POLITIČARI KORISTE NAŠU TRAGEDIJU ZA SVOJU PROMOCIJU: Godinu dana posle zemljotresa na Baniji i dalje ŽIVE U KONTERJERIMA

Banija se skoro svakodnevno zatrese, a na godišnjicu katastrofalnog zemljotresa ljudi u kontejnerskim naseljima i dalje uzalud čekaju na povratak u "normalan život".

Godinu dana posle zastrašujućeg zemljotresa koji je ovu oblast skoro pa sravnio sa zemljom, ekipa Dojče velea je obišla one koji žive u kontejnerskom smeštaju i čekaju bolje sutra.

Da bi ubila monotoniju života u mobilnoj kućici Štefica Kristić svakoga jutra iz Kontejnerskog naselja na Petrinjskoj cesti s periferije Siska prošeta do centra grada ili nekog drugog odredišta.

Ceo život, do penzije, radila je u ugostiteljstvu, navikla je na ljude i druženja. Ponekad ode i do mesta gdje je živela do zemljotresa, 29. decembra 2020. godine.

"Moje zgrade više nema, srce me boli kad tuda prođem. Šest godina sam tamo živela, godinu pre potresa renovirala stan, sve po meri dala da se uradi. Dvadeset i više godina bila sam podstanar, jedva skucala da ga kupim. Kad sam se konačno uselila u svoje rekla sam: 'Sad se selim, i nikada više, to je poslednje seljenje.' Sad sam se doselila ovde, a odatle ne znam ni kuda ću, ni gde ću“, priča Štefica dok ispred kućice s brojem četiri u kojoj sada živi ispija popodnevnu kafu.

"I zgrada u kojoj je bio moj stan bio je na ulazu broj četiri“, smee se Štefica.

Ona i još gotovo tri hiljade ljudi na Baniji žive u kontejnerskim naseljima u kućicama od 18 kvadrata. Samo ih je u Sisku šest. Na godišnjicu zemljotresa Dojče vele je razgovarao sa onima koji i drugu zimu čekaju obnovu porušenih domova.

Praznici su pa ih nema mnogo. Otišli su ili otputovali da sa rodbinom proslave Božić i dočekaju Novu godinu. Osim Štefice tu su Marija Budić, Zlatica Stojčević i Zoran Čučković.

Zimi je hladno, a leti vruće u kontejnerima

Oni ne smeju da se vrate u svoje stanove, ako moraju - idu na vlastitu odgovornost. U godinu dana, bili su jednom ili dva puta kako bi pokupili najnužnije stvari. Međutim, lopovi ne mare za opasnost pa su mnogu stanovi opljačkani. Ko ima gdje, vrednije stvari je evakuisao na sigurno.

"Teško je ovde živeti. To je lim, nije zid. Zimi moramo da gledamo kako ćemo se ugrejati, a leti kako ćemo hladiti. Strahovito lupa kad pada kiša, a u nekim kontejnerima curi“, ističe Zlatica.

Najstarija stanovnica naselja je Marija Budić. Osamdeset i četiri su joj godine, ali svi bi joj dali bar deset godina manje. Ima dvoje dece, desetero unuka i petero praunuka.

"Neko vrijeme sam bila kod njih, ali ne želim biti nikome na teretu. Meni je najbolje na svom krevetu, kakav je takav, sad je moj. Niko me dira, susedi su svi dobri. Ručak dobijamo, a drugo skuvam kad želim. Malo je dosadno u ove dve prostorije, ali je dobro, moramo sebi napraviti da nam bude dobro jer bi poludeli. Ponekad se rastužim kad se setim svoga stana, ovde gledam samo lim. Ne plaćam vodu, ne plaćam struju, ne plaćamo stanarinu. Ne plaćam ništa – kao bik živim, a najveći problem su nam glodari", sme se Marija koja svoju spavaću sobu zove bunker.

"Da još trista godina živim neću zaboraviti taj dan"

Svi će uvek pamtiti gde su bili i šta su radili kad je zatreslo.

"To mi je odnelo dvadeset godina života. Imala sam stan na četvrtom spratu, sve je porušeno i porazbijano. Pobegla sam dole u šlapama s torbom. Bilo je puno naroda, ljudi me dole nisu videli, dozivali me, tražili u kući, pod regalom“, kaže Zlatica.

"Da još trista godina živim neću zaboraviti taj dan. Bila sam u stanu, taman čekala prijateljicu da dođe na ručak. Niti sam ja ručala, niti ona. Bila sam prisebna, ali u šoku. Nisam mogla ni plakati. Pokupila sam mačka, uzela novčanik, nazula napola tenisice, uzela jaknu s vrata i izletela van“, priseća se Štefica.

"Sela sam na kauč, ukočila se. Svi beže dolje, ja sedim. Doleteli sin i unuk. Bako, pa što tu sediš, potres je. Šćapio me za ruku pa smo istrčali“, dodaje Marija.

"Radio noćnu smenu pa sam bio kod kuće. Vrlo neugodno iskustvo. Kako se tresla zgrada, tako sam se i ja tresao. Prepustio sam se pa šta bude. Neke ljude je bacilo, ja sam ostao na mestu. Stvari su počele da se ruše, kujica Tia je pobegla u kuhinju pod sto. Nameštaj nije pao, ali sve drugo jeste", ispričao je Zoran koji je zadovoljan što je uspeo da spasi tri pojačala i pet gitara.

"Bolje i ne pitajte kad ćemo u stanove"

Zoran je, naime, nekada imao svoj bend i sada mašta da bi ponovno, kad uskoro ode u penziju, mogao da ga okupi.

"Ali danas više nito neće nas koji sviramo bluz i rokenrol, a ja bih to svirao celo veče za sto kuna“, kaže on dok pokazuje fotografiju svojih gitara na mobilnom.

Niko od njih nije izgubio duh. Šale se i smeju jer samo tako mogu da podnesu težak život u limenim nastambama, ali na jedno pitanje se uzrujavaju i mršte.

"Bolje i ne pitajte kad ćemo u stanove. Godinu dana je prošlo, a još pipnuli zid nisu. Sve ostane na pričama, ali ništa konkretno. Niko ništa ne zna. Kako čujemo nigde nije sagrađen još ni jedan jedini stan. Ne možemo ni pretpostaviti kad da će biti gotovo, kažu za najmanje tri do četiri godine", odgovaraju nam i vrlo konkretno za sve krive političare koji, kažu, samo obećavaju i besramno koriste njihovu tragediju za svoju promociju.

Kurir.rs