SLAVIŠA JOKANOVIĆ: Istog dana čestitali su mi Murinjo i kafanski drugari iz Novog Sada

Četrdesetšestogodišnji trener iz Srbije od leta će da bije bitke sa najboljim kolegama u engleskom klupskom fudbalu, predvođenim trofejnim Portugalcem Žozeom Murinjom (Čelsi), starim holandskim vukom Luj Van Galom (Mančester junajted) i Arsenalovom legendom sa francuskim pasošem Arsenom Vengerom.

- Radujem se svakom od tih i drugih trenerskih duela. Svestan da učinak jednog trenera u dobroj meri zavisi od kvaliteta "oružja" koje ima u rukama. Moje je ove sezone bilo dobro, a ja sam učinio da bude još bolje. Videćemo kako će to izgledati u Premijer ligi. Čempionšip je nešto drugo - kaže Jokanović za Goal.

Uspeh nekadašnjeg zadnjeg veznog Novog Sada, Vojvodine, Partizana, Ovijeda, Tenerifa, Deportiva la Korunje, Čelsija i Mursije odjeknuo je i u njegovoj branši na Ostrvu. Jedan sms aplauz posebno je dotakao prvog srpskog stručnjaka u Premijer ligi.

- Sve je ovo nova situacija za mene. Na primer, posle prolaza u Premijer ligu stigla mi je zanimljiva poruka od Branislava Ivanovića iz Čelsija. Trener ga je zamolio da mi prenese njegove čestitke za plasman u viši rang, a ja sam mu se preko istog prijatelja zahvalio na tome. U istom danu kada su me moji pajtaši Vaske i Krivi, s kojima se svako malo čujem, zvali da, za početak telefonski, proslavimo najveći uspeh u mojoj trenerskoj karijeri. Ljudi s kojima se družim po kafanama u Novom Sadu i Žoze Murinjo u istoj priči! Nekako neverovatno zvuči - priznaje prvotimac Čelsija od 2000. do 2002. godine.

Četvrti trener na klupi "stršljenova" od početka sezone, sa stažom u beogradskom Partizanu, Muantongu sa Tajlanda, Levskom iz Bugarske i španskom Herkulesu priznaje da još ne oseća ukus Premijer lige.

- Još se ne osećam kao premijerligaški trener. To ću biti tek od leta, kada počne prvenstvo.

Na koji ste podatak ponosniji, na to što ste tek treći stranac koji je jedan klub iz druge engleske lige uveo u elitu ili na činjenicu da ste prvi srpski trener koji će voditi neki tim u Premijer ligi?

- Dolazeći jesenas u Votford znao sam za jedinstvenu priliku da budem prvi trener iz Srbije s poslom u Premijer ligi. Drago mi je što sam je iskoristio. Ponosim se i tim drugim kuriozitetom, za koji sam tek pre neki dan čuo.

Iza Vas je sedam meseci rada u Votfordu, 26 utakmica, 19 pobeda, tri remija i pet poraza. A, šta se krije iza tih brojki? Kako je iz prve ruke izgledao put od trenera autsajdera do čoveka koji je završio u klupskoj istoriji?

- Bila je to jedna prilično turbulentna sezona. Sa čak šest, sedam timova koji su se izređali na prvom mestu. Sa usponima, padovima i svakojakim, u hodu rešavanim problemima, poput iz onih zimskog prelaznog roka, kada sam se fino načekao na pojačanja na nekim pozicijama. Ključni momenat zbio se negde na polovini lige, kada su nam otišla petorica igrača. Radilo se o momcima koji su ,anje donosili nego što su oduzimali ekipi. Daleko manje.

Čije poverenje i podršku je bilo najteže zadobiti - uprave, ekipe ili navijača?

- Najvažnije mi je bilo da se nametnem ljudima s kojima svakodnevno radim. Da ih ubedim u to što činim i zaslužim njihovo poverenje. Treneri zavise od svlačionice. Uprava i navijači su takođe bitni, međutim oni stoje po strani i čekaju rezultate da bi zauzeli neki konačan stav. Ispoštovao sam taj redosled.

Jak timski karakter ili sjajni individualci u napadu, pre svega „brdo golova“, Troja Dinija i Odiona Igaloa, šta je presudnije uticalo na ovaj veliki uspeh?

- Dini je prošle sezone imao još bolji golgeterski učinak, pa je Votford završio na 13. mestu. Imao sam stvarno jake adute u napadu, ne samo u njima dvojici već i u Mateji Vidri i Fernardu Forestijeriju, pri čemu su se ti jaki individualci potpuno podredili kolektivu. Sreća je i to što je nekoliko igrača čvrstog karaktera uspelo nadvladati one slabijeg borbenog duha i morala. Bili smo dobri na oba polja.

Niste se libili čestih promena formacija i rotacija igrača tokom sezone, pa čak i taktičkih izmena u prvom poluvremenu, kao u prošlom kolu. Šta je to, hrabrost ili pragmatičnost, možda obe stvari, u borbi za rezultat?

- Nema tu mnogo mudrolije. Radio sam sve za šta sam mislio da mi može doneti rezultat u borbi za bodove. U zavisnosti od konkretne situacije. U odnosu na datog rivala, stanje s povredama, trenutnu formu.. Sigurno mi nije bilo u planu da pravim izmenu već u 25. minutu utakmice s Brajtonom, ali problemi u igri naterali su me da reagujem i prekomponovanjem ekipe promenim tok događaja na terenu. I u Partizanu sam jednom napravio ranu rokadu. Još ranije nego pre neki dan.

Kako Vam je u isto vreme pošlo za rukom da napravite dopadljivu igru, nešto drugačiju u odnosu na klasičan engleski stil, opšte prihvaćen u Čempionšipu?

- Imam toliko heterogen igrački sastav, u smislu individualnih karakteristika, da sam s promenom fudbalera morao često da menjam i fomacije, što je umelo da zbuni protivnike. Odudaranje od tipičnog ostrvskog fudbala ima veze i s tim da smo dobar broj prvotimaca i ja „kontinentalci“. Napravili smo zaista dopadljiv i dobitnički miks.

Staž u Čempionšipu opisujete kao dragoceno iskustvo u ludoj ligi? Šta je to najvažnije što ste naučili, od čega ste se možda odučili u njoj?

- Nije Čempionšip bez razloga rangiran kao šesta najjača liga u Evropi. Treba izgurati 46 kola. Nigde se ranije nisam susreo s igranjem mečeva u ritmu subota - ponedeljak. Morao sam naučiti kako da ekspresno oporavim ekipu, motivišem je i učinim skoncentrisanom samo 48 sati posle prethodne utakmice. U Votfordu sam prvi put doživeo apsolutnu slobodu u radu. Ovde se pitam i za najsitniji detalj koji može da utiče na igru i rezultat, u krajnjoj liniji. Dobio sam na raspolaganje čitav tim ljudi razlilitih profila i dužnosti, koji rade po mojim instrukcijama. Naravno, to nosi sa sobom maksimalnu odgovornost, a ja nikada nisam bežao od toga.

Da li ste već pričali sa gazdom o konkrtetnim potezima za borbu za premijerligašklim alama?

- Sa gazdom se viđam dva, tri puta nedeljno. Nekada i više jer su nam kancelarije udaljene svega desetak metara. Pričamo često i o svemu, ali smo se dogovorili da nema razgovora o novoj sezoni sve dok ne bude jasno da li ćemo praviti sastav za Premijer ligu ili za Čempionšip. Dobismo odgovor na to pitanje pre poslednjeg kola, ali još nismo potegli pitanje letnjeg prelaznog roka. Izvesno je samo da neće biti nekih ludih, pompeznih transfera. Votford nema novca za njih, a i ima drugačiju kupoprodajnu filozofiju. Oslonjenu na špansku Granadu i italijanski Udineze, takođe u vlasništvu familije Poco.

Da li ste prevazišli lična očekivanje od trenerske karijere s njenog čudnog početka, kada ste umesto u funkcionersku fotelju u Partizanu seli na trenersku klupu "parnog valjka"?

- Neki treneri postaju, a neke postavljaju. Ja sam od ovih drugih. Nikada nisam krio početke u Partizanu. Samo sam od prvog dana učio i nadograđivao sebe. Još uživam u tom procesu, a trofeji i drugi uspesi mi potvrđuju ispravnost izabranog pita. Samo nikada ne gubim iz vida prolaznost zasluga u mom poslu. Danas sam mnogima sjajan trener, lep, zgodan i pametan, a već sutra ću možda biti neznalica. Radim kao da ću večno da trajem, spreman sam da se već sutra prihvatim kofera i krenem na neku drugu stranu, a nadam se da će mi kuća još dugo biti u Engleskoj. Iako moja porodica, stacionirana u Španiji, i ja patimo zbog razdvojenosti.

Kurir sport / Goal.com