UMRO POSLEDNJI DALMATINSKI PARTIZAN (98): Borio se na Sutjesci, Tita video na Zelengori

Poslednji borac slavne Druge dalmatinske proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade Hrvoje Mimica umro je u 98 godini.

Hvala na pobedi, hvala na slobodi", napisao je na Fejsbuku predsednik splitskog SDP-a i gradski većnik Damir Barbir.

Kako se vidi na fotografijama koje je objavio Barbir, pripadnici hrvatske vojske su položili venac na grob najstarijeg dalmatinskog partizana.

Kao osamnaestogodišnjak Mimica odlazi u partizane i ulazi u Drugu dalmatinsku brigadu. Ratni put ga je vodio od Mimića, kod Omiša, kroz borbe preko Bosne i Srbije do Makedonije i Albanije, a njegova jedinica je oslobodila Dubrovnik, Konavle, Mostar, Široki Brijeg, Split, Zadar, Krk, Cres i Opatiju, piše Slobodna Dalmacija.

Preminuo je u 98. godini, a pre šest godina dao je opširan intervju svom kolegi Damiru Piliću u kojem se prisetio svojih partizanskih dana. Evo šta je, između ostalog, tada rekao u intervjuu za Slobodnu Dalmaciju:

U ratu ste se borili na raznim delovima fronta?

- Tokom rata sam proputovao celu Jugoslaviju, peške od albanske granice do Trsta. Nema brda u Crnoj Gori na kojima nisam bio. Četnici su zauzeli Kolašin, bio je prisilni marš od pedeset kilometara, a mi smo osvojili Kolašin. Zatim smo zauzeli Dubrovnik: moj bataljon je prvo jurišom zauzeo Grudu, a zatim otišao u Dubrovnik, a Drugi dalmatinski se formirao na Stradunu. I sad, kad je bila 70. godišnjica oslobođenja Hrvatske, opet sam bio na Stradunu, a kažu mi da sam jedini živ iz Druge dalmatinske.

Gde vam je bilo najteže u ratu?

– Na Sutjesci. Na Gornjem Baru. Oni nemački avioni, „štuke“, kada su se spuštali u niskim rafalima, tri po tri za redom... Pet dana smo držali taj položaj. Da su se Nemci spustili, a tu su bile naše glavne snage i ranjenici, svi bismo bili pobijeni i to bi bio kraj rata. Mnogi moji drugovi su poginuli tamo, na Bariju.

A koji ratni momenat se najviše sećate?

– Kad je Drugi Dalmatinac ušao u Split. Ja sam na čelu jedinice, i vidim svoju sestru kako stoji među ljudima na Rivi. A onda je bilo najgore kad sam došao u Mimice, i svi su plakali, žene, svi. Jer niko se nije vratio osim mene. Od Mimića u partizane otišlo nas je dvadeset i četvoro, a ja sam se jedini vratio živ.

A kad si otišao u partizane?

- Otišao sam 1942. godine, pre toga sam bio kurir u Omišu. Na tu turu je išlo nas četrnaestoro iz Mimića. Išli smo preko planina, od Podgrađa pa sve do Nevesinja. Moj stariji brat je otišao četiri meseca ranije i umro kod Jablanice. A moju sestru su ustaše ubile u Zagrebu. Imala je dva mala sina i bila je ilegalac. Došli su noću i odveli je u Lepoglavu. Ne znamo ni gde je sahranjena.

A kako ste ušli u rat? Da li ste bili član SKOJ-a?

– U SKOJ-u sam od 1942. godine, a u Partiji od 1943. godine. Dakle, ja sam u stranci 73 godine.

Izvinite, ali ta stranka ne postoji već 25 godina?

- Nema više Partije, ali ima antifašizma. Partija je ostala u mom srcu i smatram se članom, iako ta Partija više ne postoji.

Kako je izgledao partizanski život?

– Najgore su bile uši. Po danu kad ideš, to lizi po tebi. Znao sam trijebit uši po dva-tri sata. Zimi, kad bi došli u štale spavat, onda se naloži vatra, skineš džemper i vrtiš ga, jer se uši zavuku u rupice na džemperu. A ako nema vatre, skineš džemper i staviš ga u snijeg, da samo malo viri, da uši pobignu kroz taj izlaz.

Kakva je bila hrana u partizanima?

– Idu na Sutjesci one njemačke "štuke", avioni, i ubije "štuka" konja, a nas tri noževima odma kidamo meso i jedemo.

Sirovo?

– Sirovo, e. A u Crnoj Gori nije bilo soli godinu dana. Jednom sam se najeo pekmeza u Bosni: upali smo u neko selo, a ljudi taman radili pekmez, i nas tri navalili, umrli smo skoro od tog pekmeza.

S čime ste ga jeli?

– Ni sa čime. A na Zelengori smo kuvali koprivu, nije bilo ničega.

Imate li kakvih zdravstvenih problema od rata?

– Noge mi i danas trnu kako sam se smrza u Bosni, cili život imam problema s tim. Crni nokti, otpadaju mi. Prve normalne cipele u ratu sam uzeo od Nijemaca, a to je bilo već krajem rata. A smrza sam se i na Sutjesci, kad smo posli Bara išli na Zelengoru. I mi došli na Zelengoru mokri, je bio šesti misec, ali noć, planina, ledeno. I mi naložili vatru da se ogrijemo, a neko viče: "Drugovi, gasite vatru!" Ma ko će gasit, smrzli se. A onda naređenje: "Komunisti, gasite vatru!" I onda smo ugasili.

Koliko je bilo komunista u partizanima?

– U prvoj turi 80-90 posto, a kasnije su dolazili i drugi.

Koji su vam neprijatelji bili najteži: Nijemci, Talijani, ustaše, četnici?

– Četnici su bili opasni, oni su bili na brdima. Ali njih smo razbili na Neretvi: na Jablanici smo ih opkolili i zgazili, nisu se više oporavili. Talijani nisu bili posebno opasni. Nijemci su imali opremu, tenkove, sve. A s ustašama nisam ima kontakta: oni su bili od Mostara zapadno, a ja istočno. Kad sam bio ranjen kod Dubrovnika, na planinama prema Trebinju, bilo je to od četničke mine: moj drug je poginuo, a ja još imam dva gelera u usnama, nisam ih nikad tija izvadit, evo mi još stoje. A jednom sam od četnika moga i poginit, u Crnoj Gori. Mi se probili kroz njih, došli im u pozadinu, kad meni dođu dva četnika s leđa, dva mlada momka.

I?

– I predali mi se. A mogli su me ubit, bili su naoružani.

Jeste li u maju 1945. znali što se događa na Bleiburgu?

– Nisam tamo bio. Ja znam, koga god smo u ratu zarobili, nismo nikog ubili. Ili bi preša nama u partizane, ili bi mu uzeli oružje i poslali ga doma.

Jeste li za vreme rata ikada videli Tita?

– Jedino na Zelengori, kad smo se probili iz obruča, to kad je bilo "Drugovi komunisti, gasite vatru!"

Kurir.rs/Jutarnji list