Na prvom svetskom fudbalskom prvenstvu u Urugvaju reprezentacija Jugoslavije sastavljena samo od igrača iz Srbije zabeležila je istorijski uspeh osvojivši treće mesto.

Zahvaljujući filmu Dragana Bjelogrlića to danas svi znaju. Ipak, sudbina Blagoja Marjanovića - Moše, nakon povratka iz Montevidea podjednako je interesantna, iako mnogo manje poznata.

Lik srpskog fudbalera Blagoja Marjanovića, simpatičnog ženskaroša i boema, većini gledalaca serije i filma "Montevideo, Bog te video" je jedan od najdražih. Ipak, legendarni Moša u stvarnosti nije bilo takav! I pored ogromne popularnosti koju je ovaj fudbaler uživao i koja se može meriti sa onom koju danas ima Novak Đoković, Moša bio sušta suprotnost liku iz serije! Bio je skroman, miran, a oni koji su ga poznavali kažu da nikada nije ni povisio ton.

Blagoje Marjanović - Moša bio je prva velika fudbalska zvezda Srbije. Ova vrtoglava popularnost nastavila se i posle Svetskog prvenstva u Urugvaju na kome je Moša igrao na svim utakmicama naše reprezentacije. Zajedno sa drugom polovinom „ubitačnog dvojca” BSK-a, Aleksandrom Tirnanićem Tirketom, postao je prvi profesionalni fudbaler na ovim prostorima što znači da je za igru primao platu. Među beogradskim življem Moša je uživao kultni status - u svim viđenijim prestoničkim kafanama je imao svoj sto, trgovci su mu poklanjali engleski štof, a berberi za njega čuvali najbolju kolonjsku vodu. Zbog spektakularnih golova koje je davao, Blagoja Marjanovića su nebrojano puta nakon utakmice na leđima nosili oduševljeni navijači.

Čitava Jugoslavija znala je njegovo ime, a za lepim momkom sa talasastom gustom kosom ludele su i devojke. Ipak, Moša je čitav život proveo samo sa jednom - oženio se 1938. godine Planinkom Ćulić iz Splita koja je takođe volela fudbal i bila Mošina velika podrška. Par je dobio dvoje dece - sina Zorana i ćerku Višnju. Najbolji strelac prvenstva Jugoslavije Moša je bio čak tri puta - 1930, 1936. i 1937. godine. Poslednji meč u dresu sa državnim grbom odigrao je 3. aprila 1938. protiv Poljske u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. Za reprezentaciju je nastupao 57 puta i dao 36 golova.

Nakon povlačenja iz aktivnog fudbala, krajem četrdesetih, Moša se posvetio trenerskoj karijeri. U ovome ga je na kratko omeo Drugi svetski rat koji je, kao vozač Jugoslovenske kraljevske vojske, proveo u zarobljeništvu u logoru Firstenberg kod Berlina gde je bio do 1944. godine.

Posle 1945. Moša je radio kao trener BSK-a, sa kojim je 1953. godine osvojio nacionalni kup. Trenirao je i italijanske klubove Torino i Kataniju, a zatim i Pobedu iz Prilepa.

Napisao je i udžbenik "Kako ću najbolje pripremiti svoj tim", a kroz njegovu školu prošla su neka od kasnije najvećih imena jugoslovenskog fudbala.
Blistava karijera Blagoja Marjanovića Moše prekinuta je u trenutku kada se spremao za put u Koreju 1961. godine.

Tada je doživeo težak moždani udar posle koga mu je cela desna strana ostala oduzeta, a ni sposobnost govora mu se nikada nije vratila. Imao je samo 54 godina.

Sa posledicama moždanog udara Moša se borio do kraja života. Sin ga je često šetao po Beogradu, a za dugi niz godina sugrađani su ga zaustavljali i pozdravljali jer ga nikada nisu zaboravili. Najveću radost mu je pričinjavao odlazak na stadion. Moša je imao doživotnu počasnu propusnicu za sve utakmice na teritoriji SFRJ.

Umro je 1984. godine i sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Njegovo ime nosi jedna ulica na Novom Beogradu, a podignuta mu je i spomen česma na gradskom stadionu u Pančevu.

?list=PL75A55C593A1C0EE8

Kurir sport / Dnevno.rs