DOLAZIŠ I JEB.Š ME SA TIM ŠTO SI GURAO PRE MENE U KO ZNA KOGA! Andreino otvoreno pismo idiotu zbog koga noćima ne spava...

Hrvatska kolumnistkinja Andrea Andrassy je odlučila da progovori o mukama koje su je snašle na letovanju. Njeno otvoreno pismo je postalo apsolutni hit na društvenim mrežama.

Veseli pozdrav s Jadranskog mora! Na godišnjem sam, napokon.

Otišla sam prošle nedelje, kad sam shvatila da je moja ideja “ma biću celo leto u Zagrebu, imam posla” najgluplja ideja u istoriji glupih ideja jer ti se na ovakvim temperaturama mozak pretvara u žvaku.

Znak da moram otići je bio jedan prevod koji sam radila za Slovence.

Bila je nedelja, Zagreb se kuvao na sedam hiljada stepeni, a ja sam između ostalog imala da prevedem i reč “čičerika”, koja kod nas znači lebleblija. (Znam da je ovo dosadno, brzo će prestat).

Umesto lebleblije, ja sam mrtva hladna napisala “čučerje” i nastavila dalje.

Čučerje je, za vas koji možda ne znate, kraj u Zagrebu, ili naselje pored Zagreba, zavisi kog pitaš.

Srećom, na vreme sam ulovila grešku jer verujem da ljudi koji me plaćaju ne bi bili sretni da im pošaljem “varivo od čučerja” i tražim naknadu za to.

I evo me, na moru sam.

“Jel ti lepo?”

To te mama uvek pita kad se čujete telefonom.

To, i “jel ti vruće/hladno”, zavisno od sezone.

Pa ono, nije mi najlepše.

More je predivno (ako izuzmeš povremeni kondom i lubenicu koju turisti bace u njega), cvrčci hipnotiziraju svojom pesmom u hladu, jutra mirišu na mir i so…

Al ne mogu da spavam.

Ne zato što je vruće, iako ni to ne pomaže.

Barem nisam u vrućem potkrovlju kao moja drugarica Saša koja je unajmila apartman koji “ima klimu i wifi” - kako misliš, jel ima klimu i wifi? NE.

Da mi je na jedan dan biti u mozgu tih imbecila koji bez ikakvog problema u oglas napišu da imaju klimu i da je apartman 50 metara od mora a zapravo je u Našicama, tako bi se lepo odmorila. To su ljudi koji nemaju probleme. Nemamo klimu - napiši IMA KLIMA. Zamisli kakav lagodan život.

Devojka koja je iznajmila ovu laž mojoj prijateljici bi bez problema poslala prevod u kojem je leblebija čučerje i ne bi ni trepnula. Takvi ljudi spavaju spokojno kao bebe, leže na mekanom pudingu vlastite nebrige za ceo svet i bude se odmorni, neopterećeni, sveži.

Za razliku od mene koja ne spavam.

Ne zbog vrućine, već sam rekla.

Ne ni zato što imam istegnuće medijalnog ligamenta, iako ni to ne pomaže.

Topla je to ljudska priča koja započinje izlaskom u Zadru u štiklama, a završava šepanjem po Kalelargi.

“Ja nikad po Zadru ne hodam u štklama, strah me da ne padnem” - rekla mi je mama dok sam se spremala za izlazak.

Ni ja, ovo mi je bio prvi put.

Te žene u Zadru su sve tako lepe i tamnopute i uvek su sređene i onda se pored njih osećam ko rozi patuljak jer ja uz sve ostalo što nisam, čak nisam ni tamnoputa - mogu jednom staviti štikle i biti barem polu-privlačna.

A i znaš kak su momci u Zadru zgodni?

Znam da sve ovo zvuči plitko, ali žena može sebi tu i tamo priuštit duševnu oseku, barem leti.

Plus, nikad ne znaš kad ćeš sresti Vrsaljka i zamolit ga za sliku.

Long story short, izašla sam u štiklama i razbila se kao malena teglica krastavaca koju uzmeš masnom rukom pa odleti.

Stala na mokar pod, noge su mi se razdvojile kao Crveno more i TUP.

Uglavnom, pala sam. Rasula se. Spičkala. Koji god izraz preferirate.

U klubu punom ljudi, jasno, jer zašto bi se čovek razbio u privatnosti kad se može razbit u Svaaaaroga?

“Nije važno ako si pao, važno je da ustaneš” - reći će lajfkoučevi i uzet Ivi Balent 16.000 kuna jer je najvažnije ulagati u sebe.

BTW, razmišljam o tome da i ja postanem lajf kouč. Malo kažeš tužnoj ženi da je svet njena školjkica i da je ona najbolja a ne ona kučka Marina koja joj je pobegla s mužem i wham, bam, thank you ma’am, pare.

“Budi najbolja ti koja možeš biti i svemir će te milovati u nijansama lavande.”

“On te ne voli jer se boji ljubavi a ti se isto bojiš ljubavi jer se bojiš sebe jer si presnažna i za samu sebe pa prvo upoznaj sebe da on može upoznati tebe koja je bolja verzija tebe od jučerašnje sebe, lavanda, gluten, izvolite račun.”

“Kad padneš, podigni se.”

No shit.

I jesam.

Digla sam se najbrže na svetu - čovek koji se rasuo pred svedocima ima ubrzanje u dizanju brže od ijednog Rimčevog auta.

“Testirala sam gravitaciju, funkcioniše” - to uvek volim da kažem kad padnem jer je loš humor i dalje bolji od neprijatnosti koju osećaš nakon što si poljubio pod.

Niko nije video.

Skoro niko, to je dobro.

Ustala sam.

Digla sam se.

Vertikalna sam.

A onda me naguzio pritisak.

Onesvestila sam se - kaže moj prijatelj Viki koji je doktor da se to zove ortostatska hipotenzija, što zvuči puno bolje od “pala u nesvest” pa ću to koristit odsad.

Imala sam ortostatsku hipotenziju.

Ne jednom.

Ne dvaput.

TRI jebena puta sam se onesvestila nasred Svaroga.

Tri.

Za slučaj da je netko promašio prva dva.

“Obući ću štikle da budem primećena u Zadru” - bila sam primećena, itekako.

Odveli su me do separea.

VIP separea, za ekipu koja naruči sigurno tri boce i/ili ima barem tri ortostatske hipotenzije za redom.

Uglavnom, istegnuće medijalnog ligamenta.

Moglo je bit gore.

Mogla sam nepasti na guzicu, nego napraviti špagu.

Ovako mi je samo propisano mirovanje, što sam si i sama propisala kad sam krenula na godišnji tako da se nije puno promenilo.

Oporavljam se, polako ali sigurno.

Prekjuče sam zubima ižvakala stakalce koje mi se pri padu zabilo u ruku i ispljunula ga u more - jer sam dama, jasno.

I šepam.

Ne kao prvi dan - prvi dan sam šepala sporo i vukla nogu iza sebe, ne puno drugačije od Majla Majersa u "Halloweenu".

Sad šepam brže - kao Dr. Haus, kaže moja mama i u pravu je.

Tačno kao Dr. Haus.

Mažem koleno onom kremom koja hladi i miriši na mentol, onu nakon čijeg nanošenja te nekako uvek baš tad zasvrbi oko.

I ne mogu saviti koleno, što je glupo, ali snaći ćemo se :*

Pa ti nosi štikle po Zadru, kokoško.

Ali ni to nije razlog zbog kojeg ne spavam.

Razlog zbog kojeg ne spavam je činjenica da me svaku noć, taman kad temperatura padne dovoljno da možeš lepo utonuti u san jebe minimalno jedan, a evo preksinoć čak i tri komarca.

“Pa zatvori prozor” - jesam.

“Uključi ono u struju” - jesam.

“Jozo, ugasi svjetlo” - jesam.

Napravila sam sve - jedina stvar koju nisam napravila je zalepila slike Marke Željkić po sobi.

Zatvorim prozore, uđu kroz vrata.

Našpricam sve moguće otrove, oni svejedno dođu.

Zuje oko mene.

Plešu.

Grizu.

Dvojica, jedan protiv drugoga i jedna devojka.

Piju me.

Hrane se mojim telom.

“Telo u plikovima, amen.”

Nisu plikovi nego ubodi, ali to su detalji.

Došli su se nažderati i napit, pa otić dalje bez da plate, kao ona dva kretena u Zadru koja su samo preskočila terasu.

Zato ne spavam, zbog krvavih idiota s krilcima.

U zadnje vreme je popularno pisati otvoreno pismo kad ti nešto smeta, možda da probam to.

Ako ništa drugo, da se izduvam jer ako nastavim da ne spavam, potražiću pomoć lajf kouča a nemam novaca za to.

Ovo je jeftinije.

Krenimo.

Dragi komarče,

Jebem ti mater*

*Zaustaviću se odmah na početku ovog pisma jer znam da postoji barem jedna gospođa Vesna koja ne vidi potrebu za vulgarnim izražavanjem.

Poštovana gospođo Vesna, ako se vi možete probuditi u 3 ujutro, provesti pola sata pokušavajući ubiti komarce koji vam piju iz lica, tabana i dojke i niti jednom NE pomislit “jebem ti mater”, vi ste bolja osoba od mene i ja vam od srca čestitam. Ja nisam. Ja sam u 3 ujutro jebemtimater, hvala što ćete mi dopustit taj mali gušt.

Gder smo stali?

Jebem ti mater, đubroidni, beskorisni leteći tamponu od životinje.

Ja sam pošten čovek koji ne traži puno.

Ne zarađujem 9 milijardi kuna za jednu objavu na Fejsu, ne kupujem Guči, ne ležim po jahtama, plaćam porez kao svaki (glupi) pošteni građanin ove zemlje.

Parkiram između crta, odvajam otpad, podignem puža kad vidim da prelazi cestu da ga netko ne zgazi.

Dižem se u pola 7 svako jutro, ne švercujem se u tramvaju, pustim ljude da prođu preko zebre.

Čak plaćam jebeni HRT koji ne gledam jer sam si isključila TV.

Sve što zauzvrat želim od života je to da se tu i tamo naspavam.

Ne uvek, tu i tamo, barem na godišnjem na koji pobegnem kad je napolju dovoljno vruće da umesto leblebija napišem čučerje.

Samo želim malo sna - ne moram ni sanjati nešto lepo, bitno je da spavam.

I onda kad napokon ubijem žarulju koja znači početak mog putovanja u zemlju u kojoj ponekad ljubim najepšeg dečka na svetu, a ponekad Denija De Vita, ti me dođeš jebati sa svojim malim kljunom koji si pre mene gurao u ko zna koga.

Da sam htela da me bocka mala spodoba koja u sebi nosi boleštine, javila bi se na Tinder nekom frajeru koji ima profilku u boksericama ispred ogledala i kojem u opisu posla piše Owner at Self-Employed.

I da bar dođeš odmah, čim ugasim svetlo, dok sam još sasvim budna i spremna na ubijanje.

Ne, ti namerno pričekaš par minuta, taman dovoljno da me san počne lizat svojim toplim jezičkom i onda uletiš kao Tomo Horvatinčić u raskrsnicu.

ZZZZZZZZZ.

Onaj mali, pičkasti zzzzzzvuk za koji aranžman ne bi uspio složiti ni Tonči Huljić, a on bi mogao složiti aranžman i za zvuk puštanja vode ako mu daš dovoljno vremena.

Zzzz.

I uvek pored uha.

Zašto uvek pored uha?

Prvo malo zujiš oko mene i ništa ne radiš, kao influenserica koja dođe da se slika u teretanu bez da je napravila pola čučnja.

Čemu to?

Zašto ti je bitno da znam da si tu?

Jel normalno da mlada osoba leži budna noćima i razmišlja o tome da donira deo uha?

Nije.

O tome mislim dok mi prdiš oko uha svojim malim, beskorisnim telom punim tuđe krvi.

Mislim o Helen Keler.

Preksinoć si došo s dva drugara - zujali ste mi oko uha kao Saša Tin i Kedžo na helijumu dok nisam poludela i upalila svetlo.

I onda vas odjednom nema, pičke.

“Možda su izašli” - pomislim svaki put.

Znam da niste izašli, ali ne vidim vas i dajete mi nadu da ću se naspavati kad ugasim svetlo, a to je najgore od svega.

Opet ste mi na uhu čim upalim mrak.

Jedan od vas mi je na obrazu.

Znaš koliko puta sam samu sebe ošamarila u nadi da ću te ubit, hemeroidu s krilima?

Znaš koliko je muškaraca samo sebe opalilo po jajima u nadi da će te zgnječiti?

Znaš kolike su se žene ispljuskale po sisama?

Znaš koliki su sveštenici dirali male dečkiće? (Ovo nema veze s komarcima,

ovo je samo usputni podsetnik na pedofiliju).

Opet palim svetlo, opet vas nema, opet gasim, opet me jebete u uho, opet palim… Komšije će misliti da imam OKP, i imam - opsesivno komarični poremećaj.

Onda napokon vidim jednog od vas na zidu.

Na belom zidu koji sam krečila, nema ni godinu dana.

Znaš koliki ljudi moraju ponovno krečiti zbog tebe i tvoje familije letećih tampona?

Ljudi odvoje vreme, oblepe stan najlonima, zaštite lajsne, spavaju u sobama iz kojih i dalje isparava miris sveže boje, luftiraju, provetravaju, izlažu se promaji, plaćaju malere koji im puše po balkonima i uvek rade dan ili dva duže nego što je planirano, vesele se novim zidovima, i onda zbog tebe i tvojih prijatelja moraju birati - ili će zadržat lepe zidove, ili će vas pobiti i mirno spavati.

Znaš koliki ljudi imaju otisak ruke na belom zidu zbog tebe i tvoje ekipe?

Neću krečiti zbog tebe, majmune, čekaću da sletiš negde drugde, pa makar i na sisu.

Đubre krvavo beskorisno, jel znaš da ne postoji nijedan razlog zbog kojeg je tvoje postojanje opravdano?

Nema, Guglala sam.

Nikom ne trebaš.

Ti i burek od višanja.

I Kancelarija za koordinaciju procene učinka propisa.

Svi drugi imaju neku funkciju.

Zmije su gadne, ali korisne.

Pacovi isto.

Čak i bubašvabe imaju svoju funkciju.

Jedino komarci nemaju nikakvo opravdanje.

Niste glavni izvor hrane ni jednoj životinji - eventualno ste grickalice koje se brzo mogu zameniti nečim drugim.

Nikog nije briga za vas, ni društvo za zaštitu životinja, ni vegane.

Da nema tebe i tvoje familije, znaš šta bi se dogodilo s ekosistemom?

Ništa bitno, tu i tamo bi neke ribe i ptice koje vas jedu morale potražiti zamenu za taj mali fragment svojeg nutricionističkog plana na nekoj drugoj lokaciji, ali kog boli k?

I ja sam potražila zamenu na drugoj lokaciji kad mi se zatvorila pekara ispred kuće i sve je ok.

I bilo bi puno manje bolesti koje ti i tvoja familija prenosite svojim smrdljivim, krvavim kljunovima.

Doslovno ste leteća verzija fakbojeva koji dođu da seju sifilis po Zrću, samo što ti fakboj ponekad barem plati piće.

Vi samo maltretirate napaćeni narod koji pokušava da spava.

Kontam da imate biološku potrebu sisati krv, al čemu pesma dok to radite?

Kad me već pikate, jel možete barem začepit i sisati u tišini?

I jel možete barem sisati s nekih humanih delova tela?

Bodite ako morate, ali jel morate penetrirati svojim beskorisnim kljunom baš u taban? Jel to neki ekskluzivni deo koji se više ceni? Ne znam, pitam, možda su vama tabani kao što su nama školjke.

Znate kako je teško počešati taban?

Nokti nisu dovoljno dobri, počet ću se grebati vilicom, ili onom žicom za posuđe.

Ili mali prst, zašto nekoga ubodete u mali prst? To je prst koji je manje-više napravljen zato da bi se zabijao u rubove kreveta, što je već dovoljna agonija, zašto ga još i vi jebete?

I zašto bockate u facu?

Zašto mi pijete lice?

Šta mi vrede štikle po Zadru kad mi faca zbog vas izgleda kao dokumentarac o vodenim kozicama?

I sad još šepam - ne da se Vrsaljko ne bi hteo slikati sa mnom nego bi mi uplatio novce na humanitarni broj da me vidi.

I najgore od svega - kad izbodete čoveka, taj čovek se ne više može u miru ni požaliti i reći da ga je izbo komarac jer ga uvek spremno dočeka gospođa Vlasta.

Ko je gospođa Vlasta?

Gospođa Vlasta je žena koja u životu zna jako malo stvari, ali dve zna jako dobro i jedva čeka da ih kaže svima koji je nisu ništa pitali.

Prvo, gospođa Vlasta zna da banana ima kalcijum.

Čemu taj kalcijum služi u banani, gospođa Vlasta ne zna, ali to nije važno.

Važno je samo da će gospođa Vlasta, svaki put kad je u istoj prostoriji s bananom, nasilno ponuditi svoje voćno znanje.

“Banane ti imaju puno kalcijuma”, reći će Vlasta i ispunit sobu informacijom koja većini ljudi ne znači puno.

I drugi, još puno gori i iritantniji dragulj iz Vlastine kutijice znanja:

“Nije te ubop komarac”, reći će čim se požališ da te svrbi.

“Ne ubadaju mužjaci, nego ženke. Ubola te komarica.”

Borac za ravnopravnost polova komaraca, gospođa Vlasta.

I onda bi ja ovakva neispavana, krvavih očiju, krvavih zidova i uskoro krvavih uboda izderanih vilicom još trebala da kažem:

“Ubola me komarica.”

Ne može.

Jebi se, komarče.

Jebi se, Vlasta.

Srdačno,

Šepava, neispavana Andrea

Kurir.rs/24sata.hr/Andrea Andrassy/Foto: Shutterstock