze.

Teška mladost i borba da decu nakon razvoda izvede na pravi put, doneli su joj još težu starost. I ruke kojima je prehranila porodicu izdale su je, pa više ne može da radi.

- Odem u grad i prosim u zadnje vreme, jer ne mogu da radim - kazala je ona. Brigu o njoj preuzela je sestra.

-Boli što sto dosađujem porodici koja je u teškoj situaciji. Iako je to moja sestra, to je tuđa kuća - kaže ona.

Radojka o sebi i svom zdravlju brine sama. Ali, njenu bol ne može da izleči lekar. Ni želje nisu velike, a upućene su deci.

- Makar taj telefonski poziv i da se sastanemo da progovorimo. Drugo ne tražim - poručuje ona.

A da je srce roditelja najprostraniji dom i male i velike dece, dokazuju nam svakodnevno - i dok su u punoj snazi, i kad ostare. Umesto da ih tretiramo kao servis za unuke, psihološkinja Adriana Pejaković predlaže nešto lepše.

- Da obratimo pažnju jer ćemo svi biti stari. Da im pružimo pažnju i ljubav i poštovanja, a ne da jurimo za stvarima u životu - pojašnjava Pejaković.

Da je prisustvo bake i deda značajno i za decu, znamo svi koji pamtimo tu neizmernu ljubav. I zato je na ljubav najlepše odgovoriti istom merom.

- Nekada se stari osećaju zapostavljeno, ali neće da kažu jer smatraju da nisu prioritet. Nekad je važno da zastanemo da se setimo i da ih pitamo kako su. Oni misle da su nam na teretu - smatra Pejaković.

Isto to oseća i Radojka, da nikom nije teret. Zakon o porodici kaže da su deca dužna da izdržavaju svoje roditelje.

Radojki bi jedan poziv ulepšao dan, ali i mnogim roditeljima, da znaju da o njima misle oni kojima su život posvetili, a to je najmanje što možemo da učinimo.

Kurir.rs/RTCG