BOŽOVIĆ O POLITICI, STARLETAMA, TAJKUNIMA... Moju rodbinu su zbog Rusije vodili na Goli otok!

Miodrag Božović za Kurir prvi put otvoreno priča o tome da li treba privatizovati Crvenu zvezdu, a pored fudbalskih tema Grof se dotakao i politike, premijera Vučića, supruge iy Holandije, Rusije, rijaliti-programa, starleta, svinjskih polutki...

- Titula mi mnogo znači. To je prva titula koju sam osvojio u životu, ipak je to vredniji trofej nego Kup iz Rusije. Drago mi je što je osvojena na ubedljiv način.

Zašto vas toliko vole navijači Zvezde?

- Ono što sam ja doživeo ovde, mislim da je doživeo retko koji trener. Moram biti realan.

Šta je to što je nedostajalo Zvezdi da se prođu Ludogorec i Sasuolo?

- Za Ludogorec, malo više vremena i malo više sreće. Što se tiče Sasuola, moram reći da je to ipak jedan veći nivo, nego što smo mi. Teško je priznati, ali moram. Bili smo blizu da prođemo Ludogorec. Ta utakmica nas i danas prati, nikako ne možemo da je zaboravimo, jer je to bila velika šansa da uđemo u Ligu Evrope, pre svega, a možda i u Ligu šampiona.

Sećate li se atmosfere sa druge utakmice u Beogradu?

- Tako nešto nikada nisam osetio za svoga života. Niti sam ikada video da na Marakani 50.000 ljudi peva istu pesmu. Teško će se ponoviti. Stranci nisu razumeli šta nama znači pesma "Pukni zoro", ali su shvatili o čemu se radi.

Da li je pritisak od zvezdaške javnosti odmogao ekipi u meču protiv bugarske legije stranaca?

- Isto tako, ta atmosfera je napravila pritisak našim igračima, jer niko od nas nije igrao takve utakmice, koje odlučuju o mnogo čemu. Ja sam bio kao u transu kad čuješ sve to, naježiš se. Pesmu "Pukni zoro" slušam samo onda kad je s Marakane.

Kako vidite sada svoju ekipu koja je u maloj igračkoj krizi?

- Biće bolje od jeseni. To vam je kao u pesmi od Hari Mata Hari "Kad dođe oktobar"... (smeh) Ludogorec je toliko ostavio traga na nama da se to oseti i posle dva meseca.

Koliko ste zadovoljni igračkim kadrom koji je došao u Crvenu zvezdu?

- Stranci kad dolaze u Srbiju misle da je ovo laka liga. Naše prventsvo nije loše. Pojačanja smo dovodili navrat-nanos, bez budžeta, brzo, minut do 12. E, onda mora i da se pogreši. Negde smo pogrešili, negde pogodili. Objektivno, drugačije ne može. Probali smo, ali sve što je brzo, to je i kuso.

Koliki je budžet potreban Zvezdi da bi redovno igrala evropska takmičenja?

- Budžet između 15 i 20 miliona, uz ovu publiku bio bi dovoljan za Evropu. Treba li privatizovati Crvenu zvezdu?- Privatizacija bi sigurno donela veću stabilnost klubu. Ali, nisam baš stručnjak koji se razume u imovinsko-pravne odnose jer je Zvezda registrovana kao Udruženje građana. Ne znam kako to sve ide i možda je bolje da ne ulazim u te stvari. Osetljiva je to tema.

Da li je bolje da Zvezda postane vlasništvo nekog tajkuna kao što je to Ludogorec, ili da je kupi kompanija poput Gasproma koja drži Zenit?

- Vlasnik Ludogoreca je tražio da mu daju CSKA, oni mu nisu dozvolili. On se naljutio i otišao u Razgrad i napravio ono što je napravio. Može i gasprom. Treba to da uradi neko ko bi to mogao finansijski da izdrži, neko ko ne bi hteo da zaradi od Zvezde. Neko ko voli! Recimo, ja da sam tajkun ja bih kupio Zvezdu! Evo, tih 32 ili 35 miliona koliko se pominje. To je sitnica za ljude koji su u ozbiljnom biznisu!

Koliko je stvarno problem Zvezdin dug?

- Mnogo se priča o tom dugu. Zvezda kao usisava pare od naroda... Koliko znam, od kada sam ovde, mi smo zaradili 15 miliona evra od prodaje igrača, a vraćaju se dugovi iz 1992. godine, 2007. godine... To su dugovi koje nismo mi napravili. Što se tiče finansisjkog dela, za sada, Zvezdan terzić izvanredno radi! Ove godine nismo dobili dinar od bilo koga. Ako se računa Telekom, onda u redu, ali i oni uzimaju pare od Zvezdinih navijača. A, njih je najviše. (smeh)

Šta za vas znače dresi grb Crvene zvezde?

- Zvezda mora da bude emocija, jer 30 miliona, možda i više ljudi navija za taj klub.

Zašto volite ofanzivni fudbal? Da li je to uticaj holandske fudbalske škole?

- Jeste, malo, mada se i Holanđani menjaju. I oni sada menjaju trener, što ranije nije bio slučaj. Voleo sam Krojfa i njihov "totalni fudbal".

Zašto ste se odlučili da fudbalerima dajete više slobodnih dana za odmor?

- Radim po određenom programu. Objektivno, moraju da imaju samo jedan slobodan dan. To je više zbog glave, jer čovek mora jedan dan da zaboravi na svoj posao, da vidi porodicu. I onda dolaziš sa više energije. Ljudi uglavnom imaju slobodnu subotu i nedelju, a mi smo za vikend zauzeti.

Kako prilazite fudbalerima jer nije mala stvar složiti 25 karaktera?

- Trudim se da budem pošten. Da prema svakome imam iskren odnos. Da nagradim svačiji tud i rad. Pogrešim i ja...

Kako reagujete kad ekipa gubi, kad ne igra onako kako želite?

- Nerviram se u sebi. Strašno se nerviram. Svoju nervozu nikada ne prenosim na igrače.

Kako se oslobađate od stresa?

- Volim da šetam. Dođem na stadion i šetam krugove. Šetnja je najbolja za oslobađanje stresa.

Zašto volite da se šalite?

- Takav sam po prirodi. Mislim da sam duhovit. U suštini ljudi se malo smeju. Kažu, kad bi se odrastao čovek smejao kao dete, živeo bi 20 godina duže. Smehom se sve pobeđuje! I stres, i loše situacije, nesporazumi... Trudim se da se šalim sa igračima, ali nije za javnost. (smeh)

Da li se desi da ponekad zaplačete?

- Dešavalo mi se da zaplačem kad gledam neki film. Kad je neka teška situacija u porodici, mom prijatelju. Zaplačem kada nikoga nema. Pustim suzu.

Kako gledate na rivalitet Crvene zvezde i Partizana?

- Kao na jednu bolest! Sportista sam. Ne mogu da kažem da mrzim Partizan, jer njih najviše volim da dobijem. Nisam za to da se ljudi ubijaju i tuku između sebe. Ja sam za zdrav rivalitet, da navijači Partizana prođu pored navijača Crvene zvezde bez tuče. Da sede jedni pored drugih. Ono što smo videli na poslednjem derbiju, ono divljanje prema nama. To nije normalno. Radi seo jednom gradu, o stadionima koji su udaljeni 200 metara. Teže mi je pao poraz od Partizana, nego od Sasuola ili Ludogoreca.

Da li je Crvena zvezda državni projekat što joj se spočitava u poslednje tri godine?

-Nije, sigurno! Ta fama o tome kako premijer Vučić pomaže Zvezdu nema veze sa pameti. Kad se svira penal, dao Vučić, kad Zvezda da dol, dao Vučić... To ide u narod. Istina je da premijer navija za Zvezdu, ali je isto tako istina da pomaže i za druge klubove u Srbiji. Što se nas konkretno tiče, sem moralne pomoći, drugu ne osećam.

Koliko priča oko premijera Vučića šteti Crvenoj zvezdi?

- Šteti! Običan narod je uvek protiv nečega što je veliko. Tako je Zvezda velika i svi žele njen skalp. Svi oni koji nisu zvezdaši, sve svoje nevolje i frustracije u životu prebacuju na to da premijer prebacuje na Crvenu zvezdu.

Sećate li se vremena kad je Zvezda bila pred gašenjem, jer to nije bilo tako davno?

- Tada je bila jedna politička garnitura koja nije bila daleko od toga da ugasi Crvenu zvezdu. I to samo iz kompleksa koji se teško leče. Jer je Crvena zvezda osvojila Kup šampiona, bila prvak sveta... Po meni, nije bilo razloga za tako nešto, jer jaka Zvezda pravi jak Partizan i obratno.

Kako pamtite dane provedene u Crvenoj zvezdi kao fudbaler?

- Imao sam nesreću ili sreću da dođem posle generacije koja je osvojila Kup šampiona. Ovde je bila publika koja je bila prilično razmažena, jer su bili navikli da gledaju velike evropske utakmice. Savićevića, Stojkovića, Pančeva, Jugovića, Belodedića, Mihajlovića, Binića... I onda smo došli mi, iako nismo imali kvalitet kao oni. Bio je embargo, a publika nam je zviždala kada smo dobijali sa 3:0.

Da li se tada stvarno igralo za deset maraka i svinjske polutke kako voli da kaže Milan Živadinović?

- Istina je da smo dobijali neku pomoć, ali nismo igrali za deset maraka. To je sigurno. Mogu reći za koliko sam ja igrao. Imao sam 25.000 maraka za godinu dana.

Kako je bilo igrati u vreme kada je država bila pod sankcijama, u ratnom okruženju?

- Mnogo teško. Partizan je tada bio jači od nas na svim poljama. I danas je jači. Imali smo jedno drugarstvo, dobru atmosferu i nekako smo pregurali.

Zašto ste otišli u Indoneziju?

- Bio je embargo, nisam imao gde da odem. Požurio sam. Bio sam u nekoj krizi. Indonezija je prelepa zemlja sa 13.000 ostrva, druga kultura, drugi život. Bilo mi je tamo lepo što se tiče života, a što se tiče fudbala izgubio sam dve godine.

Kako ste se obreli u Rusiji?

- Igrom slučaja jedan moj prijatelj koji se bavi građevinom poznavao je predsednika Amkara iz Perma. Kada su ostali bez trenera, ja sam otišao tamo na njegovu preporuku. Rusi pogledaju da je Borac četvrti u Srbiji, pozovu Dejana Joksimovića, raspitaju se za mene. Odem tamo na razgovor sa predsednikom i bivšim trenerom. I onda smo se složili da se ne slažemo u pogledu na fudbal, ali sam dobio posao.

Kako je posle išla vaša karijera u Rusiji?

- Otišao sam u klub Moskvu koji je bio naslednik Torpeda. Ali, taj klub je ugašen kada smo bili prvi na polusezoni. Radio sam u tom klubu dok nisu prodali igrače. Mnogo mi je žao tog kluba, jer je atmosfera bila kao da ste u porodici.

Da li vas je u tom trenutku zvao vaš prijatelj Ivan Adžić da dođete u Zvezdu?

- Jeste! Ali, sam pre toga potpisao ugovor sa Dnjeprom iz Ukrajine. Dobio sam od njih odmor tri meseca. Hteo sam da to vreme provedem u Zvezdi, ali mi Ukrajinci nisu dozvolili.

Kakav je bio vaš odnos sa predsednicom Lokomotive?

- Šta da kažem o ženi koja me je dovela, zaposlila i dala pare? Kako da kažem bilo šta loše o njoj? Ne mogu.

Šta vama znači Rusija?

- Rusija je simbol pravoslavlja. Uvek je bila zaštitnik Srbije i Crne Gore. Uvek smo bili vaspitavani da volimo Rusiju. Neki moji dalji rođaci su bili na Golom otoku zbog Rusije. Dopada mi se njihova kulutura, to što nas smatraju za svoju slovensku braću. Zapadna Evropa i Amerika su jedna velika laž i velika obmana. U suštini, kada gledate ovo što se događa u svetu, ove izbeglice...Ko počinje i ko se meša? Uvek Zapad! Imali smo Libiju kao sređenu zemlju, Irak, Siriju... Evo, sad vidite šta se dešava u tim zemljama. Kad razmišljam o politici i vidim šta se dešava, nisam optimista što se tiče čitavog čovečanstva.

Šta mislite o politici?

- ... Politika je kao ona žena što radi za pare!

Zašto kritikujete rijaliti programe i šta oni po vama predstavljaju?

- Nisam kritikovao te programe, već je bio veliki napad na mene od raznih medija koji posvećuju veliku pažnju tim rijalitijima. I vaš list piše, ova ima nove cipele, ova je kupila novu torbu... Mene takve stvari nerviraju. Koga to interesuje? Bolje da se piše o drugim stvarima.

O čemu, konkretno?

- Zamislite, zanimanje starleta! Jel to ova skupa, ili jeftina? Šta je? Mislim... I onda da ne prozivam, ili pominjem imena. Kakvi su to likovi po tim rijalitijima? Čovek ih ne bi isterao iz kupusa. I onda neko takav, treba da bude uzor detetu.

Ko onda treba da bude uzor našoj deci da zdravo odrastu?

- Uspešni srpski biznismeni, normalni srpski pevači i sportisti. Ja sam odrastao uz Riblju čorbu, Bijelo dugme, Zdravka Čolića... Uz sportiste Slavnića, Kićanovića, Dalipagića... Takvi ljudi treba da budu idoli, a ne ono što se plasira ljudima preko TV. U ovom momentu, čitava Srbija je jedan veliki rijaliti!

Kako biste opisali sebe kao trenera? Jeste li strogi?

- Nisam strog. Sve igrače gledam kao svoju decu. Imam pamćenje kao riba. Sekunda jedna i zaboravim sve što je bilo. Nisam zlopamtilo. Pogotovo ne prema igračima. Čak i ako se sa nekim posvađam, a to se retko dešava, zaboravim kao da ništa nije bilo.

Ko je vama bio uzor kao igrač i kao trener?

- Kao igrač najviše sam voleo Serđa Brija, štopera iz Juventusa. Nekako sam najviše voleo da gledam Italijane. Njihovi igrači i treneri uvek su bili lepo obučeni, sa kravatama. Baš su estetski lepo izgledali. Što se tiče trenera, nemam nekog uzora.

Da li biste voleli da budete selektor Srbije?

- Normalno! To bi bila velika čast za mene. Selektor reprezentacije je po nekom rejtingu treći ili četvrti čovek u zemlji. Objektivno.

Da li u Srbiji stvarno tako vrednuju selektore?

- Bilo je raznih primera. U vreme Radomira Antića cilj je bio da samo odemo na Mundijal. Kada smo otišli i kada zbog spleta nesrećnih okolnosti nismo prošli grupu počelo je pljuvanje. Teško je u Srbiji raditi kao trener ili bilo koji posao, da se ne završi sa pljuvanjem.

S obzirom na posao koliko vam nedostaju vaši sinovi?

- Mlađi sin Milan je sa majkom i živi u Holandiji, stariji Dejan je sa mnom i ovde ide u školu.

Kako je vaša supruga Holanđanka pristala da deci date srpska imena?

- Ona im je dala imena. Složili smo se ona i ja da ne bi valjalo da naš sin bude Jan Božović, ili Janće Piće Božović.

Volite li da pecate i kako odmarate na moru?

- Volim, mada nisam nešto uspešan. Meni izlazak na more daje snagu, posebno kad odem sa prijateljima koji znaju da pecaju. Gledam kako se bore i hvataju tunu. To je mnogo lepo.

Da li je istina da volite da čitate?

- Voleo sam! Mnogo sam čitao kao mlađi. U poslednje vreme zbog posla mi se dešava da pročitam tri strane i onda ne znam šta sam pročitao, jer mi odlutaju misli ka poslu. Najviše sam čitao ruske klasike, Hesea. Njegov roman "Sidarta". Nekako mi se čini da je to priča o životu. Od domaćih, čitao sam Mešu Selimovića, Branka Ćopića, Vuka Draškovića, Dobrice Ćosića... Čitao sam sve što mi je dolazilo pod ruku.

Da li današnji igrači manje čitaju i zašto?

- Manje čitaju. Pojavio se ovaj đavo. Ovaj špijun koji se zove mobilni telefon, pa onda android. Sve ima na njemu.