ANTE TOMIĆ: Milanoviću nije stalo do Hrvata, već do ulizivanja Hercegovcima

Do Hrvata u Sarajevu i Kiseljaku mari koliko i Tuđman pre 25 godina.

"Ne želeći umanjivati ozbiljnost ovog incidenta", počela je gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić, da bi do kraja izjave, pogađate, kazala nešto potpuno suprotno. Taj ste obrat mnogo puta videli. Kao što rečenica koja počne s "bez uvrede" u pravilu završi uvredom, oni koji "ne žele umanjivati ozbiljnost incidenta" ustvari vas samo žele upozoriti da će umanjiti ozbiljnost incidenta. Tako je i Karić ovaj put zaključila: "Moram naglasiti da bi ovo mogle biti posledice izjava hrvatskog predsednika Zorana Milanovića koji dodatno širi netrpeljivost među narodima."

Nemoćna medicina

Hoće se, eto, kazati da je Milanović tako provocira da nije ni čudno da je ludak pretio Hrvatima. Antipsihoticima se to ne da obuzdati, medicina je nemoćna. U mislima i molitvama smo s našim duševnim bolesnim sugrađaninom, poručila je indirektno sarajevska gradonačelnica, sažaljevajući isprva onoga koji je pretio više nego one kojima se prijetilo, i tek je naknadno, kad su je upozorili da je mogla biti obzirnija prema žrtvama, patetično dodala: "Napad na dom bilo koje sarajevske porodice je napad na mene i moj dom, napad na naše Sarajevo i na naš način života."

Istina, nije nemoguće da su sarajevski Hrvati stradali zbog Milanovićevih političkih opažanja. Samo je neprilično da sarajevska gradonačelnica to spominje. Umesto da preuzme odgovornost za svinjariju, poseti prepadnute Hrvate, ispriča im se i ohrabri ih, Karić se izvlači i mete ispred tuđeg praga. Naravno, kao i Milanović.

On je u poslednje dve godine izvalio čudo glupih rečenica o Bosni i Bosancima, sve zbog toga što je, kao, zabrinut za položaj bosanskohercegovačkih Hrvata. U stvarnosti, Zoran Milanović za Hrvate u Sarajevu, Kiseljaku i Vitezu slabo mari. Kao i Franjo Tuđman pre dvadeset pet godina, Milanović se samo dodvorava Hecegovcima, Čoviću, Ćesiću Rojsu i društvu. Stalo mu je jedino do krajeva s hrvatskom većinom. I u tome je, čini mi se, vrlo uspešan. U Međugorju i Mostaru i Širokom okrenuo je na svoju stranu mnogo njih koji na izborima u januaru dve i dvadesete nisu zaokružili broj ispred njegova imena, ali ako se krene severoistočno, vijugavim kanjonom Neretve put srednje Bosne, zemljaci su verovatno sumnjičaviji da on zaista radi za njihovo dobro.

Izjave užasa

Kad se Milanović u Zagrebu samodopadno, oholo uspravi i bubne kako Bosanci preskaču redosled jer sapun ide pre parfema, sarajevski se Hrvati na to mogu samo uhvatiti za glavu od užasa. Mučno im je sutradan izaći jer znaju da će ih neko upitati je li i njima Bosna smrdi. Odmah u liftu će im uvređeno i ljutito i sapun i parfem nabiti na nos. A ako koji Hrvat zbog Milanovića počne izbegavati društvo, zaključa se u stan i izlazi jedino noću, samo da baci smeće, komšija koji se duševno lečio će mu na vrata flomasterom ljubazno napisati što mu sledi. Upravo kao što je onim nevoljnicima napisao.

Bezobraznim šovinističkim ispadima Milanović uništava oprezni i tihi život srednjobosanskih Hrvata, uništava njihov manjinski mentalitet i tradiciju, a kad je pre desetak dana napokon, posle puno vremena, trebao doći među njih, na godišnjicu humanitarnog konvoja u Lašvansku dolinu, obaveštajne su službe zaključile da bi to za njega moglo biti opasno, pa je šupak otkazao. A što bi mu se zapravo moglo dogoditi? Pa ne bi se hrvatski predsednik valjda po Bosni vozio u otvorenom automobilu kao nadvojvoda Ferdinand?

Obezbeđenje bi išlo i ispred i iza njega. Krupni muškarci u crnim odelima spremno bi skočili da ga zaštite svojim telima. Štićena osoba, kako to policija zove, verovatno bi morala otrpeti samo besno dovikivanje i gdekoji uvredljivi transparent, u osnovi ništa strašnije od natpisa koji je ona porodica našla na vratima i poštanskom sandučiću. Ako sarajevski Hrvati, delom i njemu zahvaljujući, s time svakodnevno žive, a nemaju telohranitelje da ih prate, mogao je, vala, i Milanović skupiti hrabrosti da dođe.

Kurir.rs/Slobodna Dalmacija