VELJKO PAUNOVIĆ ZA KURIR: Švajni je ikona, a Ana divna
Srpski fudbalski stručnjak uspeo da ubedi bivšeg kapitena Nemačke Bastijana Švajnštajgera da dođe u Čikago, a s njim je u „najveći srpski grad izvan Srbije“ stigla i njegova supruga Ana Ivanović
Upravo o tom odnosu s megazvezdom svetskog fudbala, inače suprugom penzionisane srpske teniserske zvezde Ane Ivanović, životu u „srpskom“ Čikagu, planovima za budućnost i mnogo čemu još Veljko Paunović priča u intervjuu za Kurir.
Evo, već godinu dana si u SAD, kako je prošao period aklimatizacije?
- Prošla godina je predstavljala period privikavanja i nije bilo realno da se plasiramo u plej-of, čega smo svi u klubu bili svesni. Ove sezone je ipak drugačije i sve se okrenulo za 180 stepeni. Moji saradnici i ja smo godinu dana iskusniji, navikli smo se na rad u ovoj ligi, unapredili igru i svesni smo da bi sve osim plasmana u doigravanje bilo smatrano za neuspeh.
A tamo?
- E, tamo je sve moguće. Sve ekipe koje uđu u plej-of mogu da se nadaju titulu, pa bi tako bilo i s nama. Ipak, idemo polako, korak po korak, a naš osnovni cilj je da se plasiramo u završnicu. Uvereni smo da imamo kvalitet za to. I ne samo to, nijednog trenutka ne želimo da se odreknemo ni kup takmičenja, što još jednom potvrđuje da su nam ambicije u ovoj sezoni zaista najviše.
- Upravo tako. On je velika zvezda, od koje očekujemo da bude pravi lider ove ekipe, ne samo na terenu već i izvan njega. Bukvalno, ikona kluba. Trebaće mu vremena da se prilagodi, što je sasvim normalno kad dođete u novu sredinu, a mi smo mu na raspolaganju i trudićemo se da pomognemo da taj period traje što kraće.
Nemac je nedavno izjavio da je ponudu Čikaga prihvatio samo zbog tebe i uporedio te s Pepom Gvardiolom. Koliko ti to znači?
- Počastvovan sam time, a mogu da kažem da nas dvojica imamo zaista fantastičan odnos. Moja želja i želja generalnog menadžera kluba Nelsona Rodrigeza da ga angažujemo postoji već vrlo dugo. Mnogo duže nego što javnost misli i mnogo puta smo razgovarali o tome, naravno, uz dozvolu Mančester junajteda. Reč je o odličnoj osobi, koja je pravi profesionalac, zna šta treba da radi, uvek je odmeren i biće zadovoljstvo raditi s njim.
- Ne mogu to nikako da znam, ali sam prilično siguran da je Ana, kao i svaka druga supruga profesionalnog sportiste, imala važnu ulogu u odluci da li da prihvati neku ponudu ili ne. Iskreno, ranije je nisam ni poznavao i drago mi je što sam imao prilike da je upoznam. Njih dvoje su sjajan par, oboje su velike zvezde i srećan sam što je ona došla s njim ovde u Čikago. Uveren sam da će im se grad svideti i da će uživati.
Da li sa Švajnštajgerom pričaš na srpskom ili na engleskom?
- Bastijan zna pomalo srpski, dogodi nam se da razmenimo rečenicu ili dve na taj način, ali realno, zbog što lakše i brže komunikacije, gotovo po pravilu koristimo engleski jezik. Mada, znam ja pomalo nemački, pa može on meni da pomogne da savladam taj jezik, a ja ću njemu da usavrši srpski.
Hoćete li Nemac u skorije vreme kao društvo dobiti još neku veliku zvezdu evropskog fudbala?
- Mnogi ljudi širom sveta su me zvali ili mi slali poruke sa željom da mi čestitaju angažovanje Švajnštajgera i zahvalan sam na tome. Njegov dolazak je zaista velika stvar i s njim počinje nova era kluba. Evo priznaću, naravno bez navođenje imena, da me je zvalo nekoliko zvučnih fudbalskih imena sa željom da zaigraju za Čikago, i to zbog činjenice da je Švajnštajger došao kod nas. U planu nam je da u budućnosti tim pojačamo igračima njegovog renomea i verujem da ćemo u tome uspeti.
Za Čikago kažu da je najveći srpski grad izvan Srbije. Kako ste se ti i tvoji saradnici uklopili u tu „malu Srbiju“?
- Odlično. Nemam nikakvu primedbu, mada sam ja, iskreno rečeno, vrlo lako prilagodljiv. Naših ljudi ima svuda, čujete srpski gde god da uđete, na aerodromu ih ima na gotovo svim pozicijama, čak i među policajcima. Prilaze nam, pozdravljaju nas i lepo je kad čujete svoj maternji jezik. Narod se ovde okuplja oko Crkve, družimo se i trudimo da pomažemo onima kojima je to potrebno. Kad smo već pomenuli to, želeo bih da se zahvalim Fudbalskom savezu Srbije i Nemanji Matiću na dresu reprezentacije, koji smo stavili na aukciju i na taj način skupili novac u humanitarne svrhe. Tu su još i predmeti iz našeg kluba Čikaga, a sad kad je Bastijan tu, i on se uključio u te naše aktivnosti.
A uveče? Ideš li uveče po srpskim diskotekama?
- Realno, nemam baš mnogo vremena jer sam potpuno posvećen poslu. Ipak, nedavno sam imao priliku da odem na koncert Beogradskog sindikata i proveo sam se prelepo. Atmosfera je bila sjajna, momci pevaju zaista fantastično, mada ne mogu da se pohvalim da znam baš svaku njihovu pesmu. Dogodilo se da prilikom njihovog dolaska u Čikago nismo imali mnogo obaveza u klubu, pa smo moji saradnici i ja imali vremena i da ih provedemo kroz klub i pokažemo im mesto gde radimo.
Imaš li vremena da ideš na utakmice košarkaške NBA lige, američkog fudbala ili bejzbola?
- Fudbal je ceo moj život, sve je podređeno njemu i ne gledam tako često druge sportove. Bio sam na utakmici Čikago Bulsa i zahvalan sam Nikoli Mirotiću, koji mi je obezbedio kartu. Još nekoliko puta sam imao ulaznice za mečeve ovog košarkaškog tima, ali nisam otišao ja, već sam ih dao nekima od igrača. Oni su mlađi i imaju mnogo više vremena nego mi iz stručnog štaba. Uz to, prošli put smo na treningu napravili malo takmičenje i pobednik je dobio dve ulaznice za Bulse.
Kakvo takmičenje je bilo u pitanju?
- Momci su dobili zadatak da se takmiče ko može više puta da pogodi prečku sa određene udaljenosti. Bilo je zaista lepo i zanimljivo, iako u prvi mah nisu verovali da su ulaznice za utakmicu prave.
Pratiš li mečeve svog Partizana i zlatnih „orlića“, kojima predstoji učešće na Evropskom prvenstvu u Poljskoj?
- Naravno da pratim. Partizan gura dobro i navijam da osvojimo šampionsku titulu. Neće biti lako, ali samo neka nastave da igraju ovako dobro. Što se mlade reprezentacije tiče, u kontaktu sam s gotovo svim igračima iz te generacije s kojom sam pre dve godine osvojio Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu. Tokom zajedničkog rada smo imali našu grupu na telefonu i svi smo ostali u njoj. Komuniciramo na nedeljnom nivou i vrlo mi je drago kad vidim kako se ti momci razvijaju. Dogodi se ponekad da kad imaju neki problem ili nedoumicu, potraže savet od mene i ja im, naravno, uvek kažem najiskrenije šta mislim. Selektora Nenada Lalatovića veoma dobro poznajem i verujem da u Poljskoj, sa ovom generacijom, može da ostvari zapažen uspeh. Želim mu svu sreću.
Za kraj, iznenađuje li te prvo mesto u grupi seniorske reprezentacije Srbije u kvalifikacijama za SP u Rusiji?
- Naravno da svi mi koji volimo fudbal moramo da budemo radosni zbog rezultata koje beleži fudbalska reprezentacija Srbije. Selektor Slavoljub Muslin je napravio pravi posao, trenutno smo lideri naše kvalifikacione grupe i imamo velike izglede da se nađemo na Mundijalu u Rusiji. Naravno da još ništa nije gotovo i ne smemo da se opustimo, ali smo na pravom putu. Dušan Tadić je pokazao da je vođa ovog tima, sazreo je kao čovek i kao fudbaler, nalazi se u najboljih igračkim godinama i nema sumnje da će igrati u nekom od najvećih evropskih klubova - završava Paunović.
Praznik
ZA SUPERBOUL SVE STAJE
Da li te je život u SAD „zarazio“ virusom američkog fudbala?
- Kad sam prošle godine pravio plan pripremnih mečeva, odredio sam da se jedan duel igra na dan Superboula, jer zaista nisam imao predstavu koliko je to ovde važno. Onda su mi ljudi iz kluba na kulturan način rekli da to baš nije najbolja ideja, jer je taj dan ovde praktično praznik. Prihvatio sam to i utakmica je odložena. Kad već pominjemo Superboul, moram da se pohvalim da sam kod rezultata 23:0 za Falkonse rekao da će Patriotsi pobediti. Zavoleo sam taj sport, ali ne mogu sebe da zamislim kako ga pratim redovno, jer je za mene evropski fudbal broj jedan.
Slatke uspomene
BRAZILCI KAO TERAPIJA
Da li ti se dogodi da ponekad, kad uhvatiš malo slobodnog vremena, odgledaš finalnu utakmicu SP sa Novog Zelanda?
- Da li mi se dogodi? Ne da mi se dogodi nego mi gledanje finalne utakmice protiv Brazilaca dođe kao neki vid terapije. Kad želim da budem malo sam i sredim misli, odgledam taj finalni duel, a imam i jedan video-klip koji sam napravio samo za sebe, i to s muzikom koja mi odgovara. To mi mnogo pomaže.
Veliki izazov
TRČAĆU MARATON
Čikaški maraton je među šest najjačih u svetu. Da li si razmišljao o tome da ga istrčiš?
- Najiskrenije, jesam. Baš sam pričao s generalnim menadžerom kluba Nelsonom Rodrigezom kako bi bilo dobro da učestvujemo ako nam obaveze budu dozvolile. Prošle godine sam čak uzeo prijavu, ali je nisam popunio. Sigurno bih mogao da istrčim polumaraton, jer treniram, ali za maraton još nisam spreman, a imam veliku želju da to učinim baš u Čikagu. Maraton je veliki izazov i verujem da ću biti spreman da se okušam u tome.
Razgovarao Konstantin Radulović
Foto: Fred Duval
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore