Posle rutinske kontrole kod lekara, misleći da sam zakačio virus, otkrili su mi groznu bolest, priča za Kurir naš golman

Mladi golman Rastko Šuljagić dobio je najvažniju bitku u životu – pobedio je rak limfi. Nekadašnji omladinac Crvene zvezde, danas čuvar mreže Štutgarta u ispovesti Kuriru otkriva kroz kakav pakao je prošao.

Rastko Šuljagić je momak vedrog duha i pozitivnog razmišljanja, a o bolesti koju je pobedio priča bez ustezanja. Za njega jednostavno ne postoji pitanje na koje ne može da odgovori.


Kako si saznao za bolest?
- Bio sam na regularnom sistematskom pregledu u Dnjepropetrovsku, klubu za koji sam branio kao pozajmljen igrač Štutgarta. Mislio sam da sam zakačio neki virus što sam rekao i lekarima. Bio sam na antibioticima, pa su me poslali na dodatna ispitivanja gde su videli da nešto nije u redu – priča za Kurir Rastko Šuljagić.

I šta biva posle?
Otkrili su mi tumor. Bio je veličine 14x10x13cm i nalazio se u sredogrudju. To vam je kao da veličine mobilnog telefona! Čak i pored toga nisam imao nikakve simptome i zahvalan sam Bogu što je sve u pravo vreme otkriveno.

Kako si se osećao kada su ti rekli dijagnozu?
- Jednostavno nisam verovao. Posle razgovora sa roditeljima i zabrinutosti u njihovim očima, pristao sam na lecenje hemoterapijom, iako ispočetka nisam bio za to. Milsim da mi je način na koji sam to prihvatio tj. način na koji nisam prihvatio, dosta pomogao u poslednjih deset meseci. Sve bolesti idu iz glave- kakve su vam misli takav vam je život!

rastko-suljagic.jpg
Vfb.de 



Gde si se lečio i kako je išao oporavak?
- Došao sam u Beograd. Hvala profesorki Tukić sa VMA kojoj dugujem veliku zahvalnost i ostalim sestrama koje su mi ulepšali svaki trenutak tokom lečenja. Vratio sam se u Srbiju jer je porodica bila uz mene, iako sam imao mogućnost da se lečim u Nemačkoj.

Koliko meseci je trajalo lečenje?
- Oko deset meseci. U januaru su počeli prvi pregledi. Žaključno sa 27. oktobrom kada sam dobio poslednji zvanični rezultat da više nema traga karcinomu.

Koliko si primio hemioterapija i kako si to podnosio?
- Prošao sam kroz šest ciklusa hemoterapija, šest meseci, na svakih 14 dana… Tri dana nakon terapije bih se osećao ispijeno, umorno. Nisam bio sav svoj ali i ti dani su prolazili brže i lakše uz svu podršku koju sam imao. Kako su terrapije odmicale bilo mi je sve teže. Otrov (hemoterapija) se taloži u organizmu, ali i ja sam bio sve jači i odlučniji ka postizanju cilja - izlečenja. Okupio sam pozitivne ljude oko sebe i što manje razmišljao o problemu

Kako je tvoja porodica sve to podnela?
- Pozitivnu energiju crpim iz kuće. Otac kao glava kuće je uvek vispren,ali znam da on svoju energiju crpi od majke- koja je vrat porodice. Kao najveća podrška tu je bio moj “mali bata”.On je i pored 12 sati radnog dana u Americi nalazio vremena i snage da se svakodnevno čuje sa mnom i da mi pomogne da održim osmeh na licu.

Da li si bio na specijalnom režimu ishrane?
- Ishrana je ključ svega! Možete da vozite Ferari, ali ukoliko sipate loše gorivo u njega, neće ići! Unošenje “praznih” namirnica je ustvari unošenje mrtve hrane tako da sam se trudio što više jedem presnu odnosno živu hranu. Svako jutro me je čekao sveže cedjeni sok od raznih povrća i sveža surutka iz mlekare Marić. Sve u svemu: “ Hvala mama!” Nije baš lako kao što zvuči, ali uz jaku volju i želju nebo je granica našim mogućnostima!

Šta danas jedeš i kako se hraniš?
- Trudim se da nastavim sa sličnom ishranom. U tome mi pomaže Rada Milošević, koja je mnoge ljude izlečila od raka i to samo ishranom i prirodnim putem, bez hemoterapija. Trenutno sam u fazi čišćenja od hemo i radio terapije. Na tome ću morati da poradim naredne dve do tri godine.

Kako je sada, kako je sve delovalo na tebe?
- Definitivno jedno veliko životno iskustvo gde čovek nauči dosta toga o sebi i životu generalno. Iz čoveka mora da isijava ljubav, sreća, radost… Materijane stvari odlaze i dolaze, dok život samo prolazi. Sada dosta situacija sagledavam drugačije. Uvek tražim pozitivnu perspektivu jer mnoge stvari nisu vredne naše nervoze i nezadovoljstva. Ako verujemo u to da je život težak, tužan i strašan, svoju pažnju ćemo usmeriti na pronalaženje upravo tih aspekata. To isto važi i za pozitivne misli, koja nas vode ka tome da u životu opažamo prilike i šanse i pronalazimo resurse u sebi i nasim kapacitetima.

Šta danas misliš o životu jer imaš svega 20 godina?
“Carpe Diem”! Oni koji su već ušli u petu deceniju života složiće se sa mnom da život prodje u jednom treptaju oka. Iz ovog iskustva naučio sam da svaki dan treba živeti punim plućima sa osmehom na licu. Svestan sam da nam uslovi za život nisu savršeni, da ljudi svakodnevno imaju hiljadu i jednu brigu, ali na kraju sve će to sutra biti juče. Dokle god “probleme” prihvatimo sa pozitivnom energijom i nadom koja poslednja umire, ma kakvi oni bili, smeši nam se svetla budućnost.

Šta misliš o svojoj profesiji – fudbalu?
Ona naša kaže: “Kako seješ tako i žanješ”. Zahvalan sam što svaki dan mogu da izadjem na teren i pružim 120% svojih mogućnosti. Ukoliko nešto radite srcem uspeh je zagarantovan.

Da li si možda bio u kontaktu sa Vilotićem i Krstičiććm jer su i oni imali takvu bolest?
-Znao sam da su Milan Vilotić i Nenad Krstičić odigrali istu utakmicu- ako mogu tako da se izrazim, ali nisam bio u kontaktu sa njima. Njihova priča mi je dodatno ulila snage koje nikada nije na pretek. Kasnije sam saznao da su mnogi veliki sportisti imali iste probleme. Imao sam momente kada sam se pitao da li će moje telo moći da izdrži sve napore u sportu. Da bi ste napredovali morate konstantno da terate organizam “ u crveno”-na golu može bit samo jedan. Tako da ukoliko ne napredujte vi stagnirate, a ukoliko stagnirate u stvari nazadujete. Red, rad i disciplina i pravilna ishrana vode napretku. To smo smo videli na primeru Novaka Djokovića.

Jesi li spreman da ponovo staneš na gol?
- Odradio sam nekoliko treninga sa Štutgartom. Pripremao sam se u Srbiji. Radio sam u akdemiji Viborga Koceića, kome mnogo dugujem. Dosta toga se promenilo u Štutgartu za ovih godinu ipo koliko me nije bilo u klubu. Drago mi je da vidim saigrače opet, a sudeći po njihovim licima njima je još draže. Prvi trening je dobro prošao, spremam se za zimu do tad očekujem da se vratim u top formu.

Šta misliš o svojoj generaciji 95 iz Crvene zvezde?
- Žao mi je što nisam imao priliku da stanem medju stative „u rupi“... Ali ko zna možda poslednje godine karijere provedem tamo gde sam i poceo. Mislim da je Zvezda napravila veliki propust što moju generaciju nije kompletnu uvela u prvi tim. Maksimović, Simić, Janković... Da ne nabrajam. Sve su to majstori s loptom, ali fantastičan tim kao celina. Svako je bio spreman da "pogine" za saigrača na terenu.

Šta misliš o aktulenim temama i odnosima mladih fudbalera i starleta u Srbiji?
- Mislim da je tužno što mediji toliko pažnje posvećuju tim temama. Ima Srbija mnogo ljudi i stvari kojima može da se ponosi. Imamo mi Srbi mnogo bolje vrednosti od tih gluposti kojima se bavimo. Iskreno.

Normalno je da lepe devojke idu uz mlade fudbalere, a verujem da ni njima nije lako da ih odbiju... Ja volim drugi tip devojaka i imam sreću što sam rano otišao iz Srbije jer uticaj društva je čudo. Nije dobar primer da mlada i lepa devojka karijeru gradi kao starleta. Valjda je bolje da završi fakultet, dobije diplomu zaposli se i vodi firmu. One opet idu linijom manjeg otpora, ko će toliko da se muči kad može samo da se pojavi u rijalitiju i skine gola.