OTKRIVENI TAJNI SPISKOVI: Evo ko sve špijunira za Hrvatsku u Srbiji!

Da je Hrvatska tajna policija godinama unazad zainteresovana za obaveštajne prilike u Srbiji najbolje govori poverljiva dokumentacija do koje smo došli. U pitanju su podaci njihove sigurnosno-obaveštajne agencije, a jednim delom, najverovatnije, i njihove vojne bezbedonosne službe.

Bivši šef SIS od 1995. do 2000. godine Ante Gugić misli da je reč o “prljavoj igri” i da hapšenje navodnog hrvatskog špijuna Vučiću služi za stvaranje uslova za zaoštravanje odnosa s Hrvatskom, dok bivši šef SZUP Smiljan Reljić smatra da Srbija danas ne predstavlja veliki sigurnosni problem Hrvatskoj.

Dok Hrvati pokušavaju da se ograde od „nemilog događaja”, Čolović se ekspresno nagodio sa tužilaštvom, priznao je krivicu u zamenu za trogodišnju zatvorsku kaznu. Da li je tužilašatvo napravilo dobar potez sa nagodbom, kakav je kvalitet informacija koje im je Čolović ponudio, da li bi se tokom jedomesečnog ili dvomesečnog pritvora okrivljeni setio još nekih bitnih detalja koje je možda zaboravio tokom saslušanja, najbolje će se znati ako se Čolović u dogledno vreme izruči Hrvatskoj, i ako se potom ubrzo iz zatvora nađe na slobodi. Dakle, da li je tužilačka istraga bila na visini zadatka, imajući u vidu da je uhapšen osoba koja se sumnjiči za špijunažu, ostaje da se vidi…

Da je Hrvatska tajna policija SOA (sigurnosno-obaveštajna ganecija) godinama unazad zaineteresovana za obaveštajne prilike u Srbiji najbolje govori poverljiva dokumentacija do koje smo došli. U pitanju su podaci Hrvatske službe sigurnosti, a jednim delom, najverovatnije, i njihove vojne bezbedonosne službe. Reč je o desetina stranica, odnosno spiskovima osoba vezanih po raziličitim kategorijama za HOS koji su klasifikovani u više kategorija. Ovu dokumentaciju analizirala su dva različita izvora, jedan iz Službe državne bezbednosti, a drugi iz vojne obaveštajne službe. Oba izvora imaju najviše činove u službama u kojima su radili.

Pre svega, uvidom u poverljiva dokumenta koja su, po svemu sudeći, diverzijom unutar hrvatskog bezbedonosnog sistema “skinuta” sa kompjutera, oba naša sagovornika potvrdila su da je u pitanju u veoma velikim procentima originalna dokumentacija, imajući u vidu pre svega način na koji je sačinjena ova dokumntacija, na klasifikovanje spiskova, označavanja, unosa, širovanih podataka…

Kako su objasnili, onaj ko je izneo ovu dokumentaciju naneo je SOA udarac s obzirom da su im, između ostalog, nestali spiskovi sa punim imenima i prezimenima osoba koje su bile ili su i dalje njihovi saradnici, što je za jednu tajnu službu žestok udarac jer se pravi identitet saradnika drži u strogoj tajnosti.

Poverljiva dokumenta klasifikovana su u više kategorija:

1. Spisakovi Srba u Hrvatskoj koji su se bavili obaveštajnim radom

2. Spiskovi Srba iz Hrvastke koji su radili za strane obaveštjane službe

3. Spiskovi osoba, među kojima i pojedine ličnosti iz hrvatskog javnog života, sa kojima je SOA ostvarila kontakt

4. Spiskovi osoba sa kojima je hrvatska služba uspostavila kontakt

5. Spiskovi srpskih obaveštajaca, najvećim delom iz vojske Republike srpske krajine, koji su pod obradom hrvatske tajne policije

Na spiskovima su otkucana puna imena i prezimena osoba, njihovi pseudonimi kao što su Tigar, Krtica, Slavija, Don, Brko, Živko, Tino, Ministar, Avion, Kec, Pakrac…zatim imena osoba sa kojima su dolazili u kontakt, podaci o tome gde su radili i u kom mestu u Hrvatskoj…

Spiskove je sačinila analitika njihove službe, a prema podacima do kojih smo došli, najverovatnije su naprvljeni pre nekoliko godina.

Na osnovu svega gore iznetog, jasno je da su Srbi i obaveštajne prilike kod nas dugi niz godina predmet ozbiljnog interesovanja Hrvata, a kako rade naši susedi objašnjeno je u nastavku teksta, nastalog iz razgovora sa gore pomenutim izvorima.

“Pred raspad Jugoslavije, veliki broj pripadnika Savezne službe bezbednosti koji su bili Hrvati, već tad su znali šta se sprema, da će doći do rata. Oni su mahom radeći u Beogradu, gde su na dnevnom niovu dobijali poverljive podatke i depeše, nosili su u Hrvatsku, zavodili i pravili dosijee sa tamošnjim bezbednjacima. I pre nego su dobili državu, oni su počeli da prave svoju obaveštajnu službu.

S druge strane, iz Hrvatske su se u saveznu Udbu tih godina slivale šture informacije o određenim ličnostima ii događajima, uglavnom opisane u jedva nekoliko rečenica.”

Kad je izbio rat jedan broj njihovih obaveštajaca iz JNA, ostao je u Srbiji, i oni su se takođe bavili i obaveštajnim radom za novonastalu hrvatsku službu. To su bila vojna lica koja su prikupljala brojna dokumenta i depeše, ali su u to vreme imali problem kako da sve to pošalju u maticu, pa su tajne spise držali skrivane na različtiim lokacijama.

Naša tajna policija, u to vreme SDB, dobila je poverljive informacije o njima zbog čega ih je stavila na mere.

“Veći deo tih vojnih lica, kako je rat u Hrvatskoj sve više besneo, donosio je odluke da napusti Srbiju. Prilikom napuštanja sa sobom su odnosili i poverljiva dokumenta. Naša služba je znala šta spremaju, pa je jedan broj njih čekala na graničnim prelazima, između ostalog i na prelazu Bački breg, gde su potom hapšeni.”

U isto vreme tadašnji državni vrh Hrvatske, koju je vodio Franjo Tuđman, donosi odluku da se jednom broju srpskih vojnih lica i obaveštacaja ponudi da ostanu u toj zemlji, da im se ne diraju radna mesta i imovina. Treba napomenuti da je u vreme izbijanja rata devedesetih, u tajnoj policiji u Hrvatskoj radilo najviše Srba, koji su bili veoma iskusni operativci. Onima koji su prihvatili ponudu tadašnje vlasti dat je zadatak da obučavaju mlade kadrove hrvatskog bezbedonosnog sistema.

“S druge strane, pojedini Srbi koji su pobegli iz Hrvatske vrbovani su u vreme i ubrzo nakon završetka rata, tako što im je obećala da im neće dirati porodice odnosno rodbinu koja je ostala u Hrvatskoj ako budu sarađivali, a ponuđeno im je i da će im imovina ostati netaknuta.”

Jedan broj Srba vrbovan je posle 2000. godine, kada su odlazili da u Hrvatsku da obiđu rodbinu i rođake.

“Prilikom prelaska granice odnosno ulaska u Hrvatsku, njihova služba aktivirala bi doušničku mrežu, obično preko komšija, da prate šta Srbi pričaju i kakve su mu namere. Nisu ih dirali ni prilikom prve, druge ili treće posete zavičaju, ali kad bi četvrti ili peti put došli u Hrvatsku, privođeni su na informativne razgovore prilikom kojih su pominjane i tajne optužnice za ratne zločine, pritisci na porodicu i rodbinu da će imati probleme…”

(Nedeljnik Ekspres)