(VIDEO) PAKT SA SATANOM: Jezive ispovesti ŽRTAVA SEKTI iz Hrvatske

U Hrvatskoj deluje oko 800 sekti, ali onima koji postanu članovi nema mnogo pomoći. Pored materijalne koristi sekte propagiraju slobodnu ljubav i zdravu ishranu

Sada znam da u toj sekti radi kao rob, za 100 evra džeparca, nema ni zdravstveno osiguranje, uzeli su mu pasoš. Mom sinu su isprali mozak i ja ne mogu da ga vratim..." Tako zvuči priča jedne od hrvatskih majki koje nisu uspjele da izvuku svoje dete iz verske sekte, a u Hrvatskoj ih deluje čak 800! Većina je, kažu nam stručnjaci, vrlo benigna, ali je deo njih opasan i destruktivan, toliko da mlade teraju i na samoubistvo.

Hrvatski Ekspress je israživao kako one deluju u Hrvatskoj, kakva im je struktura i šta o njima govore bivši članovi, psiholozi, sociolozi, lekari, ali i sami članovi sekti ili njihovi osnivači. Oni koji su imali dodir sa sektama tvrde da je mnogima u interesu da veruju kako sekte ne postoje, i da je to najveća zabluda modernog društva.

Sekta je sledbenika, male grupe ljudi koja deli verska uvjerenja. Tvrde da jedino oni imaju ispravan pogled na svet, čime se izoluju od drugih. Uvereni da jedino sa istomišljenicima imaju o čemu da razgovaraju, odriču se porodice i prijatelja i posvećuju se svom novom životu. Negativan prizvuk imaju zbog destruktivnih sledenika koji žele da naškode pojedincu ili društvu, ili zbog onih kojima je jedini cilj da ostvare materijalnu korist.

U Hrvatskoj ima niz sektaških učenja, ali su ujek ekstremne grupe doživele javnu osudu. Kako katoličanstvo smatramo nacionalnom verom, najveći su neprijatelj satanističke sekte. U većini je slučajeva reč o grupi nadobudnih adolescenata koji žele da budu drugačiji i svojim opijanjem ili smešnim ritualima nikome ne čine štetu.

Ali u rukama poremećenih pojedinaca, priča više nije bezazlena. Uprkos svemu, Hrvatska još kaska za Evropom. Hrvatsko zakonodavstvo i društveni sistem ne prepoznaju žrtvu sekti, a žrtva nema kome da se požali. Ali zato postoji Centar za informisanje o sektama i kultovima. Reč je o ispostavi Evropske federacije centara za istraživanje i informisanje o destruktivnim sektama koji u saradnji sa vladinim institucijama i službama sigurnosti u Veću Evrope i UN ima savetodavnu ulogu.

U Hrvatskom CISK-u žrtvama sekti i članovima njihovih porodica pomaže kako da se nose se takvim problemom. Upozoravaju da velike svetske sekte svoje ogranke imaju i u Hrvatskoj, samo što ih siem ovde ne prepoznaje. Neretko iskoriste neki bezazlen pojam ili aktivnost poput joge, a retki shvate da se iza toga krije nešto sasvim drugo, opasnije i nimalo bezazleno. "Reč sekta ne postoji u pravnom sistemu pa je ona kao takva neprepoznatljiva. Iste grupe koje su se našle na listama parlamentarnih istraga u Francuskoj, Nemačkoj i Belgiji danas deluju i u Hrvatskoj. Godine 1994. bilo je procijenjeno da je reč o 170 opasnih skupina. Danas se prosuđuje da deluje 800 grupa. Liste za sada nisu javne, osim u slučaju kad se grupa nađe na sudskom procesu. Hrvatska je plodno tlo za te grupe. Njihovi su lideri dolazili 90’ih godina u misiji navodnog “spašavanja” stanovnika od ratnih posledica. Danas, već čvrsto udomaćeni, dolaze s receptima za delotvoran izlazak iz krize", upozoravaju iz CISK-a.

Veliki problem su i one sekte koje svoje članove vode u inostranstvo gde služe kao roblje. Budući da u Hrvatskoj nema evidencije takvih slučajeva, ne zna se o kom broju žrtava je reč. Veliki je problem i činjenica da policija ne može preduzeti ništa ako se sekti priključio punoletan mladi čovek koji tvrdi da je to njegov izbor. Takva je priča jedne gospođe iz Zagreba. Njen je sin sa prvim danom punoletstva otišao da živi u komunu u inostranstvu.

"Radi na crno, kao roblje. Daju mu mesečno 100 evra džeparca jer, između ostalog, organizuje kurseve i seminare iste te joge kojom se on bavi. Tamo se, prema njihovim običajima, venčao sa ženom iz Engleske koja je od njega starija 13 godina. Isprali su mu mozak jer on ne zna za odgovornost prema sebi ni prema drugima. On ne živi u stvarnosti. Bila sam šokirana njegovom odlukom da bira takvo postojanje, ali ja kao roditelj ne mogu živeti njegov život." Kaže da je ceo slučaj prijavila policiji, ali da ništa nije uspela da postigne. "Čak sam otišla tu u Zagrebu na razgovor kod lidera sekte, nadajući se da ću ga uveriti da pusti moje dete i pošalje ga kući, ali me je on tokom razgovora pokušao da vrbuje. Zastrašujuće", zgrožena je majka kojoj više ništa nije preostalo.

Zato je bio lak plen, a prema hrvatskim zakonima, činjenica da je punoletan onemogućuje da išta promeni. U SAD-u su njihova gurua, Amerikanca ruskog porekla Donalda Voltersa ili kako se sam prozvao, Svamija Krijanandua, osudili jer je članove seksualno iskorištavao. Ali pobegao je iz SAD-a i počeo da otvara centre krija joge po Evropi.

Priča o Crnoj ruži proširila se u drugoj polovini ‘80-ih. Sve je počelo nakon samoubistva jedne devojčice iz ugledne porodice u Dugom Selu. Danas se veruje da je širenjem priče o Crnoj ruži upravljala ondašnja jugoslovenska obavještajna služba, koja je željela da skrenuti pažnje javnosti sa tadašnjih društvenih i političkih promena u zemlji. U javnosti, naročito u Zagrebu, proširila se prava paranoja, pa su zabeleženi i fizički napadi na mlade koji su bili odeveni u crno, na subkulturnu grupu takozvanih darkera, koji sa sektama nisu imali nikakve veze. U čitavu je priču uvučen i pokojni Željko Malnar, koji je tada u Dugom Selu držao kafić Garudu, nazvan po hinduističkom božanstvu. Počelo je da se priča da se tu okupljaju članovi Crne ruže, a Malnar je zbog svega imao velikih neprijatnosti. Priča kako je prvi članak o njegovoj vezi sa Crnom ružom izašao u sarajevskim novinama.

A potom su krenule glasine da su članovi te sekte satanisti, da se okupljaju na grobljima, okreću krsteve, da otimaju devojke kako bi ih žrtvovali Satani, da se ubijaju… S pričama o samoubistvima fama o Crnoj ruži je eskalirala, a gotovo svi koji su oblačili u crnu odeću bili su društveno odbačeni kao mogući članovi tog supertajnog društva o kom su svi sve znali. Bilo je govora čak i o tome da vođe sekte na mladima testiraju novu drogu kojom im oduzimaju volju te mogu uticati na sve odluke, uključujući i odluku o ubistvu ili samoubistvu.

Jedan od rijetkih koji je javno govorio o tome kako se izvukao iz sekte i što je onde radio dok je bio član, mladić je koji opisuje kako je crna misa trajala manje od pola sata. Vodio ju je ‘sveštenik’, koji je i autor crne knjige iz koje je čitao samo njemu razumljive reči. "Oko nas bile su sveće, a pred nama neko postolje, kao oltar. Svako je trebao da da deo sebe, kako bi se spalilo u posudi. Bio je to prinos demonu, u biti Satani, koga smo prizivali kako bismo uspeli da ostvarimo nešto u životu. Ostali su se zarezali i dali krv, a ja deo kose", prisećao se mladić u jednom od intervjua.

Otvoreno je progovorio o svojim iskustvima koje je stekao kao član sotonističke sekte Crna zora kojoj je pristupio kada mu je bilo 16 godina. Tada je bio slabog zdravlja pa je popustio u školi, pa su ga prijatelji, već iskusniji članovi, namerno uvukli u svoj krug sektaštva. Konačni cilj im je bio da ga nateraju ga da se ubije. "To se ne događa izravno nego na suptilnim razinama. Svojim verovanjima i pričama navode da sve lošije mislite o sebi pa se samoubistvo na kraju čini logičnim odabirom. Bio sam laka meta", objašnjava mladić koji je tada, strahujući za svoj život, odlučio da napusti sektu. Pretili su mu. Pomoć je potražio od profesoru koj se, uz mlade sa problemima, javljaju i roditelji koji od njega traže savet ili spas.

Najpotresnije iskustvo preživeo je 2006. godine kada je od samoubistva spasio četiri mlade devojke. Adolescentkinje, prijateljice, jedna na lečenju u dečjoj psihijatarskoj bolnici u Zagrebu, a druga od bulimije i depresije u inostranstvu, sklopile su krvni pakt o samoubistvu, tj. obavezu da se ubiju zajedno. Obe su bile vrlo depresivne i teško su se nosile sa stvarima oko sebe. Mlađa (16) je u starijoj (18) gledala ne samo srodnu dušu, nego i najbolju prijateljicu kojoj je verovala, prisjeća se početaka teške priče. Starija nikad nije bila kod njega, dok je mlađu dovela prijateljica iz Ludbrega kojoj je ranije pomogao jer je i sama bila depresivna. Kaže kako su se povezale jer su iz istog grada, a drugoj je bilo sumnjivo to što devojka o starijoj prijateljici govori sa velikom predanošću. Sa obzirom na to da je često govorila o besmislu života, upoznala ju je s profesorom.

Sledeći dan ga je nazvala njena majka i ona se uključila u tretmane na kojima su razgovarali o problemima koji je muče. Starija prijateljica bila je ogorčena celom pričom i protivila se tretmanima pa sa njom nije bio u kontaktu. Dodaje kako je majka mlađe djvojke bila u kontaktu sa roditeljima starije kćerkine prijateljice i svi su pokušavali da im pomognu. Ubrzo su roditelji starije devojke našli tajne dnevnike koje je pisala na nemačkom jeziku. Otkrivali su njena razmišljanja od 13. godine, pa sve do tadašnjeg vremena. Užasnuli su se jer je u dnevnicima govorila o samoubistvu, ali i o tome da se sa još četiri devojke dogovorila da se ubiju zajedno s njom.

Bila je riječ o krvnom paktu koji u satanističkim krugovima ima najvišu moguću snagu i vrednost, a i sama je pisala kako je prigrlila satanizam. Teško je tu ubaciti zakon i pitati je li kažnjivo to što su učinile. Naime, podsticanje na samobistvo jest krivično delo, ali ako su to zajedno odlučile, a sve su bile u jako teškom stanju, teško je odrediti ko je koga na što nagovarao. Zarezale su prst, pomešale krv i zajednički odlučile da će otići sa ovoga sveta, prepričava profesor. U pokušaju da spase život kćeri, roditelji mlađe djevojke iz Ludbrega hitno su je poslali u bolnicu na odeljenje psihijatrije. Starija prijateljica je tada iz Ludbrega došla u Bjelovar kako bi položila razred koji je propustila zbog lečenja od manične depresije u bolnicama.

Ubila se u iznajmljenom stanu popivši stotinjak tableta, antidepresiva. Ostavila je oproštajno pismo u kom govori o besmislu života, a policija u Bjelovaru je potvrdila događaj. Profesor priča kako je mlađa, čuvši da se starija ubila, pokušala oda održi obećanje. Pokušala je da se ubiju još pet puta u sledeće dvije godine. "Lečila se sledećih nekoliko godina, i napokon mogu reći da je zdrava i da je izašla iz svega. Znam da ima dečka, ali joj je neprijatno da priča o prošlosti, kaže profesor. Od devojaka koje je starija prijateljica spominjala u dnevniku, našli su dve sna osnovu nadimaka koje je koristila. Čak su se dve pokušale ubiti (jedna od njih u inostranstvu), ali se čini da su uspele da prežive da prežive", kaže profesor.

Iskustva s članovima sekti bilo je i u pedijatrijskim ordinacijama. "Na jednoj sam 12-godišnjoj devojčici tokom pregleda opazila tetoviranu crnu ružu na leđima, okrenutu naopako. Kad sam na to upozorila majku, pogodila me njena ravnodušna reakcija: ‘Da, pa šta sad?’", ispričala nam je svoja iskustva penzionisana lekarka pedijatar.Radila je u bolnici i imala nekoliko desetina slučajeva gde su deca direktno bila žrtve roditeljskih sektaških uverenja.

Policija ni druge institucije ne mogu da pomognu uplašenim roditeljima. Na primer, pre desetak godina u Hrvatskoj su novinari pisali o navodnom duhovnom vođi koga su optuživali da članovima sekte koju je osnovao ispire mozak, a zatim ih tera da svoju imovinu prepišu na njega. Sledbenike je navodno slao da od ljudi mole za novac, a zatim ga predaju njemu. Roditelji mladih koji su ga pratili pisali su peticije, tražili pomoć, ali s obzirom na to da su im deca bila punoletna, ništa nisu mogli da učine. Naime kod sekti koje direktno ne ugrožavaju nečiji život, upravo je najveći problem dokazati da deluju protiv ljudi na drugi način. Punoletni članovi sami odlučuju u šta će verovati i kome će dati svoju imovinu. Nio ne može da kaže da to ne čine iz uverenja i da dokaže da ih je na to netko prisilio.

Spomenuti 'duhovni vođa' i prvi sledbenici počeli su rad u Zagrebu i u Samoboru. Sekta je vrlo brzo postala javni skandal, a grupica se zatim povukla u okolinu Varaždina okolicu. U Vrtlinovcu su sagradili kuću od nekoliko stotina kadrata. Nazivaju je hramom. Iako su se roditelji sledbenika žalili svim državnim institucijama, od cele priče nije bilo ništa. Nemaju ni jedan telefon, pa smo ih posetili. Zapuštena okolina kuće govori da se stanari bave preradom skupljanjem sirovina. Nema zvona. Provirujemo kroz prljave prozore bez zavesa. Unutrašnjost krase slike indijskih božanstava. Pojavljuje se mršav mladić tridesetih godina. "Ne smem da razgovaram sa novinarima. Nemamo nikakvih komentara", govori on. Na pitanje od čega žive kaže da prodaju knjige koje sami izdaju, uzgajaju voće i povrće, a skupljaju i prerađuju otpadne materijale i prodaju ih.

Pitamo skomšije kako ih oni doživljavaju. "O, naši sektaši! Tamo dole su od jednog koji ima krave kupovali mleko. Navodno onaj njihov glavni šef u mleku pere noge i onda tera sljedbenike da ga piju, ali ne znamo je li to istina. Tu po selu oni ništa ne rade", govori jedan meštanin.

Među duhovnim zajednicama, kako vole da se nazivaju, ima i onih koji se u svom delovanju značajno razlikuju od religioznih kultova i propagiraju ideje koje se više tiču seksa ili ishrane nego vere.

Pre 30 godina veliku je sablazan izazvala Komaja, zajednica koju je osmislio Franjo Milićević. On ima pet žena. Iako postoji percepcija da propagira seks bez ograničenja, svojim sledbenicima nudi, kaže, spoznaju. "Mi smo pre svega duhovnospoznajna zajednica pa se kao takvi, naravno, mnogo bavimo i religijom i božanskim. Član zajednice može biti i ateist. Jedini uslov je da vjeruje u mogućnost ostvarenja dobra - kako u svom telu i duši, tako i u svetu oko sebe", objasnio je Milićević.

On veruje da u Evropi mnogi građani žive u grupnim brakovima poput njegovog, a čim se negde omogući pravna registracija takve zajednice, odmah će se službeno venčati sa četiri svoje životne partnerkre.

Umirovljeni radijski novinar Mario Mihaljević isto je govorio o ljubavi kad je osnovao amorizam, versku zajednicu koja se zasnivala na ljubavi i u sklopu koje su se ljudi trebali venčavati bez obzira na pol ili druga ograničenja, a učinak je trebao biti onaj duhovnog, a ne svetovnog braka.

Da bi neka grupa duhovnih interesa u Hrvatskoj postala verskom zajednicom mora postojati kao udruženje najmanje pet godina i imati najmanje 500 članova koji podstiču njen rad. U Ministarstvu kažu kako su odbili deo zahtjeva za registracijom vodeći se mišljenjem Komisije za odnose sa verskim zajednicama. Među odbijenima su O.T.O i Luciferijanska crkva.

Pojedine grupe nisu uspele dokazati da su pravna, a ne fizička osoba. To je razlog zbog kojih nisu uspeli da se registriruju, objasnili su u Ministarstvu. Satanositi okupljeni u Luciferijanskoj crkvi, kako je nazivaju, nisu bili zainteresovani za razgovor.

POGLEDAJTE BONUS VIDEO:

(Express.hr)