MALI BOŽE U SVOM SELU NEMA PRIJATELJE PA JE POSTAO PASTIR, KLESAR I INOVATOR: Naučiću vršnjake da kroz igru nauče da cene rad
"Naša dela su naši spomenici" stoji uklesan natpis tik do kućnog praga 12-godišnjeg Bože Vukasa iz zaseoka Ljut nedaleko od Voštana.
Vukas je na nedavnoj Enter konferenciji u Splitu predstavio svoju društvenu igru "Neradnik" čiji je cilj, kaže Bože, da od neradnika stvori radnika.
- Budući da živim tu gde živim, daleko od svega i svakoga, a najviše od prijatelja, kojih u selu zapravo i nemam, smislio sam način kako da se zabavim. Na pamet mi je došla ideja da napravim društvenu igru. Za nekoga možda komplikovanu ali kada se ušemite, shvatićete da to uopće nije, rekao je on Slobodnoj Dalmaciji.
Padi se o kartonskoj platformi dimenzija četrdeset puta dvadeset centimetara na kojoj se nalazi reljefni prikaz graditelja piramide.
Učinilo mi se glupim da to budu ljudi, pa sam u svom umetničkom zanosu čoveka zamenio okruglim pilićima. Za igru podeljenu na stotinjak nivoa, čiji je primarni cilj izbaciti neradnike i time olakšati radnicima nesmetanu gradnju piramide, potrebne su i karte, njih trideset i šest.
Igra nije koncipirana tako da dobijemo pobednika, nego se igra timski od jednog do šest igrača. Nakon podele karata, onaj koji osvoji jednog od šest faraona ima pravo igrati s vrha platforme kako bi malene piliće sa sunčanim naočarima ili neradnike pokosio, odnosno izbacio iz igre, kaže Bože.
- Paralelno se dižu blokovi za piramidu i tako sto puta. Imamo vrlo kompolikovane delove igre koje zapisujemo u ovu beležnicu, kaže Bože dok pokazuje maketu igre.
Originalna igra nalazi se u Osnovnoj školi "Stjepan Radić", koju pohađa u devet kilometara udaljenoj Tijarici.
Veruje u uspeh svog poduhvata i nada se da će mu županijski Centar izvrsnostii dodeliti najviši iznos nagrade od 7000 kuna, koji namerava da utroši na printer i kalupe za rezanje, i tako uz pomoć dobrih ljudi pokuša da komercijalizuje svoj rad.
– Želja mi je da dobijem nagradu kako bih mogao ući u posao. Voleo bih da moja preduzetnička ideja danas-sutra osvane i u ponudama knjižara, kako bi je ljudi mogli posuđivati i tamo odakle su je uzeli i vraćati. Šteta bi bila da uzmu, plate dvesta kuna i nakon nekog vremena bace u smeće, kaže on.
Bože se nada da bi jednog dana njegov rad mogao da postane i kompjuterska igra.
- Ideju imam, ali ne da mi se puno zamarati virtuelnim svetom, u kojem se trenutno ne vidim, kaže ovaj učenik šestog razreda i dodaje da nije protiv tehnike, ali želi da se ona koristi u normalne svrhe.
Za njega mobitel, laptop i televizor ne predstavljaju nikakvu utehu u vremenu kada je moderna tehnologija "začarala" mnoge njegove vršnjake. I bez mobilnog i prijatelja u blizini, Bože Vukas svoju utehu vidi u kamenu, stablu i papiru.
Za sebe kaže da živi u stvarnosti, u životu u kojem je najvažnije naći kompromis.
– Ono što mi fali svakako su prijatelji. Budući da ih nema u selu, njih sam našao u Centru izvrsnosti matematike u Splitu, čiji sam polaznik od prošle godine. Tu sam se pronašao. Iako tamo idem samo subotom.
Do Trilja me prebaci otac i onda hvatam bus za Split. Tamo sam stekao krug istomišljenika, onih koji rezoniraju i funkcionišu slično kao ja, rekao je on.
Bože kaže da njegov radni dan počinje s kravama, koje po snegu i kiši, hladnoći ili vrućini, vodi na ispašu i uvek s knjigom pod rukom.
- Moja porodica se oduvek bavi stočarstvom. Imamo dvadesetak krava i svaki dan životinji treba dati da jede... Životinje vas ne pitaju da je li vama hladno, one moraju jesti. One su othranile i školovale mene i moju braću, kaže 12-godišnji Bože.
Dodaje da ima i druge hobije. Radi sa glinom, voli da crta a "nasledio je stolarski i graditeljski talenat od oca i pradede".
- Dok su oni gradili crkve, izrađivali gusle i drveno pokućstvo, ja podižem suhozide. Svaki dan odem tu iza kuće i uz pomoć motike vadim kamene gromade iz zemlje i lagano ih slažem. I onaj natpis u kamenu iza kuće, sve sam svojim rukama isklesao, rekao je on.
Kaže da ono što radi radi tog trenutka i ne planira ništa.
- Uživam u svom radnom zanosu. Niko me ne tera i ni od koga ne tražim pomoć. Jedino što planiram to je da danas-sutra završim fakultet građevinarstva i arhitekture, tu se vidim. Imam dosta ideja u glavi i hteo bih ih prezentirati, rekao je on.
Roditelji kažu da je još kao trogodišnjak znao da nabroji i prepozna zastave 195 država sveta. Sve, kako kaže njegova majka Blaženka, upija kao sunđer.
– Od malena je bio zainteresovan za selo, seoske poslove i naše okruženje. Tu se jednostavno našao. Uvek je nešto radio i sve ga zanima. Odličan je učenik, ima sve petice, i onda se zaključak sam po sebi nameće. Naprosto ga sve podjednako interesuje, rekla je ona.
Kaže da je jedini hendikep taj što u selu nema nikoga osim porodice.
- Braća mu studiraju u Splitu, pa dođu samo vikendom ili preko praznika. Fali mu društva, ali on to ne smatra nedostatkom, već prednošću. Druži se sa starijim ljudima. Od njih uči, osluškuje kako se nekada radilo i živelo na selu, dodaje Božina majka.
Inovator iz sela Ljuta, podno Kamešnice, sebe u budućnosti vidi na svakoj društvenoj poziciji, osim u politici. Oni su za njega strano telo.
– Bili dobri ili loši, ne umeju oni da stvaraju nove vrednosti. Ne može se od drveta koje je raslo da bude drškao za motiku napraviti violina. Tako je i s ljudima, zaključuje Bože Vukas.
Kurir.rs/Slobodna Dalmacija
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore