HRVAT PROŠAO PAKAO BRAZILSKOG ZATVORA PA OTKRIO: Ko je gospodar života i smrti, šta su mu Srbi rekli za Gotovinu...

Bio sam svestan rizika. U svakoj sekundi sam bio svestan šta radim. Samo nisam bio spreman na takve uslove u zatvoru. Znam ljude koji su u Evropi pali zbog droge, ali oni su imali krevete, odnosno, barem su spavali u krevetu, a toga u zemljama 'trećeg sveta' nema.

"Pustili su me pre početka Svetskog prvenstva u fudbalu 2014. Znači u brazilskom internacionalnom zatvoru 'opalio' sam 77 meseci.

"Sinko moj, sad ćeš videti šta znači treći svet", rekao mi jedan stariji čovek dok sam još imao mogućnost koristiti telefon u ćeliji, a to je zadnji put bilo 2009.

Kad sam pao, mislio sam, ajde, pao sam, čeka me robija i nakon dve trećine kazne ideš kući. Međutim, u Brazilu to nije tako", kaže nam sagovornik koji je doživotno deportovan iz Brazila i nema pravo povratka.

"Trebalo bi da tražim da mi oproste, ali to je apsurd. Ja nisam napravio ništa u Brazilu. Nisam tamo preprodavao drogu. Uhvaćen sam u tranzitnoj zoni. Drogu sam kupio u Peruu i leteo za Sao Paolo, odakle sam trebao da letim za Evropu. Prtljag je otišao iz aviona u avion, a ja sam čekirao kartu i gledao Ligu šampiona na televiziji. Gospoda su prišla i rekla: 'Imamo problema s tvojim prtljagom'.

U sebi sam pomislio: 'Znam' i tu je sve počelo.

Posle su me odveli u brazilski zatvor na sedam dana - prisetio se.

"Pre nego što sam ušao u zatvor bio sam u mestu koje zovu 'inkluzion' i tamo sam bio sedam dana. Ćelija s trideset ljudi, a ima 10 ležaja. Tamo te rasporede u koji ćeš paviljon, od četiri, doći. Nakon toga završio je u internacionalnom zatvoru u kojem je, skupa sa samicom i bolnicom, bilo 650 ležaja, a u jednom trenutku je bilo 1.700 ljudi.

"U tom zatvoru je stalna prenatrpanost. Kad sam došao u ćeliju, kreveti su bili popunjeni. Pod, betonski, zvao se plaža (plaja). Došao sam na plažu i na betonu spavao 11 meseci. Znači, dobiješ mali sunđer, ćebe, improvizovani jastuk i to je to. Ležiš na betonu dok neko iz ćelije ne ode na slobodu, ne daj Bože umre, ili zbog nekih sankcija ode u izolaciju. Znači svako ko legne na 'plažu' pre ili kasnije dođe na krevet. U ćeliji površine 19 kvadrata korisnog prostora bilo je 13 ljudi.

Šest na krevetu i sedam na podu. U njoj su bili improvizana kuhinja, tuš i betonirana šolja iza zavese. Znači, tu jedeš, sereš... Prioritet ti je da se uključiš u neku polurespektabilnu grupu u zatvoru, ali sve kreće od tvoje ćelije. Kad te stave u neku ćeliju, ti je ne možeš promeniti po svom izboru. Možeš nakon dve nedelje tražiti premeštaj, ako ti ne odgovara. Meni nije odgovaralo da budem u ćeliji sa 10 Nigerijaca. Možeš tražti premeštaj u drugu gde znaš nekoga od ranije ili gde imaš zemljaka. To ne znači da si upao u probleme u ćeliji iz koje želiš otići. Jednostavno ti ne odgovaraju neki ljudi ili su, npr, dugo zajedno unutra pa im razbiješ uhodani sistem, ili ti sami kažu: 'U našoj ćeliji je tako i tako te si, ako ti ta naša pravila ne odgovaraju, potraži drugu ćeliju'."

Svaki dan od 8 do 11 sati zatvornici su imali pravo na šetnju. Nakon toga je išlo čišćenje paviljona te potom ručak od 12 do 12.30 sati. Hranu su nam stavljali u plastične posude, a od pribora smo imali samo plastičnu kašičicu. Znači, u ćelijama smo dobijali 300 grama hrane. Nakon toga su se ponovno otvarale od 13 do 16 sati, osim ako policija nije zbog nečega to prekinula. Npr, ako u mom paviljonu nije bilo problema, možda ih je taj dan bilo u paviljonu dva. Policija je, recimo, odlučila da, dok ne obavi pretragu ćelija u tom paviljonu, neće otvoriti ni u drugim paviljonima. Dok god je u jednom paviljonu problem, ni u drugima se ne otvaraju vrata - kaže naš sagovornik dodajući:

"Svi u ćeliji smo bili porodica. I vlasnik telefona ne može ga koristiti, a da ga ne da na korišćenje drugima u ćeliji. Jasno, to ima svoju cenu. Svaki razgovor s Evropom koštao je štek cigareta. Ali ne možeš u ćeliji pušiti ili povući, ili koristiti nešto drugo pred drugima, a da drugi ne dobiju deo. Policije je bilo vrlo malo. Po smeni je u jednom paviljonu znalo biti po četiri, pet stražara. Oni su služili da te ujutro i uveče prebroje te po potrebi zaključaju i otključaju."

Zatvorom drma Primeiro Comando da Capital (PCC), koji od velike pobune u 1992. godine, najveće zatvorske pobune u kojoj je policija pobila 111 zatvorenika, drmaju svim zatvorima. Nakon toga su se bande na ulicama Rija i Sao Paola organizovale pod imenom PCC. Oni vode sve zatvore u Brazilu. Brinu o svojim ljudima u zatvoru. Svaki paviljon u svakom zatvoru ima svog vođu. Oni su gospodari života i smrti. Policija ih poštuje. Postoje pravila koja su oni doneli – nema otimanja slabijem, nema silovanja i nema kreka. To važi za međunarodni zatvor, mada na severu zemlje u ekstremno siromašnim provincijama, postoje zatvori u kojima je policija potpuno nemoćna i kojima drmaju bande. "Znači postojala su pravila koja si morao poštovati. Ako nisi, ni policija te nije mogla spasiti. Ne možeš pobeći. Okršaja je bilo, npr jednom u mesec dana je netko mrtav iznesen iz paviljona. Ne samo iz mojeg, nego iz svakog paviljona."

Pravila ponašanja se najbitnija. Sve može, ali mimo tih pravila ne ide. I to je ključ. Da nema tih pravila bilo bi puno više mrtvih i svega. Zato se svi zovu 'familija', a jedan jedini interes svima je biti protiv policije. Policajac se tebi zapravo obraća, ali ljudi znaju da je to neka rutina, neka sitnica i tačno znaju koliko s njim trebaš razgovarati. Reč je o desetak sekundi. Ako razgovaraš malo duže, čak i kao je to javno i pred svima u paviljonu, budi siguran da će te onaj iz PCC-a pitati što si toliko dugo s njim razgovarao. Murija je da te otključa, zaključa, da ti da hranu i to je to. Svaki dan je u svakom paviljonu izlazio službeni list u kojem se vidi ko je ušao, a ko izašao iz zatvora. Ne imenom i prezimenom, nego brojem. "Mi smo bili samo broj. I nakon godina ti ne moraš znati ime. Vidiš u kojem je paviljonu, znaš pod kojim brojem je došao... Ja sam došao pod brojem 500 i još nekom hiljadom, a tamo su već bili ljudi s 200 i nekom hiljadom koji su bili već tri tri i po godine pre nego što si ti došao. Kad sam otišao, već su neki imali broj 900 i neku hiljadu. Znači, ja sam ispratio generacije lopova, sitnih dilera i kriminalaca. Neki su se vratili, neki su ubijeni...

Neki su ostali dužni u zatvoru i zbog toga su ubijeni na ulici. Sve to PCC prati. Na primer, pao si zbog droge. Oni koji su ostali na ulici dužni su paziti na tvoju porodicu i paziti da nije gladna jer to su u 95 odsto slučajeva ekstremno siromašni ljudi. Žive po favelama i gotovo su predodređeni, već sa sedam, osam godina da postanu kriminalci. U Sao Paolu postoje bande klinaca od 14 do 15 godina koji su ubice. Onaj koji je drukao policiji neće preživeti dugo, a i porodicu će mu ubiti, i to na najgori način.

Raditi za policiju u Brazilu je neprihvatljivo. Bilo kakav kontakt s policijom je neprihvatljiv. Diluješ, kradeš, ali kod kuće imaš porodicu. Stotine i stotine hiljada njih prisiljeni su biti kriminalci jer im je sistem takav da policija ubija ljude na ulici. Policija dobije anonimnu dojavu da neki tip diluje u komšiluku. Dođu na adresu, pretresu kuću i ne nađu ništa. I onda znaju ubiti čoveka, podmetnuti drogu i oružje te objave da je tip ubijen u samoodbrani."

Naš sagovornik kaže kako u zatvoru nije imao nikakvih obračuna.

"Mišići u zatvoru ne postoje, samo inteligencija. Svi su u zatvoru na 'dobro' i 'mir'. Postoje klanovi. Nema sile. Silu ti mogu nametnuti, ali kao provokaciju. Dok sam bio u zatvoru bilo je još nekoliko momaka iz Hrvatske, jedan Makedonac, te Srba i Crnogoraca. Saradnja s onima s našeg govornog područja hrvatskog ili srpskog jezika bila je ok. Od onih koji su imali više u zatvoru, mi koji smo imali manje, niko nije bio zakinut. Uvek se pitalo: 'Brate, kako si, šta ti treba'. Srbi su mi, na primer, čestitali kad su generala Antu Gotovinu pustili iz zatvora u Hagu. Vikali su: 'Bravo, to je'. Odmah su mi 'taksijem' poslali u ćeliju drogu. Malo koke, malo 'trave'. Taksi je bila špaga koja je išla od ćelije do ćelije pa bi se njome vukla poruka ili već nešto u posudi od hrane. To s čestitanjem što je Gotovina na slobodi bila je šala, naravno. Ali ja sam s tim ljudima svaki dan šetao, družio se, trenirao s njima, s nekima se i drogirao", kaže bivši diler.

U zatvoru je bilo 90 različitih nacionalnosti, a 99 odsto osuđenika tamo je bilo zbog krijumčarenja droge. Vrlo malo zbog ubistva i pljačke. Pljačkaši su bili uglavnom Peruanci i Bolivijci koji su živeli na ulicama Sao Paola i Rio de Ženeira te drugih velikih gradova. U Brazilu je ipak bolje na ulici nego u Peruu, Kolumbiji, Meksiku ili Paragvaju. Mnogo ljudi u tim državama živi u krajnjoj bedi i jednostavno dolaze u Brazil da kradu.

"To se zove 'cinco- cinco', prema članu 55 zakona kojim se kažnjavaju. I oni nakon dve trećine kazne izlaze po automatizmu iz zatvora.... U šest i po godina, koliko sam bio u zatvoru, sretao sam Paragvajce koji su triput dolazili i odlazili. Neko je s kilogramom kokaina izašao nakon tri godine, neko nakon devet, a neko nakon 11, ali bili su i momci s 11 tona kokaina koji su izašli nakon pet godina."

"Velika je sramota bilo kome prati bilo što od donjeg veša - čarape, gaće, ali su u zatvoru bili ljudi koji ni od koga nisu dobijali pomoć i živeli su isključivo od tog što su prali peškire, posteljinu, ćebad... To su ljudi iz ekstremno siromašnih porodica. U svakom paviljonu bilo je desetak ljudi koji su išli od ćelije do ćelije, skupljali robu i prali je. Na kraju dana podelili bi robu i dobili naknadu – komad robe, cigarete, droge..., ono što ti treba.

To nije sramota i od toga se živelo. I sam sam znao, kad nisam imao cigarete, sam da perem peškire, posteljinu ili ćebad i nekome drugome oprati. Znači, zatvorenik se najčešće oslanja na porodicu. Ako je sposobna i zdrava, ona te nikad neće ostaviti, nekolicina prijatelja takođe, ali na ambasadu i neka tela iz Hrvatske ne možeš računati. Dok je u Braziliji bio HDZ-ov ambasador, dobijao sam pakete i to. Ja od njih nisam tražio da se zauzmu za moje pomilovanje, nego sam tražio da na ambasadu stižu paketi koje su mi slali od kuće i da mi se, jer znam da u Hrvatskoj postoji mali fond za naše ljude koji leže u stranim zatvorima, pošalje barem za higijenski pribor. Čak ni novine, mi Hrvati koji smo bili u tom zatvoru, nismo mogli očekivati. Prvi dio moje robije, od 2007. do 2010., imao sam određenu konzularnu pomoć, a od 2010. do 2014. apsolutno ništa", tvrdi bivši zatvorenik.

Tuširanje je u ćeliji, i na 45 i na 14-15, kad je zima, isključivo hladnom vodom, a moraš se kupati tri puta na dan. Jedno od pravila PCC je da ne možeš dobiti hranu ako se nisi istuširao. Televizor se može kupiti ako imaš love. Uplatiš na račun i policija ti donese televizor. U radnji se mogu kupiti dve vrste jeftinijih cigareta, sok, keks, pribor za higijenu, sredstva za pranje i čišćenje. Telefon košta 5.000 dolara. Nokia 3310. Poziv prema Evropi plaćao se štekom marlbora. sve je štek marlbora - dva grama kokaina, pet grama 'trave'... Oni su znali da se u zatvoru puši ekstremna količina 'trave', ali su to tolerisali zbog mira u zatvoru. Jedino ako te policajac vidi da pušiš pred njim, to bi shvatili kao provokaciju. Žene su dolazile u zatvor kod muževa, a neki zatvorenici su ih mogli i kupiti. Recimo, za 50.000 dolara se putem pisama sve reši i možeš se oženiti. Sve je striktno određeno pravilima. Tačno se zna ko s kim sme razgovarati na dan posete u zatvoru. Moja ćelija je imala vizitu. Jedan kolega bio je oženjen te ga je žena posećivala u ćeliji svake subote i nedelje. To je značilo da je u šest sati buđenje, a u osam su ulazili posetioci. Do sedam smo se morali istuširati i maksimalno upicaniti ćeliju. U osam smo bili napolju u šetnji, sve do 16 sati da čovek ima intimu. Hrana koju je donela njegova žena podelila se na jednake delove i to je tako.

Takođe, 95 odsto žena tokom poseta unosi drogu. Policija ne pregleda njihove intimne delove niti ih šalju na rendgen. Zna se da one unose drogu, a droga je veoma skupa. Je ne mogu dobiti ništa ako neko nije određenoj ženi u Evropi uplatio na račun. Obično su ti koji primaju posete imućniji pa imaju i telefone. Pa se u razgovoru, preko šifri, obavesti da je taj i taj uplatio toliko i toliko. Kad je poseta gotova, svako dobije ono što je uplatio. Nije se radilo samo o drogi. Nekad si se zaželeo neke hrane, treba ti posteljina ili jastuk, patike... To sve žene unose u zatvor. Osuđenik koji ima posete od toga živi celo vreme u zatvoru. Uvek jede najfinije stvari s ulice. Ne kažem da lepo živi, ali sigurno nema problema kao onaj koji nema ništa ili gotovo ništa", kaže sagovornik dodajući kako je sva, ili gotova sva, policija u zatvoru korumpirana.

"Vrlo lako je doći do gotovo bilo čega. Policajac zna da imaš telefon u ćeliji. On ti ga je doneo, ali jednom u mesec dana je generalni pretres - to se zove generalni blic. Od ćelije do ćelije. Onaj koji poseduje mobilni ga ne čuva, nego ima nekoga ko ga čuva za njega i taj neko za to uzima novce. Kad dođe policija i nađe telefon, a on se ništa posebno ne skriva, taj čovek se javi i kaže: 'To je moj telefon, ja sam odgovoran'. Ide u samicu na mesec dana, a nakon toga ide u drugi paviljon i to je to.

Taj policajac, a to se već zna, od osuđenikove žene će za dan, dva na ulici dobiti novac na određeni račun te će za dan, dva ponovno doneti mobilni. Telefon ti treba jer se iz zatvora rade enormni poslovi. Žene su, recimo to tako, nosioci poslova. Kolumbijac ima ženu, Peruanac, Srbin, Crnogorac, Pargvajac takođe. Amerikanac, Šveđanin... Znači, ako deset ćelija ima posete u paviljonu, a žena, npr, zna već druge četiri koje su isto u poseti, nakon što izađu iz zatvora, ono što su se tokom subote i nedelje njihovi muževi dogovorili kažu određenoj osobi i posao ide dalje. Iz vikenda u vikend. Ako bilo što u zatvoru radiš, to radiš s Kolumbijcem ili Srbinom i Crnogorcem koji imaju velike novce. Nakon što se sklope poslovi, u zatvor stižu poruke. 'Madrid je primio', 'Otišlo je za Frankfurt' ili u pismu iz Milana piše 'Stiže'", prisjtio se bivši 'gost' zatvora u brazilskoj džungli.

U zatvoru je izuzetno važan bio 'sektor'. Tako su se nazivala četiri čoveka koja su čistila zatvor i delila hranu. Oni su biti ti koji, dok u sat vremena dele hranu, iz ćelije u ćeliju prenesu drogu, prenesu informaciju... Oni su malo bolje živeli jer su imali prve informacije, dobijali su bolju hranu, pa i komad mesa nakon posete.

"Čak 77 meseci jeo sam pasulj i pirinač svaki dan. Za doručak je bila kafa, i to ekstremno loša iako je Brazil poznat po vrhunskoj kafi. Pirinač i pasulj su bili dva puta na dan. Na to je išao ili omlet, koji nikad nisam pojeo, ili jaje na oko, koje nikad nisam pojeo. Subotom popodne je dolazio pileći batak ili karabatak, a u nedelju prženi komadići govedine. To je bilo u redu dok je bilo prženo, ali kad ti daju kuvanu džigericu te njome zaliju i pasulj i pirinač, ne možeš niša jesti koliko to smrdi i koliko je to odvratno. Brazil je zemlja voća, a mi smo voća bili željni. U zatvor je stizalo voće i bilo je na popisu, ali ga je direktor zabranio jer se od njega radila rakija. Paragvajci i Peruanci su majstori za pravljenje rakije u zatvoru. Generalni žargon u zatvoru za osuđenike je 'ladrao' - lopov. I za ubice, dilere, sve. Neverovatne male destilerije se naprave i rakija je vrlo brzo gotova - u subotu i nedelju. Preko noći se od, npr, banane i narandže napravi vrhunska kanšasa. Imali smo i turnire, a neki bogati ljudi imali su i svoje ekipe. Tamo je bilo izuzetno talentovanih fudbalera. Svake subote i nedelje mogao se organizovati turnir. Igralo se po pravilima četiri plus golman. Bila je i kladionica. Murija je to dopustila. Samo pobeda, poraz, nerešeno, i to samo brazilsko prvenstvo. Kladionica je išla od vrata do vrata u cigarete. To su bili improvozovani listići. Svaki ima svoju kopiju, broj ćelije te ime i prezime onoga koji se kladio. Priznavalo se od šest na više pogodaka, a znalo se skupiti i po nekoliko stotina kutija cigareta", prisetio se.

Tokom boravka u zatvoru bivši diler preživeo je i pobunu i pokušaj bega.

"Dvojica su umrla od posledica ranjavanja gumenim mecima, a jedan od srčanog udara. Kad je bila pobuna, sva vrata i sve ćelije su se srušile. Kao što sam rekao, u zatvoru je PCC gospodar života i smrti. Ako si ti zapalio krek, neće te oni odmah ubiti, ali će te polomiti. Postoje pravila i ko ih krši ne prolazi dobro. Ako ti pandur nešto priča, okreneš glavu. Tebi ne komanduje policija, PCC je komandant svega. Kad je počela pobuna, znalo se koja će ćelija započeti rušenje.

U njoj su bila dva 'brata' PCC-a. Jedan iz Perua, a drugi je bio Španac. Naime, u tu kriminalnu organizaciju, najveću u Brazilu, mogu biti primljeni i ljudi izvan Brazila, pa i naši ljudi koji tamo žive ili su se dokazali određenim kriminalnim delima. Pod zakletvom mogu biti primljeni u bratstvo te dobiju neku ulogu u zatvoru u kojem borave. Dakle, jedna ćelija je počela lupati i razbijati te je na nju automatski krenulo mnogo čuvara. Pokupili su neke štitove i krenuli otvoriti ćeliju jer je u njoj već nešto gorelo. U takvim situacijama otvaraju ćeliju jer neće dopustiti da 12-ak zatvorenika izgori, ali kad su pala jedna vrata, shvatili su da će pasti i druga pa su napustili paviljon i polako počeli napuštati zatvor. Naravno, zvali su GIR to jest specijalce. A mi smo divljali... Srušili smo sva vrata. Trebalo je doći do trećeg zida. Prvo smo trebali izaći iz paviljona kako bismo se spojili s drugim paviljonom.

Pa su otvoreni treći i četvrti paviljon, a u međuvremenu je spaljena kuhinja. Ostale su samo ambulanta i knjižara jer je tako naredila komanda PCC. Naređenje je bilo njih ne dirati, a sve ostalo uništiti i rušiti prema izlazu. Rušili smo sve do zadnjeg zida. Došli smo na jedno veliko dvorište gde se grupisala velika količina civilnih automobila i zatvorskih kamiona. Ostao nam je još samo jedan zid, ali kad smo došli do njega, već su pristigli specijalci koji su bili stacionirani u mestu 30-ak kilometara udaljenom od zatvora.

Počeli su pucati sa spoljnih zidova prema zatvoru i sve nas vratili unutra. Mi smo se zabarikadirali svaki u svoj paviljon. Nastavilo se pijanstvo, ludovanje, dernek... Bili smo na jedan trenutak slobodni. Ali plan nije uspeo. On je rađen radi određenih ljudi, koji su već sve imali spremno, pa i auto izvan zidina. Platili su ljudima iz ćelije koja je počela pobunu. Plan je bio da oni izađu, a ko uspe pobeći, neka pobegne. Ali nije uspelo. Vratili su nas nazad. Trajalo je do uveče. Odjednom smo čuli razglas. Naredili su nam da svi moramo biti goli, klečeći u ćelijama s rukama na potiljku. Ušli su specijalci sa psima bez brnjica i počeli tući sve redom. Kako u svakom zatvoru imaš cinkaroše, odmah su znali ko je to organizovao. Pokupili su dvadesetak ljudi koje su smatrali najodgovornijima i odveli ih pod 'tvrdi ključ'. Tamo su bili sto dana pod torturom. Neki su završili u težim zatvorima, ali danas dok razgovaramo, svi su na slobodi. Pobuna je bila dobro organizovana, ali je policija bila brža - rekao je naš sagovornik koji nam je i pojasnio zašto se ruši zatvor.

"Za nas Evropljane to bi izgledalo kao da se zatvor ruši zbog neke banalne stvari. Recimo, neki panduri u zatvoru dopuste da pretresu ženu. To je tamo neprihvatljivo. I sami osuđenici, kad žena dolazi u posetu u paviljon, ne smeju buljiti u njih. Što manje pogleda, to bolje. Na to se jako, jako pazi. Tu te 'braća' prate. Da vide jesi li podigao pogled da vidiš kako izgleda, šta nosi u torbama... Kad ona dođe u paviljon, mi koji smo tamo bili godinama znali smo čija je to žena i u koju ćeliju ide. Automatski si se okrenuo i gledao u zid ili neku tačku dok je nije dočekao njen muž i doveo do svoje ćelije." Znači, zatvorenik se požali dežurnom 'bratu' PCC, a brat se kaže irmao. Kaže mu da je imao posetu u toj i toj smeni te da mu je suprugu policajac pretresao po intimnim delovima. Iz PCC pitaju samo je li to istina. Nema tu laži, ko laže, ode mu glava. U zatvoru te u stvari cene po jeziku, a ne po veličini i mišićima. Držiš li svoju reč, balansiraš li u zatvoru s crnima, belima, žutima, Urugvajcima, Paragvajcima... To je proces tokom kojeg svako svakoga pažljivo gleda. I kad komando kaže, momentalno zatvor na pod. Ne možeš se praviti da nisi čuo naređenje. Možda je i onaj koji se žalio zažalio zbog toga, ali ako se to desilo, a desilo se, zatvor se mora srušiti. Pobuna je bila zbog toga jer dogovor nije ispoštovan te da vide da nema zajebancije sa osuđenicima" - pojasnio nam je naš sagovornik koji se danas zakonito bori za svoje mesto pod suncem."

"Nisam imao većih problema. Bio sam gladan, bio sam željan svega. Neverovatno, ali bio sam željan graška i napiti se bunarske vode. Željan si kuće. Imaš kod kuće dete, porodice. Željan si domovine, a 12.000 kilometara si od nje. Kako sam živeo, tako sam završio. Srećan sam da sam živ, a nešto sam i naučio. Danas govorim španski, portugalski i engleski."

Kurir.rs/Express/Foto: Reuters, Foto: Shutterstock, Foto: Zorana Jevtić, Foto: AP