ČITAO JE KURAN I SPOZNAO HRISTA: Sveštenik Almir Pehlić objašnjava kako je postao hrišćanin!

Karlovčanin apeluje na toleranciju među ljudima, tumači Bibliju i put Isusa Hrista. Na svom putu propovedi uvek ide do tačke razuma, a čak i sa porodicom ponekada prekida priču o veri

Almirov je život, dakle, satkan od suprotnosti, pa kad je o njemu reč, sasvim normalnim možemo nazvati nekoga ko do podne izrađuje pištolje, a popodne propoveda Hristovu ljubav. On je zapravo, zajednički smo došli do tog zaključka, "vitez vere", baš kako uporne tragače za Bogom naziva danski filozof Soren Kirkegard. U potrazi ga nije sprečila sva trnovitost i nepredvidljivost koja mu se isprečila. Zaista, početak njegova životnog puta 29 godina ranije ni u najluđem filmu ne bi nagoveštavao da će Almir postati pastor Protestantske reformirane hrišćanske crkve, te se upisati u istoriju Karlovca kao čovek koji je u grad na četiri reke vratio protestantizam nakon punih 350 godina.

Sobica u najmu

Sedimo u prvom od četiri reda stolica u sobici u najmu u centru grada, u kojoj drži mise. Samo kada iz Osijeka dolazi biskup Jasmin Milić, ubacuje se još jedan red klupa, jer je gužva. Oltar je sveden na sto, krst, dve sveće i Bibliju. Na zidu dva raspela i dve slike, portret Hrista i Poslednja večera. Almir na sebi ima talar - svešteničku mantiju, oko vrata kolar, a ispod njega pločice, nazovimo ih mašnama koje simbolizuju Stari i Novi zavet, odnosno njegov autoritet dok pričamo o veri.
Almir je rođen u radničkoj prodici, mama radnica u posrnulom karlovačkom DIP-u bila je, priča nam pastor, katolički ateista, a otac, majstor za šivaće mašine, musliman koji nije previše držao do vere. Baka, tatina majka, podučavala ga je Kuranu. Ona mu je prva pričala o Isusu Hristu, ne kao o Božjem sinu, jer ga takvog islam ne poznaje, već kao o velikom proroku, čudotvorcu, dobrom čoveku.

"Ideja Isusa Hrista potpuno me zaokupila. Sa sedam godina video sam njegovu sliku na korici knjige prijatelja mojih roditelja koji su bili Jehovini svedoci. Ukrao sam je da bih je mogao čitati, ne znam, možda sam više gledao sve one lepe sličice, ali se od nje nisam odvajao. Otišao sam u crkvu Svetog Trojstva i ta tajnovitost sakralnog objekta potpuno me osvojila. Tražio sam majku da me upiše na veronauku. Ispunili su mi roditelji želju misleći da se radi samo o hiru, no baka se tada još nadala da će me odgajati kako je i započela - u islamu. Samo i jedino ja iz porodice išao sam na svete mise i primio sve sakramente, krenuvši od krštenja. Sa svojih 12 godina uhvatio sam sveštenika za rukav i pitao ga: "Šta treba da učinim da postanem sveštenik poput vas?" Nije me obeshrabrio čak ni njegov ozbiljan odgovor: "Moraš puno učiti!" - priča nam pastor Almir.

Pitanja za sveštenike

Nakon tinejdžerskih dana počela su da mu se roje pitanja, a on nije puno razmišljao, već ih je prosleđivao direktno svojim sveštenicima.

"Zanimalo me sve pa sam tako pitao svoje franjevce da mi pojasne kako je to Hrist prisutan u elementima hleba i vina, a umesto odgovora dobio sam prekor da nisam dobar vernik, da sam lažljivac koji je veru došao da ismeva. A zapravo sam samo bio jedini klinac koji je hteo da uđe dublje, u samu srž vere. Shvatio sam da oni nemaju odgovore na moja pitanja ili ih ne žele dati, da žele poslušnike, a ne mlade koji razmišljaju. Bilo je to pogrešno, smatram da mlade ne treba sputavati, treba ih usmeravati, pokazati im kako proširiti i produbiti svoje misli, a ne ih stopirati - priča pastor.

Bio je to period njegovog života u kojem je, kaže, polako, ali sigurno ulazio u kaljužu nihilizma, ali ga ideja o Bogu nikada, pa čak ni tada, nije napuštala.

"Upisao sam Tehničku školu, jer sam želeo da pravim robote, ali sam ubrzo shvatio da za tako nešto treba puno učiti fiziku i matematiku, a to mi baš nije odgovaralo. Bio sam loš učenik i često sam bežao s nastave - na utakmice NK Karlovca ili u knjižari čitap Stivena Kinga. Pisao sam poeziju i prozu. Umesto odvijačima, bavio sam se Tinom Ujevićem, A. B. Šimićem, Blakeom i Ginsbergom, te Džimom Morisonom, sve samim književnim antijunacima. Književnost je ušla u mene toliko da me obuzela, a Biblija, koja u svojoj biti i jeste poetski tekst, bila je logična nadogradnja. Bilo je to vreme i mog lutanja, vreme odrastanja i ludovanja. Pio sam previše. S Liscem, Vrićom i Kundićem bio sam jedan od osnivača Gademza (navijačka grupa NK Karlovca), a zbog vruće glave iz tog vremena jednu sam noć prespavao u zatvoru jer sam udario policajca koji me sprečio da idem da tučem suparničke navijače. Mladalačka kriza, revolt, stručnjaci valjda znaju kako se to naziva. Ipak sam nekako završio srednju školu i zaposlio se u HS Produktu, krenula je moja četvorogodišnja avantura za CNC strojem na kom sam u fabrici proizvodio cevi za pištolje. Ali, i dalje sam tragao za svojim Bogom. Proučavao sam Kuran, pa onda i hinduističke spise, bio član anabaptističkih zajednica.
Isprobao sam sve što sam mogao naći u Karlovcu, a onda se našao u nečemu čega u Karlovcu nije bilo. S protestantizmom sam se susreo kad sam imao 21 godinu, i to preko knjiga Martina Lutera u Gradskoj knjižari Karlovac. Tražio sam izvorište u hrišćanstvu, zanimalo me kako je to bilo neposredno nakon Hrista i to sam tada tamo našao - kaže Almir.

Upisao je u Osijeku vanredne studije teologije, opšte ekumenske, jer protestantske nije bilo, no bilo mu je, kaže nam, prilično naporno uskladiti posao i studije.

Spajanje smena

"Često sam spajao smene pa bih radio i po 16 sati kako bih sutradan mogao pristupiti ispitu. U međuvremenu sam se prebacio u Zagreb, bio sam vrlo uspešan student pa mi je dekan ponudio stipendiju. Prihvatio sam je, dao otkaz u fabrici i sve vreme posvetio studiranju i proučavanju vere - kaže Almir, koji je na kraju i diplomirao na Protestantskom teološkom učilištu Mihael Starin.
I baš poput svetog Augustina shvatio je da je toliko posvuda tražio Boga, a onda uvideo da je on celo vreme bio u njemu.
Vratio se u svoj grad, biskup Milić i on složili su se da je najbolje da upravo ovde Almir zametne novo seme protestantizma, baš kako su to davne 1579. godine učinili graditelji Karlovca.

Fakultet, ali ne i posao

"Moja sestra Ana, koja upravo postaje socijalna radnica jer je položila svoj poslednji ispit, bila je prva koja mi se pridružila. Onda su ljudi počeli da dolaze, prilaze mi na ulici, raspitivali se. Istraživali bi protestantizam pa me jednostavno "izguglali". Moja majka, koja nikada nije bila vernica, došla je na moje propovijedi i ostala ganuta, prišla nam je i ona, kao i tata koji je odgajan u islamu. Sada, ni godinu nakon mog zaređenja, mogu reći da u Karlovcu ima 30 ljudi koji se deklarišu protestantima. Ako ćemo slagati profil prosečnog karlovačkog protestanta, mogu reći da se radi o osobi koja je završila fakultet i nema posao. Uglavnom se radi o osobama koje su do sada bile ateisti ili agnostici, a bilo je i pripadnika drugih vera koji tamo nisu našli Boga. Ja sam tu da prenesem poruku, da služim, a ne da bilo koga odvajam. Najviše ih privlači propoved, razotkrivanje reči. Kada se čovek iz 21. veka koji je odrastao uz Facebook sretne s arhaičnim tekstovima iz Biblije, bez nekog savremenog konteksta, neće ništa razumeti - šali se Almir.

Dodaje da ipak nijedan od njegovih sledbenika nije iz grupe navijača Gademz ili iz njegove ekipe iz "luđih dana".

"Voleo bih da dođu, ali nije došao nijedan. Haha. Sretne me na ulici moja ekipa pa pitaju momci: "Almire, pa kaj ti je došlo?" A ja odgovaram: "Pa znaš da sam uvek bio lud i drugačiji od vas!" Neki od njih ne vole crkvu, neki je mrze, ali drago mi je što mene i dalje prihvataju. Prijateljstvo iz tih dan nije umrlo, naprotiv, i dalje izlazim, nedavno sam bio na koncertu "Udara groma", ali poštujem neke granice. Ranije je bilo loših stvari, ali ništa ne zameram Almiru iz 2005. godine, jer, ko zna bih li, da nije bilo tako, danas uopšte bio sveštenik ili bih proizvodio pištolje u HS Produktu - priča sveštenik koji i dalje sluša hard rok.

Gotovo sva Almirova rodbina s očeve strane je iz Velike Kladuše u BiH, oni su muslimani, aktivni u veri, neki su čak islamski teolozi. Na porodičnim ručkovima Pehlićevih zna biti vrlo zanimljivo.

Bog nam je dao razum

"Da se razumemo, mi za njih nismo pravi vernici. Pričamo, ali znamo granice do kojih se može doći. A kada se do njih dođe, prelazimo na druge teme. Iako formalno nikada nisam bio uveden u islam, ja sam za njih deo islama. I nemamo problema dok pričamo o Hristu sve dok ja ne spomenem da je u njemu utelotvorena reč Božja, da je on sam sin Božji. Pa onda dobijem kontru kako Bog nema sina, a ja onda ublažim retoriku pa kažem da je to sin Kraljevski. I to su već trenuci kada moramo da pređemo na drugu temu - priča pastor prisećajući se pokojne bake čiju želju da sledi islam ipak nije mogao ispuniti.
"U nekakvim opštim okvirima osećam se katolikom i nemam ništa protiv ljudi koji vole svoju veru, ali molim da svako razmisli o onome u šta veruje. Bog nam nije dao samo ruke i noge da nekoga sledimo, već i razum. Zato nisam pripadnik katoličke crkve, jer u Bibliji piše "uzmite i jedite, ovo je moje telo", a nigde ne piše "klanjajte se". Pijetet prema svecima je problem, to bi značilo da oni moraju biti sveznajući i sveprisutni kako bi znali što govorimo, a to su već atributi koji pripadaju samom Bogu. No, moja misa izgleda u potpunosti jednako kao katolička. Doduše, na Drugom vatikanskom saboru protestantski teolozi uticali su na razvoj mise, pozvani su da promene način bogosluženja, pa je i ovo što se služi u katoličkoj crkvi zapravo naša misa. No, nećemo o tome, da se s nekim ne posvađam, a ne želim se svađati ni s kime, već približiti. Trebamo svi produbljivati ono što nam je zajedničko, zanemarivati ono u čemu se razlikujemo - navodi karlovački pastor.
On mesečno zaradi jedva 400 evra, pola iznosa potroši na stan u gradskoj četvrti Gaza u kojem je u najmu, a ostalo ode za hranu i sitne potrepštine. O autu može samo sanjati pa uglavnom sve poslove po gradu obavlja pešice. Zato ga se često može videti na gradskim ulicama, a Karlovčani, onako na prvu, i ne vide preveliku razliku između njega i nekog katoličkog sveštenika, pa ga uredno pozdrave sa: Hvaljen Isus i Marija! Iako je smatraju Bogorodicom, zbog poznatog stava prema "svecima", protestanti ne priznaju taj njen "status" i ne mole se Devici Mariji. Ipak nijedan Almirov sugrađanin neće ostati bez očekivanog pozdrava: "U vijeke", a još će dobiti i osmeh.

(Jutarnji list)