U toku penal serije svi se pitamo, kako fudbaler ne uspeva da prevari golmana i kao mnogo puta na treningu ili ranijim utakmicama zatrese mrežu?

Jedan naučni sajt je pokušao da objasni šta se dešava u glavi penaldžije i kako teku procesi u mozgu od trenutka kada prilazi golu i stavlja loptu na “kreč".

Autori teksta polaze od pretpostavke da igrači prave takozvanu “ironičnu grešku”, to jest opterećeni time da ne promaše penal, aktiviraju podsvesne procese u mozgu zbog kojih u velikom broju slučajeva i promašuju jedanaesterce.



Kako dolazi do greške?

Kada mozak teži tome da natera telo da se ponaša na tačno određen način, oslanja se na dva procesa – operativni i nadzorni.Operativni proces je odgovoran da identifikuje sve korake koji nam omogućuju da ostvarimo željeni cilj. Konkretno, kod izvođenja penala, to podrazumeva uobičajeni zalet nekoliko koraka, razmišljanje o mestu gde ćete šutnuti loptu, zalet, postavljanje stajne noge u pravilan položaj kraj lopte, i šut. Jednostavno, zar ne?

U isto vreme, nadzorni proces funkcioniše kao radar u potrazi za informacijama o tome šta bi moglo da krene naopako, u ovom slučaju da se pogodi stativa. Kada utvrdi taj rizik, o tome obaveštava operativni proces da se više potrudi u potrazi za informacijom koja će omogućiti da stvari nastave da teku po planu, tako da i dalje penal bude uspešno izveden.

Oba procesa funkcionišu pod jednim kontrolnim sistemom i rade zajedno kao deo iste umrežene sprege.

To u praksi znači da igrač koji izvodi penal cilja donji levi ugao, zaleće se, šutira loptu i pogađa sa velikom preciznošću tamo gde je želeo. Ovakva jednostavnost penala, razumljivo, može da se primeni samo u uslovima treninga.

Ali, šta se dešava u glavi kada treba izvesti jedanaesterac na velikom takmičenju?
U okolnostima pojačanog pritiska, kada je igrač na granici “večne slave i bolnog poraza i eliminacije”, prostor potreban u mozgu za funkcionisanje operativnog procesa biće umanjen pod uticajem pritiska. Kada se to desi, operativni proces (znam šta treba da uradim) i anksioznost (zabrinut sam) vode borbu za prevlast u ograničenom prostoru, i tako operativni proces postaje daleko manje efikasan i čini da igrač bude svestan kakav je krajnji ishod.

Sa druge strane, nadzorni proces ostaje nepogođen pritiskom koji stvara veliko takmičenje i funkcioniše na podsvesnom nivou, dakle nije mu potrebno da bude u kognitivnom prostoru. To znači da, kada je mozak pod pritiskom, nadzorni proces prevladava i šalje informacije o tome šta bi moglo da krene naopako prilikom penala, i što je još veći problem i ironija – šalje signale šta bi to moglo loše da krene u samoj svesti.

Drugim rečima, glavni mentalni prosec koji bi trebalo da pomogne igraču da ne promaši gol je i glavni razlog što će on upravo to i uraditi. Pokušavajući da izbegne grešku, mozak gotovo da se fokusira na to.

Poslednja istraživanja su pokazala da oni više “neurotični” igrači imaju najviše šansi da podlegnu pritisku, ali se ipak ispostavilo da su najpodložniji oni igrači koji pri izvođenju penala pokušavaju da deluju nonšalantno ili “kul”. Razlog za to je što su njihove “glave” preplavljene mislima poput “budi smiren” i “ne pokazuj da si pod pritiskom” koje limitiraju njihovo ponašanje.

Rešenje postoji

Najprostiji način je da treniraju kontrolu uznemirenosti pod pritiskom, pomoću strategije opuštanja. Igrač može da koristi kontrolu disanja ili razne progresivne relaksacije mišića, što podrazumeva zatezanje određenih grupa mišića i držanja u tom stanju nekoliko sekundi. Mišići se tada progresivno vraćaju u svoje pređašnje stanje i igrač tada kao rezultat oseća manju napetost.