KURIR U POSETI BAKA MILENI (82): Živela u Francuskoj, a sada s kozama u Crnoj Gori, ZA BOMBARDOVANJE ZNALA GODINU DANA RANIJE

Milena Mazić ima 82 godine, živi u Crnoj Gori, i o njenom životu bi mogao da se snimi film. Ova nesuđena profesorka filozofije pobegla je iz siromaštva u Francusku, bez para i pasoša, brzo se snašla, uspela, ali je odlučila da se vrati u svoju domovinu dva dana pred bomardovanje, i to da bi živela sa kozama.

Kolika je ljubav prema kozama Milena nam je najbolje pokazala kada nas je odvela da vidimo štalu- obor u koji su smeštene.

Sve čisto, kao u apoteci, što se kaže. Provetreno, ali ju je iznerviralo kad je videla da jedan od dva ventilatora ne rade. U dvorištu velika kada, sa hladnom vodom. Kaže, svako jutro je glanca i dva puta dnevno menja vodu, da kozicama bude lepo.

No, krenimo priču ispočetka...

„Ja sam dete koje je mnogo volelo da uči, da znam. Kad sam završila gimnaziju upisala sam Filozofiju. I kad sam završila drugu godinu, rekla sam sebi, „šta sad da radim“. Imala sam sedam franaka u džepu. Jedna prijateljica mi je dala adresu gde da se javim da bih našla posao. Krenula sam na put bez ičega. Zamolila sam vozu putnike da pomere svoje kofere da legnem iza, da me ne vide, jer nisam imala ni para za kartu a ni pasoš, i tako sam stigla do Pariza. Ništa nisam imala. Razmišljala sam ako želim da imam nešto, moram da probam, da napravim nešto. Prvo veče sam spavala u parku na klupi. Onda sam otišla na te adrese. Na prvoj lokaciji je bila jedna baba, pitala me da joj budem sluškinja. Odbila sam. Na drugoj adresi je bila jedna jevrejka, bogata a glupa ko noć. I to sam odbila. Treća adresa je bila jedna predivna porodica, sa dvoje dece. Redovno se i danas čujemo, razgovaramo. Posle toga sam radila u jednoj firmi sa hidrauličnim bagerima. Sve do dva dana pred bombardovanje, kad sam se vratila u Jugoslaviju“.

Šta Vas je nateralo da se vratite?

„Iimala sam sjajan život tamo, poverenje, poštovanje. Ali, ja sam rođena u ratu. Znam šta je beda. Meni ništa ne može da zameni moju domovinu. Mene ne interesuju pare nego duša naroda, a mi je imamo. Godinu dana sam znala da će biti bombardovanje. Takva je bila propaganda protiv nas, sve najgore. Onda sam samo presekla i odlučila da se vratim“

Da li ste se pokajali?

„Po nekad kad me nerviraju neke stvari, najčešće političke. Zapravo, ovde nema polike, samo pare i interes“

Kako ste se odlučili baš za ovo mesto, za Novoselje kod Petrovca?

„Ja volim koze, jako. Ali, njih ne možete da držite u naseljenom mestu. Šetala sam dosta, i tražila mesto na planini, da budem slobodna. Našla sam ovo mesto. Sve je bilo ruševina. Preko dve godine sam sve gradila. Ali, pre toga sam tri meseca spavala u ruševinama da osetim šta i kako treba da radim. Sa majstorima sam sve radila, brinula se o njima, pomagala sve.“

Kako izgleda jedan Vaš dan?

„Ustajem u četiri ujutru, pomuzem koze i pustim ih da pasu. Onda se vraćaju oko sedam uveče. Dotad čistim štalu, tor, menjam vodu, maksimalno sam im posvećena. Popijem svoj čaj, mleko, pročitam neku dobru knjigu. Novine ne čitam, ne želim ništa da znam. Sad je para važna, čovek nema nikakvu vrednost, ja to ne želim. Zato imam svoj svet.“

Sa puno ljubavi pričate o životinjama. One su ceo Vaš život...

„Imam 35 koza. Imala sam mnogo više. One su poznate ovde, vaspitane, mlečne i rasne. Ja sam napravila novu rasu. Svake godine imam novog jarca. Jedne godine je Sanski, druge Balkanski, tako da sam napravila moju Balkansko-sansku kozu. Moje koze se uvek pare krajem novembra da bi se ojarile u aprilu, kada ima dobre trave, da imaju dobro mleko. Ja ništa ne radim bez plana. Ali sad imam 82 godine i ne mogu perfektno da brinem o njima, pa ću morati da prodam koze. Moraću i kuću da prodam. Ne treba mi više. Ja sam sve ovo napravila za prijatelje, koji mi dolaze iz svih krajeva sveta. Imam jednog prijatelja pa ćemo napraviti u Virpazaru veliku rusku daču, uzeću moje pse i mačke i tamo ću da se selim. Kad bude došao onaj dan hoću da me tamo spale. Neću da me jedu crvi.

Nažalost, nije Vam uvek boravak ovde bio lep i idiličan. Vas su i napadali, pljačkali.

„O, da. Napadali, tukli da mi uzmu pare. Nekad sam razmišljala kako sam sve ovo preživela da me nešto psihički ne polomi. Ovde se sve zna. Mislili su da sam bogata pošto sam bila u inostranstvu. Ti mladići su imali po dvadeset godina. U sred bela dana su me napali. Vezali su me za jedan direk u dvorištu. Tukli su me. Govorila sam da nemam pare, da su u kući, investirane. Onda su mi demolirali kuću, pobacali, porazbijali sve. Mene ostavili vezanu. Ja sam polako nekako uspela da se oslobodim i pobegnem. Bila sam rasečena po licu, oko očiju, usana, svuda. Kad su ih uhvatili išla sam da ih posetim u zatvoru. Pitala sam ih šta bi oni uradili da neko njihovu majku napadne i maltretira kao oni mene što su. Rekli su da bi tog nekog ubili. Pitala sam da li ja treba onda njih da ubijem. Mene psihički ubija nevaspitanje. Kako roditelji mogu da zapuste porodicu i da dozvole da deca budu takvi prema starma. To se sve izdešavalo na početku mog boravka ovde, i to vam poljulja poverenje u sve. Ne verujete ljudima. Ja sam vaspitavana da volim ljude. Dok sam radila u Francuskoj, napravila sam varijantu, pošto sam sarađivala sa Nepalom. Ja sam tamo u jednom restoranu svaki dan hranila 50 starih invalida, sirotinje, dece. Išla sam tamo na svakih 15 dana. Veoma često mislim na njih.“

Je l postoji strah ako se, ne daj Bože Vama nešto desi, šta će biti sa Vašim životinjama za koje ste jako vezane?

„Imam prijatelje koji će odmah da skoče i spašavaju. Nema ih mnogo, ali dvoje prijatelja su tu za sve. Planiram da prodam sve ovo.“

Nažalost, nisu Vas samo ljudi napadali, bilo je i životinja.

„Pas me je ujeo. Išla sam da vidim gde su mi koze, nije ih bilo. Vraćam se zamišljena, i samo me je zgrabio pas za nogu, neka skitnica. Počela sam da vičem, da dozivam moje pse, došli su i spasili su me. Da ih nije bilo, rastrgao bi me. Meso sa noge mi je visilo. Od tog napada kako sam pala polomila sam kuk, pa sam morala da se operišem, budem u bolnici. Imala sam sreće. Na početku sam, po povratku kući, pošto je teren vrlo strm, četvoronoške išla kod mojih koza, da ih obiđem, nahranim, pustim na livadu. To mi je dalo veliku snagu.“

Milena, od čega sada živite?

„Imam neku jako malu penziju, jer sam 12 godina pre odlaska u regularnu sve ostavila i došla ovde da živim ali meni je dovoljno. Ali, mene to nije briga. Prodam jare, nemam sad dovoljno mleka jer jarići sisaju, ali nekad prodam sir. Mene ništa materijalno ne ispunjava. Ljudi su postali egoisti jer samo misle na materijalno. Imam auto, bitno mi je da ide, ne i kakav je. Ja volim životinje. Kao dete sam spavala na vratu svog ždrebeta. I dalje osećam taj miris...“