BOLNA ISPOVEST HRVATICE KOJA JE OTIŠLA U NEMAČKU: Gladna sam, spavam na ulici, na izmaku sam snage

Iako se većini Hrvata ostvari san nakon što isele iz Hrvatske i započnu novi život vani, nekima se nade o boljem životu u iseljeništvu raspadnu kao kule od karata.

"Sve je išlo svojim tokom. Radila sam sve i svašta za tu platu, koja mi je bila sigurnost za moju decu koja su ostala u Hrvatskoj. Kada sam postala kreditno sposobna, digla sam kredit koji bi pokrio preostale dugove u Hrvatskoj, iz vremena kada sam radila mesecima bez plate. Svi koji su to prošli znaju o čemu govorim. Deca, škola, računi, karte, ostalo da ne nabrajam. Moji problemi počinju kada sam pre pet meseci promenila posao", započela je svoju priču.
Dodala je da joj je radni dan do tada trajao od 6 ujutro do uveče, ali da pre 20 sati nije završavao.

"Između smena pauza od sat ili dva (ali to nije pauza kao svuda nego drugi posao jer firma tako zahteva), bez ijednog slobodnog dana ili, ne daj Bože, vikenda. Došla sam u fazu da spavam sedeći, a posao je bio takav da sam morala da budem skoncentrirana maksimalno. Nekada sam uspela da skuvam supu iz kesice i to ako sam imala snage posle posla. Uglavnom sam bila gladna, nenaspavana, slomljena i psihički i fizički, to sam trpela poslednjih pet meseci i dala otkaz" - priča.
Tada kereću njene muke.

"Bivša firma je poslala dopis da će mi uplatiti platu koja, naravno, nikada nije legla na moj račun niti su mi vratili moju diplomu. Ja sam u roku od pet dana počela da radim u drugoj firmi. Sada je trebalo da radim dva meseca bez evra. Stan u kojem sam bila redovno sam plaćala dok su i moja primanja bila redovna, da bi vlasnik stana kada je saznanao da sam dala otkaz u toj firmi rekao da moram napolje ili da će mi povisiti stanarinu, jer je znao da izlaza nemam. Na to sam i pristala. Trebalo je platiti stanarinu, poslati novac kući u Hrvatsku, kredit čeka, karta za S-bahn... O hrani nema ni govora, a moje plate, koju sam krvavo i pošteno zaradila, nema", nastavlja priču ova žena.

Pitanje je što i kako dalje. Nova firma, novi ljudi, kako objasniti situaciju?

"Jednu noć sam spavala na ulici. Gazda je promenio bravu na vratima jer očekuje svoj novac. Pokušala sam da mu objasnim, ali nije vredelo. Dala sam mu zadnjih 300 evra koje sam uštedela deci za dolazak meni na praznike, otključao mi je stan i pustio me unutra, i rekao da mu sutra donesem ostatak, inače neću ući".
Pozajmila je od koleginice novac za stan, kompanija koju je obavestila je o svojoj situaciji joj je uplatili akontaciju.
- Nemam reči za njih. Nisu morali. Tko sam ja? Tek sam došla, kako znaju kakva sam, koje su moje namere? Kapa dolje do poda. Znači, taj mesec sam rešila. Kako dalje? Već sam s platom u dugu. Treba raditi još toliko da bih dobila normalnu platu - pita se.
Stigao je i sledeći mesec kada je trebalo razmišljati o istome - stanu, deci, kreditu.

"Na posao moram, za kartu nemam, gazda dolazi noću: lupa, zvoni na vrata, hoće svoj novac. Ne idem četiri dana kući. Spavam na ulici, ne mogu više da podnesem pritisak njegovog urlanja. Sramota me ljudi koji slušaju. Požalila sam se u firmi kada su videli da sam iscrpljena, drugi kolega mi daje novac za stan, plakala sam kao dete.
Kako kaže, pet meseci se vrti u krug, a tu su i kazne za S-Bahn. Na rubu je snaga, tražila je veći kredit da vrati dugove i plati kazne, ali ne ide to tako lako.
"Jedan mesec sam kasnila s plaćanjem, kad mi bivša firma nije isplatila platu. Ne mogu više te ljude da pogledam u oči od srama, a šlepaju me već punih pet meseci" - kaže.

Na kraju je dodala da je spremna na to da će na njezinu priču biti svakakvih komentara.
"Ali zapitajte se koliko ovakvih priča ima? Koliko nas je ovdje bez porodice, bez ikoga, samo da našoj deci bude bolje? A mi svojim radom zaslužimo da živimo kao psi na ulici", zaključila je.

(croexpress.eu)