Verovatno da ni jedan fudbalski tim nema takvog navijača, bar ne među ženskim rodom, kao što ima "Partizan". Ovo je priča o Munti Dizdar (78) iz Čapljine.

Posle svake pobede "crno-­belih", napravi pravu feštu s partizanovcima svog kraja, a da veselje bude potpunije, okači zastavu ispred kuće!, prenosi Yugopapir intervju iz 1981.

Evo, majko, došli su novinari, potegli su čak iz Beograda da pišu o tebi ­ najavi nas Omer, kao u šali zadirkujući svoju majku.­

Ako, nisam ništa ukrala, nemam čega da se stidim. Jel’ tako? ­ upitno nas pogleda starica i nastavi da puši svoju cigaretu. ­ Hoćeteli kavu? Omere, pristavi kavu...
­

Čuli smo da ste strastveni navijač "Partizana", da čak i njegovu zastavu držite okačenu ispred kuće. Gde vam je sad?­

Skinula sam je, tu je negde ­ odgovori kratko i bezvoljno.

Već pomislismo da smo zalutali i da su nam zli jezici "naduvali" čitavu priču.­

Skinula si je zato što ti je "Partizan" izgubio od "Hajduka", što ne priznaš, odaje je Omer i obraćajući se nama, veli:­

Zastava stalno stoji na ovoj murvi (dud) i leprša. Sad je u škrinji. Majci je uvek teško kad "Partizan" izgubi.­

Volim "Partizana". Navijaću dok sam živa. Znam da će mi svi oni doći kad umrem...

Tako otpočesmo razgovor u susretu s Muntom Dizdar (78), staricom iz Tasovčića. Njenu kuću u ovom predgrađu Čapljine lako ćete naći ako pitate. Svak zna baba Muntu. I staro i mlado.

Kuća prizemljuša. Trošna. Ispucali kreč na zidovima skrivaju bokori crvenih ruža i raznobojnog ukrasnog bilja, brižljivo negovanih Omerovom rukom. Nasred dvorišne bašte ogroman dud prosuo hladovinu po zelenom travnatom tepihu. Sedosmo za mali sto prekriven mušemom, na bele plastične naslonjače, jedne od ovih modernih. Stiže i kafa u fildžanima. Baba Munta nas gleda blagonaklono, ali ne govori. Čeka da je pitamo.­

Izgubiste sad katastrofalno ­kažemo, tek da joj ispipamo navijački puls.­

Ne meremo vazda pobeđivat’. To ti je igra, bogati.

Munta Dizdar se drži sportski, uprkos godinama. I uvek zna da odbrani ono svoje. Od onih je navijača koji gleda utakmice na televiziji samo kad mora. Godinama nije propuštala nijedan "Partizanov" susret u Mostaru. Barabar s ostalim navijačima, Munta ohrabruje igrače, sva se pretvori u oko. Dok je snaga držala, Munta je sama išla na utakmice u Mostar. Sad o njoj brinu partizanovci iz Čapljine. Kupe joj kartuza utakmicu i kolima dođu po nju. Znala je Munta svojevremeno, dok beše mlađa, i sastav tima, u pola noći da je probudiš. Sad manje. Seća se još ponekog igrača iz "stare garde".­

Znam Vukotića, Vasovića, Rašovića,Bjekovića... Ove mlade ne mogu sve da upamtim. Svaki mi je drag, nijedan mi nije mrzak.

Dok je bio na odsluženju vojnog roka u Čapljini, Bjeković je često posećivao baba Muntu.­

Bilo mi je milo kao da mi je sin došao ­ priseća se domaćica. ­ I drugi su dolazili. "Partizan" ti je, brate, najbolji.

­ Ali, u poslednje vreme vam baš ne ide najbolje , začikavamo je, otkrivajući joj da smo zvezdaši i da tugu ne možemo da podelimos njom.­

Biće bolje ­ odgovara nam kratko, kao da je pomalo uvređena što je stalno podsećamo na poraze "njenog" tima.

Munta Dizdar, pored najmlađeg Omera koji je jedini ostao uz nju, ima još dva sina ­ Muja i Smaja. Obojica su oženjeni, imaju porodice i povremeno dođu da je posete. Mujo je jedini u familiji zvezdaš. Smajo je, poput majke, strasni navijač "Partizana". Živi u Kelnu već 15 godina.Tamo je sagradio kuću i fasadu obojio crno-­belim prugama! Milo majci oko srca što je mogla da nam se pohvali takvim sinom. Reče nam da ima i unuka od pokojne ćerke i od njega praunučad. Desna ruka joj je unukova supruga, koja u svemu sluša svoju nenu.

Munta je pre 40 godina ostala bez muža. Sama. Gajila je decu i radila u Duvanskoj industriji.­

Imam nešto penzije ­ 2.000 dinara. Onda je bilo drukčije nego danas ­ male plate. Ali može da se živi.

Muntu Dizdar smo posetili neposredno pred derbi "Partizan ­ Zvezda" na beogradskoj "Marakani". Skrećemo razgovor opet na sport. Njeni "drugari" u Čapljini došli su na jedinstvenu ideju da povedu Muntu na stadion Beograd. Skupili su novac i kupili joj pet metara platna za dimije.Tražili su, kažu, platno s crno-­belim prugama, ali ne nađoše. Hoće da je svečano odenu. Jer, otkad zna za sebe, baba Munta je uvek bila odevena u dimije. I avionsku kartu će joj obezbediti, ako uspeju da je nagovore da krene na put. Kažemo nagovore, jer starica više nije putnica.­

Eto, da je do Mostara, išla bi’ ja što ne bi’. Ali, ne merem odurat’ daleko je. Gledaću na televiziji u koloru, ima tu u blizini.

Pitamo je može li već sad reći ko će pobediti. Nije se dvoumila.­

Pobediće "Partizan". Navijaću i ovde, jer mi je draži od ikog. Kad god bi se dogodilo da "Partizan" pobedi "Zvezdu", po Muntu bi došla mladež sa dvoja kola da je povedu u gostionu. Nikad nije odbila. I sama je priređivala fešte u svojoj kući. Otkako joj nabaviše zastavu "crno­-belih", brižljivo je čuva. Čuva je, veli, da je i ovog puta okači na murvu.

(Yugopapir, maj 1981.)