Druga vremena Bilo je teško te 1992, ali hteo sam samo na Marakanu. Sa Džajom i Cveletom dogovorio sam se za pet minuta, otkrio Rambo

Čovek za primer.
Dejan Rambo Petković otkrio je kako je 1992. stigao u Crvenu zvezdu. Umesto da u vreme sankcija ode u neku od evropskih zemalja, Nišlija je rešio da ime izgradi na Marakani. Ovakav potez mnogi klinci danas bi prokomentarisali kao sulud.

Ruka ruci

- Imao sam ponude 1992. iz Italije i Austrije, ali sam ih odbio jer sam hteo u Zvezdu. Uveli su nam embargo, ali mene to nije interesovalo. Čekao sam dok me nisu pozvali iz Zvezde i poslali šofera po mene i oca - rekao je Rambo i dodao:
- Dogovorili smo se za pet minuta. Seli smo otac i ja, preko puta Dragan Džajić i Vladimir Cvetković. Cvele je pitao kako ćemo da se dogovorimo, a otac mu je rekao neću ja da igram, već on i pokazao na mene. „Odlično“, rekao je Vladimir. „Mi ćemo da pijemo viski, neka pričaju Rambo i Džaja.“ Vrlo brzo smo se dogovorili, stegli ruku jedan drugome.

Gostujući u emisiji Tanje Peternek Aleksić „Kao sav normalan svet“ na RTS, Dejan Rambo Petković otkrio je kako su fudbaleri Crvene zvezde živeli dok je trajao embargo:
- U vreme sankcija primali smo polutke, šećer... Bila je to 1993. godina. Kao i svi drugi u zemlji, bez obzira što smo fudbaleri i što je klub samo dve godine ranije postao prvak Evrope i sveta. Naša primanja nisu bila normalna. Gledali smo Deju u Milanu i komentarisali: „Šta ga briga što ne igra u Milanu kad je pun kao brod.“

Blago Deji u Milanu

Rambo je objasnio i kako je dobio nadimak po kojem ga zna ceo svet:
- To je bilo 1987, kada sam igrao za Radnički, na turniru u Borovu Selu. Dao sam dva gola i neko iz publike je dobacio: „Vidi ovoga, prolazi kroz njih kao Rambo.“ Počeli su da me zovu Rambo, iako sam se ljutio i govorio da mi je nadimak Šmeki. „Dobro“, rekao sam, „zovite me kako hoćete, bitno je da igram fudbal.“
dejan-rambo-petkovic.jpg
Saša Pavlić 

Ikona u Brazilu

Dejan Petković pamti jednu epizodu iz Brazila, koja je, kako sam kaže, mogla da se desi samo u toj zemlji:
- Jednom mi je na ulici prišao navijač Flamenga i podsetio me na moj legendarni gol protiv Vaska da Game iz 2001, kojim smo osvojili titulu. Rekao mi je kako je taj meč gledao na televiziji zajedno s ocem. U trenutku kada sam postigao gol, njegov otac je dobio infarkt i umro na licu mesta. Bio sam šokiran. A onda mi je on rekao: „Biću vam večno zahvalan jer je moj otac umro srećan.“

Repka rak-rana

Rambo Petković cenjeniji je u Brazilu nego u rodnoj Srbiji. Iako je imao veliku želju, nije igrao za reprezentaciju.
- Nisam mogao sam sebe da pozovem u reprezentaciju. Nemam objašnjenje zašto me nisu zvali. To je, najblaže rečeno, jedna greška prema sportisti kojeg ceni ceo svet, ne i rodna zemlja. Nisam hteo da se družim s nekim ljudima da bi mi bilo bolje. Njihovo opravdanje je bilo da je Brazil daleko. A Japan i Koreja nisu bili daleko? Uvek su nalazili izgovor.