ŠVEDSKA 1958: Svet upoznao Pelea, Panceri ponovo kobni za Jugoslovene

Fudbalska reprezentacija Brazila konačno je postala prvak sveta na Mundijalu u Švedskoj 1958, dok je Jugoslavija drugi put zaredom takmičenje završila u četvrtfinalu, porazom od Nemačke (0:1)

Svetsko prvenstvo u Švedskoj ostaće upamćen kao takmičenje na kom se proslavio legendarni Pele. Iako je imao samo 17 godina, postigao je tri gola u polufinalu i dva u finalu. On je postigao i jedini pogodak protiv Velsa u četvrtfinalu, pa je sa 17 godina, sedam meseci i 29 dana postao najmlađi strelac u istoriji Mundijala.

Istovremeno, Francuz Žist Fonten je na šest utakmica postigao 13 golova čime je postavio i dalje aktuelan rekord Mundijala.

Sistem takmičenja na Svetskom prvenstvu bio je prilično jednostavan - iz četiri grupe od po četiri tima u četvrtfinale su išla po dva najbolja. Jugoslavija je, bez problema, prebrodila kvalifikacije, u kojima je igrala protiv Grčke i Rumunije.

U Švedsku je otišao potpuno novi tim. U sastavu nije bilo većine igrača koji su na Olimpijskim igrama 1948, 1952. i 1956. osvojili tri srebrne medalje. Iz legendarne ekipe ostali su samo golman Beara, Crnković, Zebec i Boškov, a sa prethodnog Mundijala u Švajcarskoj bio je tu Miloš Milutinović.

Žreb je Jugoslaviju, koju je sa klupe vodio legendarni Aleksandar Tirnanić Tirke, smestio u Grupu 2. Naši fudbaleri su rezultatom 3:2 savladali Francusku, ali su napravili i dva kiksa - remizirali su sa Škotskom (1:1) i Paragvajem (3:3). "Trikolori" su zahvaljujući impresivnom trijumfu nad Paragvajcima (7:3) drastično popravili gol-razliku pa su na kraju zauzeli prvo mesto u grupi.

U takvoj situaciji Jugosloveni su, drugi put uzastopno u četvrtfinalu, morali da izadju na crtu "pancerima", koji su u Švedskoj branili titulu.

Krajnji epilog je bio isti kao u Švajcarskoj, četiri godine ranije. Nemci su pnovo bili bolji, a još jednom je presudio Helmut Ran. Njegov gol u 12. minutu odlučio je pobednika, iako su Jugosloveni smatrali da je pogodak postignut iz ofsajda.

Kurir sport vam predstavlja igrače koji su branili boje Jugoslavije na Mundijalu u Švedskoj 1958. godini:

1. Vladimir Beara

Smatra se najboljim našim golmanom svih vremena. Proslavio se na golu Hajduka da bi u nastavku karijere branio i za Crvenu zvezdu. Branio je gol reprezentacije 59 puta. Po završetku golmanske karijere, trenirao je više stranih i naših klubova. On je uz Dragana Džajića jugoslovenski fudbaler sa najviše osvojenih domaćih trofeja - sedam titula prvaka i dva Kupa. Beara je ostao upamćen kao jedan od najboljih golmana u analima evropskog i svetskog fudbala. Za nacionalni tim je debitovao je 8. oktobra 1950. godine na utakmici protiv Austrije u Beču (2:7). Pored Mundijala u Švedskoj 1958. Branio je i četiri godine ranije u Švajcarskoj, dok je na Svetskom prvenstvu u Brazilu 1954. godine bio je rezerva. Oproštajnu utakmicu u reprezentaciji Beara je odigrao 11. oktobra 1959. godine protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, a naredne godine, 19. juna, oprostio se od crveno-belih. On je karijeru nastavio u Nemačkoj, ali je karijeru završio posle dve teške povrede zadobio – prvo je 1961. doživeo je prelom desne potkolenice, da bi zatim 25. novembra 1962 slomio nogu na istom mestu. To je bio kraj jedne blistave karijere. U međuvremenu je završio Visoku trenersku školu u Kelnu i posvetio se trenerskom pozivu. Radio je u Nemačkoj, Holandiji, Kamerunu i u Jugoslaviji.

2. Tomislav Crnković

Po završetku rata Tomislav Crnković se vratio svojoj dečačkoj ljubavi - fudbalu. Karijeru je počeo u zagrebačkom Metalacu, a u proleće 1950. godine postaje član Dinama, gde postaje jedan od najboljih odbrambenih igrača. Igrao je oštro, ne štedeći ni protivnika ni sebe. Svoju sjajnu karijeru, krunisao je sa dve titule i dva Kupa Jugoslavije. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 51 utakmicu. Debitovao je 25. juna 1952. godine na prijateljskoj utakmici protiv Norveške (4:1) u Zagrebu.

Popularni Crni bio je najmlađi reprezentativac čuvenog olimpijskog tima iz Helsinkija. I on je pored Mundijala u Švedskoj učestvovao i na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj 1954. Poslednju utakmicu za nacionalni tim odigrao 8. maja 1960, protiv Portugalije (1:2) u Lisabonu. Crnković je od 1961. godine igrao u Austriji i Švajcarskoj, da bi karijeru završio zbog povrede meniskusa. U starosti je oboleo i osiromašio, pa je postao prvi je štićenik Zaklade hrvatskih sportaša, osnovane 2006. Preminuo je u Zagrebu 17. januara 2009. u 80-toj godini života.

3. Dobrosav Krstić

Prvi njegov klub bila je Slavija za koji je igrao do 1950 godine. Karijeru je nastavio u Vojvodini za koju je u periodu od 1950. do 1962. godine odigrao rekordnih 440 utakmica i postigao 89 golova. Na kraju karijere igrao je za francuski Sošo i bio je proglašen za igrača godine u Francuskoj. On je mogao da igra na svim pozicijama u timu.

Krstić je za reprezentaciju Jugoslavije odigrao 32 utakmice braneći boje našeg fudbala u periodu od pet godina, ali je uvek bio u senci velikih zvezda. Oženio se u 20 godini i posvetio se svojoj porodici. Uspeo je da stekne diplomu više pedagoške škole. Trenersku karijeru nastavio u Sošou, koji je vodio u periodu od 1967. do 1969. godine.

4. Branko Zebec

Kao 14-godišnjak zaigrao je u omladinskoj ekipi zagrebačkog Građanskog, da bi posle rata nastupao za NK Poštar, NK Milicioner, koji je kasnije promenio ime u Borac. Zebec je bio neobično brz - kad su mu 1948. godine merili vreme na 100 metara, kažu da je u kopačkama pretrčao stazu za oko 11 sekundi. To je bilo na nivou ondašnjih najboljih jugoslovenskih sprintera. U kasnu jesen 1952. godine, sa 22 godine, otišao je za Beograd, gde je igrao za Partizan. U Humskoj je napravio veliku karijeru, pa je postao i nezamenljivi reprezentativac. Zebec je za Jugoslaviju odigrao 65 utakmicai postigao 17 golova. U isto vreme u Partizan je došao i Miloš Milutinović, pa su crno-beli tako u napadu dobili tandem iz snova. Međutim, on je podjednako dobro igrao i u defanzivi. Rukovodstvo Partizana mu se zahvalilo na saradnji 1958. godine pa je otišao u Crvenu zvezdu i ubrzo dobio kapitensku traku. Zebec je svoju fudbalsku karijeru nastavio u Nemačkoj gde posle dve godine završava igračku karijeru.

Prvu zvaničnu utakmicu za jugoslovensku reprezentaciju, Zebec je odigrao 24. juna 1951. godine u u Beogradu pred 50.000 gledalaca protiv Švajcarske. Jugoslavija je pobedila sa 7:3, a Branko je postigao dva gola. On je takođe bio jedan od igrača koji su igrali i na prethodnom Mundijalu. U Švajcarskoj je postigao vodeći gol protiv Brazila (1:1). Od reprezentacije se oprostio 4. juna 1961. godine protiv Poljske (2:1).

Prvi trenerski angažman imao je u Dinamu iz Zagreba. Doveo je Dinamo do finala Kupa sajamskih gradova 1967. ali je finalnu utakmicu vodio Ivica Horvat. Ovaj uspeh mu je otvorio vrata za povratak u Bundesligu, ali ovog puta kao trener. Osvojio je prvenstvo Nemačke sa Bajernom 1969. Bajern je na ovo čekao punih 37 godina. Iste godine je osvojio i Nemački Kup, što je prva "dvostruka kruna" za jedan klub u istoriji Bundeslige. Sa Bajernom je 1969. osvojio Kup pobednika kupova. Nemačko prvenstvo osvojio je i sa HSV-om 1979. godine. Sa istim klubom je 1980. godine igrao u Ligi šampiona. Sa Hajdukom iz Splita je osvojio Kup 1973. i došao do polufinale Kupa pobednika kupova gde ga je porazio Lids junajted. Vodio je još i Štutgart, Ajntraht Braunšvajg, Borusiju Dortmund, Ajntraht Frankfurt, a imao je i još jednu epizodu u Dinamu iz Zagreba, pre odlaska u penziju. Umro je 26. septembra 1988. godine u Zagrebu.

5. Vasilije Šijaković

Jedan od retkih fudbalera koji su branili boje sva tri vodeća beogradska kluba. Bio je svestran i sa uspehom je igrao na raznim mestima u timu. Počeo je u "Beogradu" 1946. godine. Kao vojnik je igrao za beogradski Partizan odigrao ukupno 33 utakmice i 11 golova, da bi od 1952. do1954. godine branio je boje Crvene zvezde - 71 utakmica i pet golova. Međutim, najveći trag je ostavio u BSK-u i kasnije OFK Beogradu, sa kojim je 1955. i 1962. osvojio Kup. Karijeru je završio u Francuskoj 1964. Godien.

Uz sedam utakmica za "B" reprezentaciju (1956-1960), odigrao je i 11 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije. Debitovao je 17. novembra 1957. protiv Rumunije (2:0) u Beogradu, na mestu desnog beka, a poslednju utakmicu odigrao je kao desno krilo 13. juna 1962. protiv Čehoslovačke (1:3) u Vinja del Mar, na Svetskom prvenstvu u Čileu.
Od januara 1965. bavio se trenerskim pozivom, ali je 1979. penzionisan zbog bolesti. Umro je 10. novembra 2003. u Beogradu.

6. Novak Tomić

Počeo u pionirskom timu Crvene Zvezde. Debitovao kao bek 1954. godine. Za crveno-bele nastupio je na 94 prvenstvena meča i postigao 3 gola. Osvojio je čak pet titula prvaka Jugoslavije - 1956, 1957, 1959, 1960 i 1964. i tri Kupa - 1958, 1959. i 1964. U sezoni 1964-65 prelazi u NK Hajduk Split. On je za taj klub u naredne tri sezone odigrao 53 ligaška susreta i postigao jedan pogodak. Osvojio je još jedan Kup Jugoslavije 1967. godine. Karijeru je završio u SAD, gde je igrao za Los Angeles i San Dijego.

Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je pet puta. Debitovao je 11. juna 1958. protiv Francuske (3:2) u Vasterasu, na Svetskom prvenstvu u Švedskoj, a oprostio se 1963. protiv Švedske (0:0) u Beogradu, u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1964. godine. Preminuo je 23. jula 2003. godine.

7. Todor Veselinović

Jedan od najboljih jugoslovenskih strelaca svih vremena - četiri puta bio je najbolji golgeter lige, rekorder je novosadske Vojvodine, a za reprezentaciju Jugoslavije postigao je 28 pogodaka. Ponikao u podmlatku novosadske Sloge. Brzo je izrastao u odličnog napadača i isjajnog strelca. Za Novosađane odigrao je ukupno 196 prvenstvenih utakmica i postigao 126 golova. Tokom vojnog roka 1952. igrao je za beogradski Partizan i na 53 utakmice postigao 50 golova. Kad se vratio u Novi Sad i nastavio da igra za Vojvodinu, četiri puta je bio najbolji strelac lige Jugoslavije. Kada se 1961. rastao od Vojvodine, igrao je kao profesionalac u Italiji, Austriji i Belgiji.

Uz šest utakmica za "B" selekciju i čak 14 za mladu reprezentaciju, za koju je postigao rekordnih 20 golova. Dres A tima nosio je 37 puta i postigao 28 golova. Debitovao je 14. maja 1953. u prijateljskom susretu sa Belgijom (3:1) u Briselu, a poslednju utakmicu odigrao je 4. juna 1961. protiv Poljske u Beogradu. Na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj postigao je tri gola. U susretu protiv Francuske (3:2) postigao drugi i treći pogodak, a bio je i drugi koji je zatresao mrežu Paragvaja (3:3).

Kada je završio igračku karijeru posvetio se trenerskom pozivu. Počeo je kao i tehnički referent Vojvodine i trener Proletera iz Zrenjanina, a nastavio u Kolumbiji gde je vodio ekipu Santa Fe i nacionalni tim Kolumbije na olimpijskom turniru 1972. Posle neuspeha reprezentacije Jugoslavije na Svetskom prvenstvu u Španiji, 25. septembra 1982. imenovan je za saveznog kapitena, ali se zbog fijaska reprezentacije na Prvenstvu Evrope povukao 12. jula 1984. i preuzeo treniranje turskog prvoligasa Fenerbakče iz Istanbula, a radio je i u Italiji i Grčkoj.

8. Vujadin Boškov

Vujadin Boškov je bio legenda našeg fudbala, ali pre svega novosadske Vojvodine. Ceo svoj život posvetio je fudbalu. Dres Vojvodine nosio je od 1946. do 1960. godine. Potom ga je put fudbalskog profesionalca vodio u Sampdoriju i švajcarski Jang Bojs. Kao igrač je odigrao 57 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Popularni Vujke je bio veliki fudbaler, ali još veći je bio kao trener i začetnik modernih shvatanja i pogleda na fudbal kao igru i biznis. Jang Bojs, Vojvodina, Den Hag, Fejenord, Saragosa, Real Madrid, Sporting Hihon, Askoli, Sampdorija, Roma, Napoli, Servet i Peruđa su timovi na čijoj klupi je kao šef stručnog štaba sedeo. Uz to, još četiri puta bio je selektor ili član selektorske komisije reprezentacije Jugoslavije.

Najveći uspeh kao trener doživeo je 1990. godine kada je osvojio Kup pobednika kupova sa Sampdorijom. Takođe je 1981. sa Real Madridom došao do finala Kupa šampiona. Osim toga je kao trener osvojio prvenstvo Španije, dva puta Kup Španije, jednom prvenstvo Italije i dva puta italijanski kup, te jednom prvenstvo Jugoslavije. Uvek je isticao da voli Vojvodinu i da mu je najvažnija prva titula šampiona Jugoslavije koju je sa Vojvodinom osvojio u sezoni 1965/66. Sportski centar u Veterniku kraj Novog Sada od 1996. godine nosi njegovo ime. Boškov je preminuo 27. aprila 2014. godine u Novom Sadu.

9. Dragoslav Šekularac

Sa 17 godina igrao je za omladinsku, a sa 18 godina za reprezentaciju Jugoslavije. Spada u red naših najspektakularnijih igrača posle drugog svetskog rata, a bio je posebno popularan zbog atraktivne igre. Ponikao je u Crvenoj zvezdi, za koju je kao prvotimac debitovao 6. marta 1955. i odigrao ukupno 375 utakmica i postigao 119 golova. Pet puta je osvajao prvenstvo - 1956, 1957, 1959, 1960. i 1964. godine, dok je 1959. trijumfovao u Kupu.
Posle Svetskog prvenstva 1962. Šekularac je kažnjen sa 18 meseci neigranja pošto je na utakmici Radnički Niš - Crvena zvezda nasrnuo na sudiju. Proglašen je za drugu Zvezdinu zvezdu, odmah nakon Rajka Mitića. Kad se oprostio od Crvene zvezde 1966, jednu sezonu igrao je u SR Nemačkoj da bi se zatim vratio u Beograd i jednu sezonu, zajedno sa Milošem Milutinovićem, igrao za OFK Beograd. On 1969. godine odlazi u Kolumbiju, gde se zadržao do 1972. Zatim se ponovo vraća u Beograd, da bi se posle nekoliko egzibicionih utakmica još jednom odlazi u Kolumbiju. Takođe je igrao i u SAD.

Šekularac je odigrao j41 utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije, za koju je postigao šest golova. Debitovao je 30. septembra 1956. protiv Čehoslovačke (1:2) u Beogradu, a od nacionalnog dresa oprostio se 1. juna 1966. u prijateljskom susretu protiv Bugarske (0:2) u Beogradu. U Švedskoj je igrao na prve dve utakmice, protiv Francuske i Paragvaja, a bio je i u timu koji je četiri godine kasnije igrao na Mundijalu u Čileu. Pripremajući se za trenerski poziv, nekoliko godina je u Crvenoj zvezdi radio sa omladinskim ekipama, 1982. i 1983. uključio se u rad s prvotimcima, a od proleća 1984. Počinje da radi kao trener u Gvatemali. On je kasnije vodio Crvenu zvezdu, Klub Ameriku i Atletiko Marbelju. Bio je I sportski direktor u Obiliću 2002. godine, a 2005. je vodio tim "Beli Orlovi" iz Toronta.

10. Aleksandar Petaković

Jedan od najboljih igrača beogradskog Radničkog u istoriji tog kluba. Igrao je za Radnički tokom svih sedam sezona kada je Radnički bio prvoligaš - od 1954. do 1961. On je na 145 mečeva postigao 69 golova. Sa Radničkim je 1957. stigao do finala Kupa. Petaković je posle skoro 15 godina napustio Radnički i otišao u inostranstvo. Igrao je u Francuskoj i Belgiji, da bi karijeru završio u Holandiji 1965. godine.

Za najbolju selekciju Jugoslavije odigrao 19 utakmica i postigao osam pogodaka. Debitovao je 22. septembra 1954. u susretu protiv Velsa (3:1) u Kardifu, a prvi gol za nacionalni tim postigao je 16. septembra 1956. protiv Mađarske (1:3) u Beogradu. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj, gde se dva puta upisao u strelce – protiv Škotske (1:1) i protiv Francuske (3:2). Od dresa s državnim grbom oprostio se 31. maja 1959. na utakmici protiv Bugarske (2:0) u Beogradu.

Kada je prestao s igranjem, posvetio se trenerskom pozivu i osam godina vodio ekipu Sloge iz Kraljeva. Radio je i u Kumanovu, Pirotu i Prilepu, a tri godine je bio trener turske ekipe VEFA iz Istanbula. Umro je 12. aprila 2011. godine u Kraljevu.

11. Zdravko Rajkov

Kao radnik brodogradilišta u Novom Sadu pokušao je da zaigra u novosadskoj Slaviji, a kao vojnik igrao je u ekipi Desete armije, ali pri završetku odsluženja kadrovskog roka nije prihvatio poziv beogradskog Partizana. Po povratku u Bečej igrao je za ekipu FK Jovan Crveni i tek 1950. godine dolazi u Vojvodinu. Za novosadske "crveno-bele" do 1962. odigrao je ukupno 510 utakmica i postigao 297 golova. Po broju odigranih utakmica nalazi se na petom, a po broju postignutih golova na trećem mestu večne liste Vojvodine. Od 1962. do 1966. igrao je u Švajcarskoj, odakle se vratio u Vojvodinu, ali kao trener. Radio je kao trener i u Iranu, Alžiru i Španiji.

Odigrao je 28 utakmica i postigao 11 golova za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 6. maja 1951. u prijateljskom susretu protiv Italije (0:0) u Milanu, a poslednju utakmicu odigrao je kao učesnik Svetskog prvenstva u Švedskoj, 19. juna 1958. protiv Nemačke (0:1) u Malmeu. On je na Mundijalu postigao i jedan gol, protiv Paragvaja (3:3). Umro je 30.07.2006. u 79.godini, u Meksiku, gde je i sahranjen.

12. Miloš Milutinović

Bio je igrač svetske klase i da ga je zdravlje bolje poslužilo verovatno bi bio najbolji napadač u jugoslovenskom fudbalu. Sa 15 godina igrao je u omladinskoj ekipi FK Bor, koja je 1949. godine igrala u polufinalu Kupa Srbije. Došao je u Partizan 1951. godine I za taj klub je do 1958. odigrao 192 utakmice i postigao 183 gola. Sa crno-belima je 1957. godine osvojio Kup. Tokom 1959. se razboleo od tuberkuloze. Minhenski Bajern mu je platio operaciju, uz uslov da zaigra za njih kada se oporavi. Miloš se vratio i narednih nekoliko godina igrao za Bavarce i za Rasing iz Pariza. Vrativši se u OFK Beograd, s ovim klubom je kao tehnički direktor 1965/66. godine osvojio trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije. Reaktivirao se sa 36 i zajedno sa svojim velikim prijateljem Šekularcem zaigrao za OFK Beograd. Na njihovom "debiju" protiv Proletera na Karaburmi, u prvom kolu prolećnog prvenstva 1968/69. došlo je blizu 30.000 ljudi. Bilo je 3:2, a Miloš je postigao prvi gol već na početku igre.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 33 utakmice (1953-1958) i postigao 16 golova. U nacionalnom dresu prvi put je zaigrao 21. maja 1953. protiv Velsa (5:2) u Beogradu. Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1954. godine. On se u Švedskoj oprostio od nacionalnog tima i to 19. Juna, porazom protiv Nemačke (0:1) u četvrtfinalu. Kao trener vodio je od 1970. leskovačku Dubočicu, Proleter iz Zrenjanina, zatim meksičku ekipu Atlas iz Gvadalahare i Bešiktaš iz Istanbula, a kad se vratio u zemlju, sa mostarskim Veležom je 1981. osvojio Fudbalski kup Jugoslavije, a sa Partizanom 1983. državno prvenstvo. Od 12. septembra 1984. do 16.novembra 1985. nalazio se na dužnosti selektora fudbalske reprezentacije Jugoslavije. Bajern ga je uvrstio ga je među svoje najbolje igrače svih vremena. Umro je u Beogradu 28. januara 2003. u svojoj 70. godini.

13. Radivoj Ognjanović

Karijeru je počeo u Sreu iz Sremske Mitrovice, a nastupao je i za Partizan, Radnički i Crvenu zvezdu. Igrao je i u Austriji i Švajcarskoj. Odigrao je pet mečeva za reprezentaciju Jugoslavija, a jednini gol je postigao upravo na Svetskom prvenstvu u Švedskoj. On je odigrao dve utakmice, a u szrelce se upisao protiv Paragvaja (3:3).

Debitovao je 1957. godine na utakmici protiv Rumunije (2:0) u Beogradu, a oprostio se 1959. u Bazelu protiv Švajcarske (5:1). Radio je kao trener i bio je selektor Kameruna (1982-1984) i Obale Slonovače (1989-92).

14. Srboljub Krivokuća

Među stativama je bio sve do kraja četvrte decenije života. Počeo je u Javoru iz rodne Ivanjice, nastavio u Budućnosti, da bi zenit karijere doživeo u Crvenoj zvezdi za koju je nastupao u dva navrata. Za crveno-bele je odigrao ukupno 246 utakmica. Igrao je još i za Vojvodinu, OFK Beograd, nemačku ekipu Vormatija Vorms, da bi posle nove episode u Crvenoj zvezdi karijeru kao 40-godišnjak završio u kragujevačkom Radničkom. Sa Zvezdom je osvojio dve titule - 1953. i 1956. godine.

Odigrao je sedam zvaničnih utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 29. aprila 1956. protiv Mađarske (2:2) u Budimpešti, a poslednju utakmicu odigrao je 7. maja 1961. protiv Mađarske (2:4) u Beogradu. Učestvovao je na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj, gde je branio u četvrtfinalu protiv Nemačke (0:1). Po završetku igračke katrijere posvetio se trenerskom pozivu. Vodio je Šumadiju i Majdanpek, ds bi zatim radio i u Kuvajtu. Bio je jedan od trenera Radničkog, a radio je i sa golmanima olimpijske selekcije Jugoslavije. Umro je 22. decembra 2002. godine u Beogradu.