7 fudbalskih legendi Jugoslavije

Najvažnija sporedna stvar na svetu decu iz radničke klase pretvarala je u prave zvezde

1. Aleksandar Tirnanić Tirke

Čuveno desno krilo sa 17 godina je debitovao za seniorski tim BSK, a u fudbalu je kao igrač i selektor proveo sedam decenija

Aleksandar Tirnanić Tirke trajao je u srpskom i jugoslovenskom fudbalu skoro sedam decenija, a isto toliko i u boemskim krugovima Beograda.

Transfer zbog kopački

Rođen je 1910. godine u Krnjevu kod Velike Plane, u porodici metalskog fabričkog radnika, koja se odmah po rođenju sina preselila u Beograd. Otac mu je poginuo na početku Prvog svetskog rata 1914. godine, pa je dečaka odgajila majka. Kao i sva radnička deca u Beogradu tog doba, još od malih nogu zaljubio se u fudbal. Na terenima oko Bare Venecije, na mestu gde je danas železnička stanica, uočio ga je trener, koji ga odveo u podmladak tima SK Jugoslavija. Međutim, Tirnanić je ubrzo odlučio da pređe u rivalski Beogradski sport klub (BSK) jer u Jugoslaviji nisu imali kopačke za njega, a u BSK jesu. Tu se brzo ustalio na mestu desnog krila.

Sa 17 godina debitovao je za seniorski tim. Tada je napustio školu i potpuno se posvetio fudbalu.

Tirnanić je celu profesionalnu karijeru proveo u klubu BSK, za koji je odigrao 500 utakmica. Bio je brz, odličan dribler, sa dobrim centaršutom. Sa Mošom Marjanovićem činio je veliki tandem u BSK i reprezentaciji.

Na Svetskom prvenstvu u fudbalu 1930. u Urugvaju, Tirnanić je dan pre svog 20. rođendana postigao gol, što ga je uvrstilo među igrače koji su najmlađi upisali na listu strelaca.

U godinama pred Drugi svetski rat Tirnanić se družio sa studentima koji su bili povezani sa Komunističkom partijom Jugoslavije, iako sam nije bio njen član. Poznavao je Koču Popovića, a družio se sa revolucionarom Veselinom Maslešom, tada novinskim izveštačem iz Skupštine, i Lolom Ribarom. Kao fudbaler koji putuje sa reprezentacijom, Tirke nije bio sumnjiv policiji, pa je služio kao kurir Komunističke partije i prenosio je pisma između Beograda i Pariza.

Svoja opredeljenja nije krio: bio je jedan od najpopularnijih sportista koji je podržao akciju da se bojkotuju Olimpijske igre 1936. godine u Hitlerovom Berlinu.

Učestvovao je u osvajanju četiri titule BSK. Za reprezentaciju je odigrao 50 utakmica i dao 12 golova.

Posle Drugog svetskog rata, po prestanku igračke karijere, postao je selektor. Bio je selektor i član selektorskih komisija od 1946. do 1961. i učestvovao u sastavljanju čak 125 državnih timova - 34 je sastavio samostalno, 91 u okviru raznih komisija. Smatra se jednim od tvoraca olimpijskog tima iz 1952. godine, koji je u Helsinkiju osvojio srebrnu medalju.

Kafane i sport

Aleksandar Tirnanić bio je čovek velikog šarma, duhovit na terenu i van njega. Voleo je ljude, muziku, društvo, kafanu...
- Pre rata je malo ko vodio računa o tome šta igrači rade u slobodno vreme. Moša Marjanović i ja smo svake večeri izlazili, sedeli po kafanama, zabavljali se... Nikome nije padalo na pamet da nas kritikuje, još manje da smatra kako nesportski živimo. Takvo je bilo vreme. I shvatanje. Mi smo, kao i ostali, trenirali redovno, trčali na utakmicama, borili se... Često odlučivali i pobednika, pa je bilo čak i simpatično živeti javni život. Moša je bio popularniji od mene - pričao je o svojim boemskim danima, a čuvena je i njegova izjava da su “fudbal pre rata igrali siromašni, a gledali bogati, dok sada igraju bogati, a gledaju siromašni”.

Penziju je dočekao u Fudbalskom savezu Jugoslavije, gde je bio izuzetno poštovan zbog uloge u istoriji našeg fudbala.

Umro je 1992. godine. Jedan deo Ulice Baja Pivljanina u Beogradu nosi njegovo ime.

2. Blagoje Moša Marjanović

Posle nastupa na prvom Mundijalu 1930. godine igrač BSK je sa Tirnanićem postao prvi profesionalac u tadašnjem jugoslovenskom prvenstvu

Blagoje Marjanović, nazvan Moša zbog guste talasaste kose karakteristične za Jevreje, igrao je na mestu centarfora i desne polutke i sa Aleksandrom Tirnanićem je sačinjavo čuvenu desnu stranu reprezentacije i BSK.

Miljenik publike

Rođen je 1907. godine u trgovačkoj porodici u Beogradu. Sa starijim bratom Nikolom fudbal je počeo da igra u trećem timu podmlatka SK Jugoslavija. Promenio je nekoliko malih klubova pre nego što je kao osamnaestogodišnjak stigao u BSK, u čijem je plavom dresu dao hiljadu golova! Bio je sjajan dribler i nenadmašan strelac. Imao je malo stopalo, nosio je kopačke broj 36, ali precizan udarac.
- Meni je u šesnaestercu mozak brzo radio. Možda sam bio lukaviji od drugih. Shvatio sam da u fudbalu odlučuju delići sekunde, zato sam golove davao i đonom, petom, grudima, čak i stomakom... Nisam cepao mreže kao tobdžija, za mene je bilo važno samo da lopta pređe gol-liniju - pričao je docnije najbolji strelac prvenstva Jugoslavije 1930, 1936. i 1937. godine.

Posle Svetskog prvenstva 1930. u Urugvaju, BSK je počeo da plaća svoje igrače. Plate su primali jedino Moša Marjanović i Aleksandar Tirnanić, pa su tako postali prvi profesionalci u jugoslovenskom prvenstvu.

Bio je istinski miljenik publike. Nebrojeno puta je nošen sa terena na rukama navijača. Jugoslovenski nogometni savez mu je 1929. i 1939. dodelio titulu najboljeg igrača.
- Tirketa i mene su pozdravljali skidanjem šešira. U kafani bismo dobijali piće od “gospodina za onim stolom”. Trgovci su mi poklanjali novi engleski štof, parisku košulju ili kravatu iz Beča “za onaj gol koji ćete dati u nedelju”. Imao sam berberina Savu, koji je specijalno za mene pravio kolonjsku vodu - pričao je Moša Marjanović o tim danima.

Kad se 1938. godine oženio Splićankom Planinkom Ćulić, beogradske novine objavile su naslov preko cele strane “Planinka-Moša 1:0”.

Odbio je poziv da igra u Francuskoj jer nije želeo da napusti Beograd.

U nacističkom logoru

Drugi svetski rat Moša je dočekao kao vozač Jugoslovenske kraljevske vojske. Zarobljen je 1941. i odveden u logor “Firstenberg” kod Berlina, gde je bio do 1944. I u zarobljeništu je igrao fudbal, ali za francuski logoraški tim. Kada je Nemcima davao golove, naoružani stražar bi mu pretio mašingeverom: “Mošo, nemačkog fudbalera smeš samo jednom da driblaš!”

Za reprezentaciju je nastupao 57 puta i dao 36 golova.

Posle Drugog svetskog rata prestao je da igra i posvetio se trenerskom pozivu. Napisao je i udžbenik “Kako ću najbolje pripremiti svoj tim”, a njegovi “đaci” bili su Bobek, Mitić, Zebec, Toplak i drug. Vodio je BSK tri sezone, a posle toga je dve godine, do 1955, boravio u Italiji, gde je prvo trenirao Torino, a zatim Kataniju. Ostalo je zabeleženo da je odbio poziv porodice Anjeli, vlasnika “Fijata”, da trenira Juventus jer se već bio dogovorio sa Torinom. Od 1960. bio je trener FK Pobeda iz Prilepa u Makedoniji. Sledeće godine, pred put u Kairo, gde je trebalo da nastavi trenersku karijeru, doživeo je moždani udar. Nikada mu se nije vratila sposobnost govora, a desna strana ostala mu je oduzeta sve do smrti 1984. godine.

3. Rajko Mitić

Prva Zvezdina zvezda karijeru je započeo u BSK, a kada je umesto partizanske uniforme obukao crveno-beli dres, postao je prvi kapiten novog kluba

Rajko Mitić prvi je proglašen za Zvezdinu zvezdu. Rođen je 1922. u Beloj Palanci kod Pirota, ali se njegova porodica nekoliko godina kasnije preselila u Beograd. Počeo je da igra fudbal na travi Košutnjaka, a zatim postao i član istoimenog trećeligaškog klub. Sa 16 godina postao je član omladinske ekipe BSK, a sa 18 je debitovao u prvom timu: na prijateljskoj utakmici protiv zemunskog Viteza, završenoj pobedom od 7:3. Rajko Mitić je dao pet golova.

U četnicima i NOVJ

Posle napada Nemačke na Jugoslaviju, Mitić se priključio četničkom pokretu. Pred kraj rata, kao i mnogi drugi ravnogorci koje je kralj Petar II iz Londona pozvao da se stave pod Titovu komandu, prišao je partizanima i do 1944. godine bio je u inžinjerskoj brigadi NOVJ.

Kad je 4. marta 1945. osnovana Crvena zvezda, Rajko Mitić je pravo iz partizanske uniforme uskočio u fudbalski dres i postao prvi kapiten novog kluba. Crveno-beli dres nosio je u 14 sezona i u njemu odigrao, u prvenstvu i kupu, ukupno 572 utakmice, postigavši 262 gola.

Igračkim umećem, ali i ljudskim kvalitetima, nametnuo se saigračima kao pravi vođa tima. Kao kapiten, on je zbog nedoličnog ponašanja isključio iz igre svog najboljeg prijatelja Branka Stankovića! A u proleće 1958. u prvenstvenom susretu protiv ekipe Splita u Splitu, u 72. minutu utakmice, kod rezultata 1:1, pošto je bačeni kamen iz gledališta pogodio u glavu Boru Kostića, Mitić je izveo ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je tada sve Zvezdine igrače, osim Kostića i Beare, sa po mesec dana neigranja.

Bio je i kapiten olimpijskog tima iz Finske, koji je na svih šest utakmica igrao u nepromenjenom sastavu: Vladimir Beara, Branko Stanković, Tomislav Crnković, Zlatko Čajkovski, Ivan Horvat, Vujadin Boškov, Tihomir Ognjanov, Mitić, Bernard Vukas, Stjepan Bobek i Branko Zebec. I u Finskoj 1952. i četiri godine ranije u Londonu naš tim je osvajao drugo mesto, odnosno srebrnu medalju.

Trener i selektor

Mitić se od dresa reprezentacije oprostio 29. septembra 1957. na utakmici protiv Rumunije u Bukureštu. Imao je 35 godina i 23 dana, četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković, koji je kao rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana. Iz kopački je 1960. godine prešao na mesto šefa stručnog štaba Zvezde, a od 1966. godine vodio je kao član selektorske komisije ili kao selektor reprezentaciju. Najveći uspeh postigao je u Kupu nacija 1968, na kome je Jugoslavija osvojila titulu vicešampiona Evrope..

Rajko Mitić umro je 2008. Od decembra 2014. stadion Crvene zvezde nosi njegovo ime.

4. Vladimir Beara

Slavni golman iz Splita fudbalom je počeo da se bavi slučajno, dok je na stadionu Hajduka vežbao elastičnost za balet

Vladimir Beara je jugoslovenski fudbaler sa najviše osvojenih domaćih trofeja - sedam titula prvaka i dva pehara Kupa Maršala Tita. Takvim uspehom može da se pohvali još samo Dragan Džajić.

Prva utakmica

Rođen je 1928. u dalmatinskom selu Zelovo, u zaleđu Splita. Kao dečak od 15 godina otišao je u partizane, a nakon rata se demobilisao i vratio u civilni život. Završio je električarski zanat, a u slobodno vreme statirao je u splitskom pozorištu i pomalo igrao balet. Na igralištu splitskog fudbalskog kluba Hajduk vežbao je elastičnost, odraz i visoki skok u baletu, kad mu je jednom prilikom prišao trener prvog tima.
- Nije bilo dovoljno igrača, pa me trener Jozo Matošić pozvao da stanem na branku dok Lemešić i Poklepović vježbaju šut. Nisam im dao gušta, bacao sam se i glavom u stativu samo da mi ne daju gol. Lemešiću sam se svidio, pozvao me da dođem opet sutra i tako sam postao golman - ispričao je jednom Beara kako je 1946. godine postao fudbaler.

Za Hajduk je branio na 308 utakmica, od 1946. do 1955. godine, a onda je prešao u Crvenu zvezdu, što je izazvalo proteste navijača u Splitu i izrodilo se u veliku aferu.

Bearin dugogodišnji prijatelj glumac Dragomir Čumić Čuma govorio je:
- Šef policije Milić Bugarčić i Slobodan Penezić Krcun su Bearu prvih sedam dana krili na Avali. MUP Splita pisao je MUP u Beogradu da im isporuče Vladimira Bearu jer je on postavio bombu kojom je hteo da ubije predsednika Indonezije Sukarna i Tita. Izaslanici Hajduka dolazili su kod Tita, pričalo se da je njihov navijač, ali ih je on poslao kod Kardelja jer je kod njega bila neka glumica ili pevačica. I Kardelj je bio prezauzet, pisao je zakon o samoupravljanju, pa je rekao: “Pa bogamu, valjda je sasvim svejedno gde će Beara igrati tenis, u Splitu ili u Beogradu.”

Za Crvenu zvezdu je branio na 174, a za reprezentaciju Jugoslavije na 59 utakmica, u periodu od 1950. do 1959. godine.

Beara je bio poslednji igrač čuvene jugoslovenske generacije iz 1952. godine, koja je igrala dve nezaboravne utakmice protiv bivšeg SSSR na olimpijskim igrama u Finskoj. Tome su prethodile dve dramatične utakmice protiv SSSR. Bilo je to vreme sukoba Tito-Staljin, kada je fudbalski rezultat imao politički značaj. U prvom meču, posle našeg vođstva od 5:1, Rusi su izjednačili.

Čovek kao i ja

- Kume moj lipi - pričao je Beara Dragu Čumi - možeš mislit kakvu smo noć proveli. Reći će da smo izdajnici, da smo pustili... Odmah sutradan, igrala se povratna utakmica, Rajko Mitić bio u velikoj formi i mi pobedimo sa 3:1. Rusi odu kući, a mi u finale s Mađarima.

U finalu je Jugoslavija izgubila sa 2:0, ali je Beara slavnom Ferencu Puškašu odbranio penal.

Ovako je objasnio tajnu svoje golmanske veštine: “On puca, ja branim. On je isto čovek kao i ja.”

Zvali su ga Veliki Vladimir, Balerina s čeličnim šakama i Čovek od gume. Lav Jašin je, primajući priznanje za najboljeg evropskog golmana, izjavio: “Za mene je najbolji golman Vladimir Beara.” Kao trener, vodio je nemački Frajburger, Fortunu Keln, holandsku Fortunu Sitard i First Vijenu, sa reprezentacijom Kameruna osvojio je Kup Afrike, a trenirao je i brojne klubove u bivšoj Jugoslaviji.

Vladimir Beara umro je 2014. godine.

5. Stjepan Bobek

Čuveni centarfor Partizana i dalje drži rekord po broju golova na prvenstvenoj utakmici - dao ih je devet Četrnaestom oktobru

Stjepan Bobek izabran je 1995. godine za najboljeg igrača Partizana svih vremena.

Rođen je 1923. u Zagrebu u porodici železničara iz Trebinja i već sa 13 godina igrao je za prvi tim nižerazrednog kluba Viktorija. Da bi izbegao mobilizaciju i rat, igrao je fudbal u klubovima iz provincije u ligi ustaške Nezavisne Države Hrvatske, a nastupao je i za reprezentaciju NDH.

Reprezentativac NDH

Odmah posle završetka rata, Bobek je igrao za Zagrebačku narodnu odbranu, odakle je u septembru 1945. pozvan u reprezentaciju Jugoslovenske armije za prvo posleratno prvenstvo na kome su još igrale republičke selekcije i ekipa pokrajine Vojvodina. Pokazao je takvo majstorstvo da je po naređenju vojnih vlasti odmah uključen u armijski klub Partizan, osnovan 4. oktobra 1945. Tokom narednih 13 godina, koliko je igrao u crno-belom dresu, odigrao je 478 utakmica i postigao 425 golova. Bio je centarfor, individualista, sjajan dribler, neobično vešt golgeter. Igrao je za tim uživajući u pripremanju šansi saigračima. Imao je svoje nezaboravne tehničke finese: umirivanje lopte vrhom kopačke, zatim “rolanje” i udarac petom koje su mnogi kopirali, propuštanje lopte, varke telom prilikom driblinga...

Na prvenstvenoj utakmici Četrnaesti oktobar - Partizan (1:10), koja je odigrana 8. juna 1946. godine u Nišu, postigao je devet golova, i to je još pojedinačni ligaški rekord na jednoj utakmici.
- Obožavao sam velike utakmice. Pre utakmice protiv Crvene zvezde nisam mogao spavati. Ali i tako neispavan, znao sam ih s drugovima slomiti, pobediti sa čak 7-1. To je bila motivacija!

U jednom duelu sa zagrebačkim Dinamom, posle primljenog gola stajao je na centru sa Milošem Milutinovićem. Rekao mu je: “Mali, dodaj mi loptu i sačekaj me tu!”, a zatim predriblao sve do gola Zagrepčana i vratio se s loptom kod iznenađenog Miloša.

Za reprezentaciju Jugoslavije igrao je 63 utakmice i postigao 38 golova.

U drugoj utakmici protiv SSSR na Olimpijadi u Helsinkiju rezultat je bio 1:1 kad je dosuđen penal za Jugoslaviju. Bobek je imao hrabrosti i živaca da se prihvati izvođenja jedanaesterca i veštine da da gol i odvede ekipu u finale!

Trenerska karijera

I Bobek je posle igračke nastavio trenersku karijeru. Bio je trener poljske Legije, a onda je 1960. preuzeo Partizan. Tim je tri godine uzastopce bio prvak države, a Bobek je naš prvi trener kome je to uspelo. Zbog sukoba sa generalima iz uprave Partizana, otišao je u Grčku i preuzeo Panatinaikos. Već prve godine osvojio je titulu! I sledeće godine bio je prvak, a 1966. godine osvoji je Kup...

Sa manje uspeha vodio je Partizan kad se vratio iz Grčke, pa Olimpijakos, ponovo Panatinaikos... Trenersku karijeru je završio 1980. u skopskom Vardaru. Doživeo je infarkt tokom meča sa Trepčom iz Kosovske Mitrovice, konkurentom za povratak u Prvu ligu. Od tada je trenerski posao za njega postao opasan.

Poslednje godine života proveo je u domu penzionera. Brat Oto, prijatelji, novinari i članovi rukovodstva kluba redovno su ga obilazili.

Umro je u leto 2010. godine.
6. Milutin Šoškić

Čuveni golman Partizana fudbal je počeo da trenira u Crvenoj zvezdi, ali je posle šest meseci prešao kod komšija

Milutin Šoškić branio je u “timu sveta” na utakmici Engleska - Ostatak sveta, koja se igrala na Vembliju 1965. godine.

Rođen je 1937. godine u selu Jablanica kod Peći, kao četvrto dete u porodici oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo tokom Drugog svetskog rata proveo je u izbeglištvu u Pećkoj patrijaršiji. Po oslobođenju, njegova porodica prelazi u Beograd.

Promena dresova

Počeo je da trenira fudbal u Crvenoj zvezdi i u ovom klubu zadržao se oko šest meseci. Legenda kaže da ga je iz Zvezde najurio upravnik stadiona, mada je verovatnija verzija po kojoj je sa drugovima jednog popodneva skoknuo do komšijskog Partizana da vidi kako se tamo radi i da mu se dopalo. U svakom slučaju, Šoškić je u dresu “crno-belih” otpočeo jednu od najuspešnijih karijera golmana u Jugoslaviji, prošavši sve selekcije, od pionira do standardnog prvotimca.

Bio je i svedok i učesnik promene Partizanovih dresova, što se neopravdano pripisivalo Franji Tuđmanu:
- Boje smo promenili na meču Partizan-Juventus. Tada smo igrali nerešeno, a u znak pohvale i pažnje, predsednik Juventusa Anjeli nam je poklonio dresove i zato smo promenili boje, na inicijativu Bobeka, Takača i Bobe Mihajlovića - objasnio je jednom prilikom.

Sa Partizanom je Milutin Šoškić osvajao titule prvaka i kupove, a vrhunac njegove karijere predstavljala je utakmica u finalu Kupa šampiona 1966. protiv Reala. Uprkos maestralnim odbranama, tada je Real ipak slavio sa 2:1.

U Partizanu je Šoškić odigrao 387 utakmica, a za reprezentaciju 50. Na golu reprezentacije nasledio je Vladimira Bearu i u dresu Jugoslavije osvojio je zlatnu olimpijsku medalju, drugo mesto u Evropi, četvrto mesto u svetu i, kao što je već pomenuto, branio za “tim sveta”.

Pred oko sto hiljada ljudi na Vembliju, branio je gol od napada Bobija Mura, Džimija Grivsa, Bobija Čarltona, a u njegovom timu bili su Rejmond Kopa, Alfredo di Stefano, Euzebio... Šoškić je meč počeo na klupi, uz jednog Ferenca Puškaša i Uvea Zelera, a u drugom poluvremenu zamenio je čuvenog Lava Jašina, koji mu je bio i cimer u sobi.

Taj meč bio je jedinstven u istoriji svetskog fudbala jer je jedini bio pod pokroviteljstvom FIFA. Svi ostali bili su revijalni.

Lopta je kao žena

U jednom intervjuu otkrio je tajnu svog uspeha kao golmana:
- Lopta je ženskog roda, ako joj ne ideš u susret, nećeš do nje ni doći. To nisam ja izmislio, već sam čuo od neprevaziđenog fudbalskog maga Ilješa Špica, zapamtio i godinama prenosio svojim učenicima.

Posle Partizana branio je za nemački Keln, ali je u najboljoj formi doživeo dva preloma noge, pa je završio igračku karijeru. Ali ostao je u fudbalu: radio je kao trener u OFK Beogradu, Partizanu, Kikindi, kratko vreme i u Požarevcu. Iz Evrope je otišao u Ameriku, gde je 235 puta sedeo na klupi američke reprezentacije kao član stručnog štaba. Tu se upoznao sa mnogim ličnostima američke administracije - Alom Gorom, Bilom Klintonom, Henrijem Kisindžerom, slikao se s njima, dobijao priznanja i pohvale. I svuda je bio uvažavan i cenjen.

Živi u Beogradu i redovno prati zbivanja u srpskom fudbalu.

7. Dragoslav Šekularac

Druga Zvezdina zvezda bio je najpopularnija ličnost u Jugoslaviji posle Josipa Broza, ali s tom slavom nije mogao da se nosi

Dragoslav Šekularac bio je jedan od najboljih driblera u istoriji jugoslovenskog fudbala.

Rođeni dribler

Rođen je u Štipu 1937. godine. U Beogradu je završio osnovnu školu i upisao se u meteorološku, ali ga je mnogo više zanimao fudbal. Jedan bivši fudbaler BASK, štamparski radnik, video je kako Šekularac dribla u dvorištu škole u susedstvu Politike i odveo ga u Crvenu zvezdu.

Prvotimac Zvezde postao je 1955. i crveno-beli dres nosio je do 1966. godine. U Crvenoj zvezdi je odigrao ukupno 375 mečeva, od toga 156 prvenstvenih, i postigao je 119 golova. Osvojio je pet titula prvaka i jedan kup. Za reprezentaciju je odigrao 41 utakmicu.

Majstorijama na terenu brzo je osvojio publiku.
- Pošto je, zvanično, Tito bio najpopularnija ličnost u Jugoslaviji, drugo mesto je davano meni. U Beogradu smo pevač Đorđe Marjanović i ja imali ubedljivo najviše obožavalaca. Meni se, ne jednom, desilo da me navijači nose na ramenima od Zvezdinog stadiona do Slavije. To nije doživeo niko drugi - pričao je o tim danima.

Ali nije umeo da se nosi sa slavom.
- Pričalo se i pisalo kako je Šeki na Terazijama brisao cipele najvećom novčanicom tog vremena. Učinio sam to da bih malo bocnuo svog klupskog druga Vladicu Popovića, malo tvrđeg na parama. Hteo sam da mu pokažem kako meni pare ne znače mnogo, pa sam izvadio novčanicu od 5.000 dinara i njome dva-tri puta prešao preko cipela, kao da ih glancam. Bilo je tu, naravno, ljudi koji su videli ceo prizor i - krenula je priča o tome kako Šeki petohiljadarkama briše cipele. Niko pri tome, naravno, nije pominjao da sam novčanicu vratio u džep - sećao se.

Usledio je talas javnih reagovanja, većinom oštrih, zamereno mu je da je, kao razmažena fudbalska zvezda, potcenio državu i radničku klasu. Išlo se dotle da je traženo da mu se zabrani igranje fudbala. Na vrhuncu salve, Juventus mu je ponudio onda basnoslovnih 600.000 dolara za prelazak, ali Šekularac nije dobio dozvolu FSJ.

Pesnicom na sudiju

Ozlojeđenost zbog toga i prgavi temperament doveli su ga u jesen 1962. u situaciju koja mu je promenila život. Crvena zvezda je igrala u Nišu protiv Radničkog i gubila sa 3:0, kad je sudija Pavle Tumbas zaustavio jedan Šekularčev napad.
- Osetim nekakvu vrućinu u slepoočnicama i okrenem se prema arbitru. A on, kao da je želeo da me dodatno razjari, kaže: “Šta je, Šekularac? Ovde ja odlučujem. Misliš da možeš sve...”

Onda sam ga udario! Kroz glavu mi je proletelo da ne udaram Tumbasa, nego nepravdu. Moju pesnicu na sudijinom licu uslikao je foto-reporter Politike, što je kasnije pokušaje da se branim činilo besmislenim - ispričao je.

Kažnjen je suspenzijom od godinu i po dana.

Posle toga igrao je, bez mnogo uspeha, za nemački Karlsrue i kolumbijski Santa Fe. Igračku karijeru je završio igrajući mali fudbal u SAD. Radio je kao trener, sa osrednjim rezultatima. Ali on se može smatrati idejni tvorcem Zvezdine svetski uspešne generacije 1991: predložio je Draganu Džajiću da se kupuju samo najbolji mladi fudbaleri SFRJ i da se od njih napravi tim. Džajić je to prihvatio, a Šekularca je na mestu trenera nasledio Ljupko Petrović. Dragoslav Šekularac druga je Zvezdina zvezda. Živi u Beogradu.