NEMAC BIO U PETRINJI KADA SE DOGODIO ZEMLJOTRES: Kuća se ljuljala, istrčali smo napolje bosonogi, kao da je trajalo čitavu večnost

Hrvatska već danima doživljava seriju zemljotresa. Saradnik Dojče Velea Matijas Grim se našao u Petrinji baš za vreme onog najjačeg potresa. Prenosimo njegovu priču.

Činilo nam se kao čitava večnost

Kada smo se sledećeg jutra probudili, jučerašnji potres nam se činio nekako daleko i nestvarno. Nešto iza podneva moja je tetka kuvala je kafu, 14-godišnja sestrična je još ležala u krevetu, a 20-godišnji bratić bio u kupatilo. Iznenada je sve počelo da se trese: zemlja, kuća, nameštaj, zidovi. Sve oko nas je počelo da se ljulja i da vibrira sa takvim intenzitetom kakav čovek teško može zamisliti ako to ne doživi. Moj bratić je istrčao iz kupatila sa četkicom u ustima dozivajući svoju sestru. Ona je jedva izašla iz sobe jer se komoda pomerila i blokirala je vrata. Cela kuća se ljuljala.

Svi saveti o postupanju u slučaju potresa u tom trenutku su bili zaboravljeni. Jedina misao nam je bila kako što pre izađemo napolje jer smo imali osećaj da se svakog trenutka sve može urušiti na nas.

Kad smo došli u prizemlje, izveli smo iz sobe bolesnog dedu mog rođaka. Sve vreme su oko nas padale svetiljke, ormari, suđe…

Na dvorištu smo se našli bosonogi u majicama, a moj rođak je još uvek držao četkicu za zube.

Ne mogu reći koliko dugo je trajao zemljotres - prema izveštajima ne duže od 20-30 sekundi. A nama se to činilo kao cela večnost.

Dim je izlazio kroz rupu gde je malopre bio dimnjak

Napolju su štete na kući bile vidljive golim okom. Dimnjaci su pali i ostale su rupe u krovu. Kada smo stajali na dvorištu, zemlja je počela da se trese i diže, čulo se nešto kao potmula grmljavina. I tako svako malo.

Nedugo nakon toga čule su se prve sirene. Kuća moje rodbine se nalazi na saobraćajnici koja povezuje Sisak i Petrinju. Tim su putem sada počela da jure kola hitne pomoći, vatrogasci, kamioni, a potom su pristigli i bageri. Kolona vozila praćena plavim svetlima i sirenama nije prestajala.

A mi smo stajali na dvorištu, paralizovani i nesposobni za bilo šta. Tada još nismo znali kakvo je stanje u samom centru grada i koliko ima ljudskih žrtava. Moj rođak, sestrična i ja smo krenuli prema gradskom centru kako bismo ponudili pomoć. Usput smo videli ljude koji su, isto kao i malopre mi, šokirani stajali pred kućama. Posetili smo jednog 92-godišnjeg starca o kojem su se u doba korone povremeno brinuli moj rođak i njegovi prijatelji. Njegov je krov bio potpuno uništen, no on je bio nepovređen. Nismo uspeli da ga nagovorimo da napusti svoj dom. Naložio je vatru u peći. Dim je izlazio kroz rupu na krovu gde je do malopre bio dimnjak.

"Radije ću umreti nego pobeći iz kuće"

Poslepodne smo odlučili da odemo kod moje bake u Belovar jer u kući u Petrinji nije bilo moguće prenoćiti. Morao sam ponovo ući unutra i spakovati kofer jer sam dan kasnije (30.12.) avionom trebao putovati kući u Nemačku. U svom tom kršu i lomu jedva sam našao svoje stvari i dokumente. Moja tetka je pakovala stvari za sebe i decu. A onda je zemlja opet počela da podrhtava. Ne jako, ali dovoljno da panično istrčimo iz kuće.

U međuvremenu se kući vratila i baka mog rođaka. Ona radi u petrinjskom staračkom domu, odakle su morali da evakuišu stanare. Kada su čuli da ćemo mi otići u Bjelovar, baka i deda su odbili da idu sa nama. Rekli su da će "radije umreti nego pobeći iz kuće". Baka je ponavljala da je već u ratu ostala bez kuće i da joj se to neće opet dogoditi. Rekli su da će biti u podrumu, a u slučaju novog potresa će spavati u autu. Uprkos svim našim nagovaranjima, nisu hteli sa nama.

Nakon dramatičnog oproštaja punog suza našli smo se u koloni automobila s ljudima koji su takođe napuštali Petrinju u potrazi za krovom nad glavom. U suprotnom smeru su pored nas i dalje prolazila vozila s plavim rotacionim svetlima i sirenama. Na obe strane puta videli smo oštećene kuće i automobile. Obližnja benzinska pumpa je bila skoro blokirana jer su mnoge porodice pokušale istovremeno natočiti gorivo i kupiti nešto za piće.

Dani za pamćenje

Tek po dolasku u Bjelovar primetili smo koliko smo gladni - ceo dan nismo ništa jeli. Šok je polako popuštao. Zaspali smo srećni što imamo krov nad glavom. A onda nas je u sredu (30.12.) oko 6:30 probudilo podrhtavanje tla. Prozori i ormari su se tresli. Odmah nas je uhvatila panika. Skočili smo iz kreveta i nameravali onako u pidžamama istrčati iz zgrade. No sve se ubrzo smirilo. Dugo nam je trebalo da ponovno utonemo u san.

Nekoliko sati kasnije morao sam za Zagreb, odakle je poletao moj avion. Moja tetka je rekla da ne zna kada će opet moći da se vrate kući i hoće li se tamo ikada više osećati sigurnom. Stručnjaci su najavili nove potrese, no koliko jake i česte - to niko ne može reći. Ta neizvesnost i s time povezan strah ljude će sigurno još dugo pratiti. I sve to na jednom području čiji stanovnici ionako nemaju mnogo, a i to malo što imaju, sada su izgubili.

Hrvatsku sam napustio s dvojakim osećajima: s jedne strane sam bio srećan što ću biti na sigurnom, ali istovremeno sam se loše osećao jer ostavljam rodbinu u toliko teškoj situaciji.

U Petrinji sam u detinjstvu proveo lepa vremena. No najviše će mi u sećanju sigurno ostati ova dva poslednja dana".

Kurir.rs/Index.hr/Dojče vele