Kada je trio iz čuvenog filmskog ostvarenja krenuo na put kroz vreme fudbal je bio drugačiji nego sad
Ne propustite...Širom sveta proslav…OMAŽ SLAVNOM FILMU: Danas je Dan Povratka u budućnost

Danas, 21. oktobra 2015. godine, je dan povratka u budućnost. Marti Mekflaj (glumio ga Majkl Džej Foks), Dok Emet Braun (Kristofer Lojd) i Dženifer Parker (Elizabet Šu) u drugom delu legendarne filmske trilogije stižu u današnji dan. Njihovo putovanje kroz vreme počelo je 26. oktobra 1985.

Nije zgoreg sagledati to "vremensko putovanje" sa fudbalskog aspekta. Podsetimo se kakva je situacija u fudbalu bila na dan kada su Mekflaj, Braun i Parkerova krenuli u budućnost.

Te 1985. godine rođene su neke od najvećih zvezda svetskog fudbala. Kada je pomenuti trio krenuo na put, Kristijano Ronaldo je imao osam i po meseci, a Vejn Runi je rođen tri dana posle njihovog odlaska

Stanja na vrhu tabela najjačih evropskih liga, iz današnjeg ugla gledano, izgledala su najblaže rečeno čudno. Tako je lider u Bundesligi bio Verder sa 17 bodova, sledila ga je Borusija Menhengladbah sa 15, a treće mesto sa po 14 bodova delili su Kajzerslautern, Bajern i Valdholf Manhajm, za koji današnje mlade generacije ljubitelja fudbala verovatno nisu ni čule.

U Primeri na čelu je bio Real (14 bodova), kao i sada, ali su odmah iza njega sa po 11 bodova bili Valjadolid, Sporting Hihon i Atletik Bilbao. Barsa je bila tek peta sa devet.

Na čelu karavana Serije A bio je Juventus (14), kome su najbliži praioci bili Milan (11), Napoli (10), Inter (10) i Roma (9). U Premijer ligi kolo je vodio Mančester junajted (35) sa čak deset bodova prednosti u odnosu na drugoplasirani Liverpul i 11 u odnosu na ekipe na trećem mestu: Čelsi, Arsenal i Šefild Venzdej.

Za najboljeg igrača Evrope za 1985. godinu izabran je Francuz iz Juventusa Mišel Platini, ispred Danca iz Verone Prebena Elkjera Larsena, Nemca iz Barselone Bernda Šustera, još jednog Danca Mihaela Laudrupa, koji je te godine prešao iz Lacija u Juventus, i još jednog Nemca Karla Hajnca Rumenigea, tadašnjeg fudbalera Intera.

Tu godinu obeležila je velika tragedija uoči finala Kupa šampiona između Juventusa i Liverpula na briselskom "Hejselu" kada je poginulo 39 ljudi i još 600 povređeno.

http://www.youtube.com/watch?v=5C1eoxINYyw

Takođe, svi zaljubljenici u fudbal iz tog vremena pamte gol Dijega Armanda Maradone, tadašnjeg igrača Napolija, datog Veroni sa 40 metara (21. oktobar).

http://www.youtube.com/watch?v=NAl3aaVnCkU

Jugoslovenski fudbal te godine potresla je "afera Šajber", nazvana po tadašnjem predsedniku Fudbalskog saveza. Naime, skoro sve utakmice poslednjeg kola prvenstva bile su nameštene. Tako je Partizanu, da bi bio prvak, trebalo da kod kuće savlada Željezničar istom razlikom kojom Crvena zvezda kao gost pobedi Sarajevo. Beogradski timovi su pobedili sa po 4:0. Zagrebački Dinamo je u Novom Sadu protiv Vojvodine "jurio" gol-razliku za plasman u Kup UEFA, pa je trijumfovao 7:1. Hajduku je bio potreban ceo plen u Vinkovcima, takođe za izlazak u Evropu, a napadaču domaćeg Dinama Davoru Čopu što više golova da bude prvi strelac lige. Splićani su pobedili 5:3, a Čop je, naravno, dao sva tri gola za Vinkovčane.

Čeliku i Rijeci nije bilo teško da odigraju 1:1, jer im je oboma bio potreban po bod, Zeničanima za opstanak, a gostima za Kup UEFA. A najluđe je bilo u duelu crnogorskih rivala, između Budućnosti i Sutjeske, kojima je bio potreban po bod za opstanak, ali i što više datih golova da u toj kategoriji nadvise OFK Beograd, koji je savladao Velež u Mostaru. Na kraju je u Titogradu (današnja Podgorica) bilo 5:5.

Savez na čelu sa Slavkom Šajberom odlučio je da se zbog očiglednog nameštanja poslednje kolo ponovi, ali Partizan nije hteo da izađe na megdan Želji, pa je titula pripala Crvenoj zvezdi, ali ju je kasnije Sud udruženog rada vratio crno-belima.