Tvrdim: državni tim koji je u Splitu eliminisao Bugare iz Kupa nacija nikad neće moći da ponovi takav podvig tako lošom igrom! I takvu igru nikad neće ponoviti, rekao je junak velike pobede

Transkript najslavnijeg komentatorskog praćenja jedne fudbalske utakmice u bivšoj Jugoslaviji doslovno glasi ovako: "Nema više vremena za bilo šta... Nema vremena... 45:38. Vujović, Vujović... Evo, šansa! Gol! Gol! Gol! Ljudi, pa je li to moguće?! Ludnica! Šta je ovo!?"

Utakmica u okviru kvalifikacija za Evropsko prvenstvo odigrana je 21. decembra 1983. godine u Splitu pred 29.331 gledaoca.

Golove za domaći tim postigli su Safet Sušić u 31. i 53. minutu, i Ljubomir Radanović u 90. Golove za Bugarsku postigli su Iskrenov u 29. i Dimitrov u 60.

Jugoslavija je igrala u sastavu: Zoran Simović, Zoran Vujović, Miodrag Ješić, Srećko Katanec, Luka Peruzović, Ljubomir Radanović, Zlatko Vujović, Ivan Gudelj, Safet Sušić, Mehmed Baždarević, Marko Mlinarić (Sulejman Halilović). Selektor: Todor Veselinović.

Scena je proslavila Mladena Delića, jednog od najzanimljivijih komentatora i najboljih sportskih novinara na prostorima bivše Jugoslavije, ali i strelca pobedničkog gola - tadašnjeg defanzivca beogradskog Partizana Ljubomira Radanovića.

Ovo je njegova životna ispovest posle slavnog meča na "Poljudu" u Splitu.

Još ne može da se sabere Ljubomir Radanović od (ili zbog) onog "zlatnog gola" koji "plave" vodi u Francusku. Ne može, jer:

­- Nije samo moj, već naš, jugoslovenski ­ igrački i navijački, tačno je samo da sam ga ja dao, a ne broji se! I ne treba da se broji samo meni...

Šta se "broji" samo Ljubomiru Radanoviću, junaku među junacima sa Poljuda?

­- U seniorskoj ekipi matičnog FK Lovćen igrao sam na svim mestima, jednom, protiv Teteksa, čak i na golu. To su moji početni podvizi, posle... bilo ih je još.

U tom malom ali najdražem Lovćenu, na Cetinju, rodnom gradu državi, počeo sam da maštam o "koracima od sedam milja" ­ fudbalskim i životnim.
- Sadašnjoj supruzi, Svetlani, govorio sam: videćeš... kad jednog dana obučem Partizanov, pa posle i državni dres ... Molio sam je da "o tome" nikom ne priča, da mi se ne bi smejali. O takvoj nameri smo se kasnije zajednički dogovarali, onako mladalački, đački. Ona je počela da mi veruje, čak je sugestivno delovala na mene, tako da sam joj i ja sam počeo da verujem!

- Moj otac, Gavrilo (51), vozač u penziji, nije se protivio mojim namerama. Još tada mi je takođe mnogo verovao, smatrao me odraslim i zrelim. I majka, Branka (46), kao i sestra Tanja (19), slagali su se da u fudbalu i životu učinim "nešto više", a svi ti prećutni pristanci upućivali su me na "biti ili ne biti". Hrabrili me i požurivali, ulivali mi natčovečansku snagu. Razmišljao sam: potičem iz poštene radničke porodice, roditelji su sav trud uložili u skromnu kuću (otac je mnogo voleo da ima svoj dom) zašto i ja ne bih krenuo njihovim putem... Dok sam još bio na Cetinju kuća je završena (pomagao sam samo fizičkim radom), kasnije je uneto i nešto nameštaja, živeli smo pristojno.

- Pored sveg zadovoljstva u takvom, nerasipničkom životu, poželeo sam još veću samostalnost. Nije se radilo o novcu, već o nekakvom prestižu, tačnije prevazilaženju sebe samog. Rekoh već: Svetlana se slagala da "krenemo u život", i njeni roditelji Miša, profesor logike i filozofije (tada je bio direktor cetinjske Gimnazije) i Nina, takođe prosvetni radnik, bili su upoznati s mojom, odnosno našom namerom. Bio sam njihov đak, i oni su me cenili, verovali mi. I, baš kad je u obe porodice sve došlo na svoje mesto, iskrsla je sasvim neočekivano sjajna prilika: za mene, Ljubomira Radanovića, ne mnogo poznatog fudbalera Lovćena zainteresovao se Partizan! Bože, bože, niko drugi do... Partizan, klub moje porodice, moj najdraži klub!

Cetinjem je planulo:

"Ide Ljubo u Partizan, neka... mnogo ga je voleo i želeo odmalena, dobra mu sreća! U njemu su i ranije dobro igrali naši slavni Pajevići, braća Mišo i Pušo (Božidar), ni Ljubo neće zatajiti..." Ja... nisam znao šta ću od sreće! Brzo su me pozvali na razgovor ljudi iz Partizana, Špira Sinovčić i Vučina Čagorović, još brže smo se dogovorili. Nikakve pare (čast mi je bila da zaigram u Partizanu!) i samo jedno obećanje ­ stan. Ali, odmah zatim obrvala me nekakva neverica u sebe ­ kako ću opravdati dolazak u veliku, i toliko željenu sredinu? I tad mi je Svetlana prva pritekla u pomoć: povremeno je dolazila sa Cetinja, podsećala me na raniji dogovor da zajednički istrajemo. Nisu to bile moje igračke, već psihološke krize...

- Na samom startu za novi klub, u jesen 1981, bio sam prilično rovit, pratile su me povrede, često sam bio u bolnici. Tada sam odlučio da se svojski pripremim...

Na skopskom zimskom turniru (1982) postigao sam volejom pobedonosni gol protiv Vardara (1:0), od tada je sve krenulo nabolje. U prolećnom delu šampionata 1981/82. odigrao sam desetak utakmica, da bi potom (jun 82) došao Miloš! Prethodni moji fudbalski učitelji: Savo Zerbin, Sreten Begović, Rade Đurović, Tomislav Kaloperović ­ učinili su svoje, Miloš Milutinović je moja fudbalska nadgradnja! On me je, tvrdim, doveo do mlade i seniorske reprezentacije, predao me Ivanu Toplaku, Todoru Veselinoviću, Ante Mladiniću.

- Ne odričem se svojeg rada, upornosti i poslušnosti, naprotiv: samo tako mogao sam da opravdam Miloševo preveliko poverenje ­ on je to od mene uveliko zaslužio!

I, ne bi smelo da se dogodi da ode iz Partizana! I sad malo da se vratim: od Miloševog dolaska sve mi je krenulo kako valja. Odigrao sam, mislim dobro, 155 utakmica za Partizan, 3 za olimpijsku, četiri za mladu, 6 za seniorsku selekciju. Po ličnom zadovoljstvu: najznačajniji klupski trijumf pobeda nad Dinamom (3:2 u Zagrebu) ­ obezbedila nam je šampionsku titulu u prošlom prvenstvu. Od međudržavnih susreta: remi 2:2 (posle 0:2) protiv Italije (mladi) u Padovi, 5:1 za nas u revanšu na Kantridi, pa onda Kardif i konačno proboj u Evropu ­ 3:2 sa Bugarima, na Poljudu.

- Opet mi se onaj "moj gol" vrti u glavi, a ne mogu da ga objasnim. Ubeđivali su me da sam ga baš ja postigao ­ saigrače sam posmatrao nemo, izgubljeno ­ nisam mogao da poverujem da smo stvarno pobedili. Želeo sam da poverujem, da se radujem... nisam mogao! Tek kad sam sa Svetlanom i Gavrilom stigao kući, u Beograd, rekoh: "Hajde ženo da nazdravimo velikoj našoj pobedi... " Popismo po jednu domaću, cetinjsku lozu. I ako sam se radovao tom golu, toj pobedi, nisam onako od srca: toliko puta sam dobro igrao a baš sada, kada sam podbacio, da učinim najviše mogućno!? Tvrdim: državni tim koji je u Splitu eliminisao Bugare iz Kupa nacija nikad neće moći da ponovi takav podvig ­ tako lošom igrom! I takvu igru nikad neće ponoviti.

(yugopapir)

http://www.youtube.com/watch?v=Xp83-KhGcmc