Hrvatski mediji pišu o lošem ponašanju pojedinih migranata koji uriniraju po šatorima i maltretiraju slabije od sebe

Hrvatski mediji već danima se bave izbegličkom krizom, ali i sudbinama migranata sa Bliskog Istoka koji mesecima već pristižu u Evropu.

Tako je objavljena i priča mladog Avganistanca Elijasa, koji je ispričao zbog čega beži iz svoje domovine i zbog čega ne veruje da će tamo ikada biti bolje.

"Bežim iz Avganistana. Tamo više ne postoji ništa. Tamo je stalno rat. Rat koji nikada neće prestati, jer stalno se neko s nekim i oko nečega sukobljava. Uvek će postojati neki talibani, nekakav ISIL ili Al Kaida, i uvek će naći povod za neki novi rat. Uvek! Dosta mi je svega! Ne želim uopšte više ni da razmišljam o toj zemlji – govori 17-godišnji Elijas za "Slobodnu Dalmaciju" na železničkoj stanici u Tovarniku, pre ukrcavanja na 31. izbeglički voz po redu koji je u ponedeljak ujutru krenuo prema mađarskoj granici.

List se u jednom delu teksta bavi i stanjem u prihvatnom centru Tovarnik ali i lošim ponašanjem pojedinih izbeglica. Tako tvrde da poslednjih dana dominiraju Avganistanci, koji ređe putuju sa porodicama, a obično idu ka svojoj rodbini u Evropi.

Tako novina tvrdi da migranata vikendima ih ima manje, jer vozači taksija i privatni prevoznici ne voze kao radnim danima, ali zato se broj izbeglica ponedeljkom i utorkom rapidno povećava. List dalje piše:

Uvode se i pravila ponašanja u kampu u Opatovcu. Bilo je onih koji su bacali otpatke kroz prozor kupea, pa su upozoreni da će ih skinuti s voza. Bilo je i mladih, nestašnih ljudi koji bi bez razloga potezali ručnu kočnicu u vozu, pa kruži šala: “Koliko traje vožnja vozom od Opatovca do Botova? Zavisi od toga koliko puta putnici prikoče.”

Zabranjeno je mokriti u šatorima u Opatovcu, što je bio slučaj uprkos činjenici da su svuda okolo hemijski WC-i, kao i teerati decu i žene iz šatora da bi u njima ostali samo muškarci. Najčešće se tako ponašaju Avganistanci, koji i u vozu, iz kupea, znaju proterati žene i decu da bi se oni smestili, iako policija vodi računa o tome da porodice sa decom budu prve zbrinute, kao i bolesnici i teški invalidi. A i njih je, nažalost, u pravoj reci ljudi koja s Bliskog Istoka i Azije teče kroz Hrvatsku – sve više.

Dvanaestogodišnja devojčica s ranama na nogama i grkljanom iz Alepa, koju otac sve vreme drži u naručju, ili oduzeti dečak sa šestoro braće od kojih mu najstariji sve vreme pridržava glavu, svedoče o tragediji koja se događa u svetu 21. veka, koji još nije iskorenio ratove, siromaštvo, bedu, svu tu silnu nesreću koja se ovde, i danas, u malim mestima na istoku Hrvatske: Opatovcu, Strošincima, Tovarniku, Spačvi... može videeti na svakom koraku.

(Slobodna Dalmacija)