Dres Crvene zvezde od njenog osnivanja nosili su mnogi veliki igrači. Jedan od njih je i Živorad Jevtić, odbrambeni fudbaler koji je čitavu svoju karijeru proveo u crveno-belom klubu.

Karijeru je okončao 1975. godine, a godine koje su usledile za njega nisu bile nimalo lake. Devet godina kasnije (1984.) Ozren Milanović je napisao tekst koji je posvetio upravo nekadašnjem Zvezdinom fudbaleru, i taj tekst vam prenosimo u celosti.

"Kada zavesa počne da se spušta, trebalo bi se pripremiti za novi život, jer „slava je lepa dok traje, ali obično nije dugovečna“. Šta sada radi i kako živi Žika Jevtić?

U to isto vreme, sa Ćeramilcem je u Zvezdi počinjao da ganja loptu i Žika Jevtić (ne Jeftić - tek danas ispravlja grešku koja traje 20 godina). Od juniorskog tima 1957. godine, od 1961. do 1974. godine - 400 utakmica u crveno-belom i 21 u plavom dresu sa grbom. Večita "Zvezdina trojka" - bek bez mane i straha, prozvan Silver, kao aluzija na srebro i oštricu poznate marke žileta.

"Kako su to lepa vremena bila, pa drugarstvo, šale... Sećam se, došao novi centarfor iz Nikšića, Vojin Lazarević, pa sve nešto preskače, opkoračuje tramvajske šine, dok šetamo gradom. 'Da me ne uhvati struja!', kaže nam. A mi popadamo od smeha. Sa Perom Krivokućom na putovanjima sam bio sobni drugar. Pet puta sam ga sprečio da noću ne skoči kroz prozor hotelske sobe. U snu ustane i krene. Ja za njim! 'Kud ćeš, crni Pero?', pitam. 'Zmije me jure', kaže. Jedva ga vratim u krevet".

"Otišao sam i u pečalbu, u grčki Iraklis. Povredio se i, šta ću, vratim se u Beograd. Bez posla sam. Tražili mi posao ljudi iz Zvezdine uprave. U 'Naftagasu' sam radio samo jedan dan. Prepoznaju me radnici, a tamo velika hala, okupe se oko mene. Kažu mi: 'Pobogu, Žiko, zar ti da ovde crnčiš'. I ja ne dođem sutra na posao, sramota me bilo. Posle se, preko zadruge, zaposlim na benzinskoj pumpi. Mesec i po dana sam izdržao. Zar ja da primam bakšiš, kisnem, da me neko gleda sa visine!"

"A ljudi dolaze i čude se - Žika Jevtić prodaje benzin i briše šoferšajbne. Ostavi me žena, odvede ćerke. Počnem i da pijem. Sednem sa društvom, prisećamo se uspomena i tako do zore. A, kako da preživim. Počnem da trgujem na zemunskom 'buvljaku'. Volim starine, kupim, preprodam, odem do Trsta, donesem farmerke. Moralo se. A na buvljak svakakav svet dolazi. Prepoznaju me, šalimo se, ćaskamo; šteta što su buvljak ukinuli".

Srećom, Jevtićeva priča nema tužan kraj: Žika se vratio u Zvezdu. Od pre dva meseca radi na održavanju stadiona. Onog istog na kojem je nekad žario i palio. Zvezda je institucija. Brine o svojoj deci.

„Gde si, Žiko, kako si Žiko?“, pitaju golobradi Zvezdini prvotimci, javljaju se majstoru. Nije Balzak bez razloga rekao:

„Slava je otrov koji bi trebalo uzimati u malim dozama“.

Žika je svoju bočicu popio naiskap.

Živorad Jevtić preminuo je 2000. godine.