Ovako može da razmišlja samo pravi partizanovac. I zato svako kome je crno-bela boja na srcu neće ostati ravnodušan prema ovim rečima.

Sinan Gudžević je književnik i prevodilac, ali iznad svega partizanovac.

Rođen je u Grabu na Goliji, između Novog Pazara, Sjenice i Ivanjice, studirao je u Beogradu, a živi u Zagrebu. I sve to vreme voli, ili bolje reći obožava Partizan.

Za portal Srpskog narodnog vijeća iz Hrvatske napisao je svojevrsnu hroniku svog navijanja za crno-bele.

Nema "grobara" koji se neće naježiti dok bude čitao pisanje iz duše Sinana Gudževića. Prenosimo ga u celosti:

"Pitao me, neki dan, jedan prijatelj, umeren čovjek, nekada partizanovac, danas rezigniran, a zašto se uzalud trošim te ukazujem na četničenje Partizanovih navijača, kad je stvar nepovratno izgubljena. Odgovaram mu zašto, neka ima napismeno.

Zato što sam partizanovac preko pedeset godina. Partizanove utakmice pratim uživo, umrtvo, u snu, u polusnu, u bolesti, u prehladi, u anesteziji, u jagodama, u vrbama i johama, pod trešnjama.

Zato što je Partizan igrao najlepši fudbal u Evropi, godine 1966. Da je igrao najlepši fudbal, rekao mi je i Rudolf Kreitlein, pravični sudija utakmice Real Madrid - Partizan Beograd. Imam taj razgovor snimljen. (U tom razgovoru imam i svedočenje Kreitleinovo kako mu je uoči utakmice došao čovek i nudio ogroman novac, e da učini da Real pobedi! Imam, imam i to snimljeno.)


Zato što se nijedne svoje uspomene ne odričem. Ni prvoga derbija sa Zvezdom koji sam gledao uživo, 15. novembra 1970, kad su svi Partizanovi igrači imali crni flor preko leve nadlaktice, jer je tri dana ranije poginuo igrač Branko Nadoveza. U poslednjoj minuti utakmice, Damjanović dodaje Antiću, ovaj puca sa preko dvadeset metara, Dujkoviću se lopta odbija od prsa, natrčava Bjeković i svojim drugim golom donosi pobedu. O te radosti, gol je pao na severnoj strani, a na jugu Zvezdinog stadiona ostali smo dvadeset minuta da se radujemo.

Zato što pamtim trenera golmana Atanackovića, kad po blatu na pomoćnom terenu ispod južne tribine govori Zaladu: ‘Rade, ova će biti puna felša, mnooogo podmukla, Rade!’ Još čujem tu rečenicu, napisana nije dovoljna. A Zalad se digne pod prečku i izbaci podmuklicu, pa iz blata se dižući kaže: ‘E bilo je i podmuklijih!’

Dobro pamtim kako jedne jesenje večeri halfovi Gajica Đurović i Jusuf Hatunić na mermernoj ploči podno telefonskih govornica kod dragstora u Nušićevoj stoje i jedu pečene kokoši. Kažem im ‘u slast vam bilo, halfovi’, a Gajica, crnogorski gostoljubivo veli: ‘Oli malo s nama?’ Hatunić dodaje: ‘Uzmi, da nas bude manje sram, kupili smo četiri, gladni smo bili ko psi!’ Gajica doda: ‘Čuš Muse, psi: ka čopor lisica!’

Zato što dobro pamtim prvi oktobar 1977: zagrijava se Gornik iz Zabrzea na blatnom pomoćnom terenu, jer se glavni čuva za utakmicu. Kup UEFA, prvo kolo. Lije kiša kao u Macondu Marquezovu. Moj drug Dragan Pamučar, kolega s elektrotehnike, rodom iz Velike Glave kod Šibenika, uhvati jednu izbačenu loptu, po nju dotrčava poljski reprezentativac Jerzy Gorgon, s Poljskom osvojio treće mesto na Svjetskom prvenstvu u Nemačkoj, plavušan, grmalj od čoveka: pitam ga, na ruskom, koliko ima kilograma, on, sav mokar, a nasmejan viče: ‘Сто, друг мой!’ Stotku. Po strašnoj kiši Partizan dobije 3:0. A vođa navale poljskih ‘rudara’ bio je strašni Andrzej Szarmach, stalni poljski reprezentativac, i on bio u sastavu koji je osvojio treće mesto u Nemačkoj.

Zato što dobro pamtim, o kako dobro pamtim 7. novembar 1984! Na stadionu JNA, pod sjajem pune Lune i nejakih reflektora, s Božom Koprivicom sedamo u 23. red sredina zapad. Queens Park Rangers je razvalio Partizana u Londonu sa 6:2, revanš sudi Butenko iz SSSR-a. Ispred nas sednu četvorica Kineza. Kažem Božu, vidiš ovu četvoricu, a pod ovim punim Mesecom. Eh da hoće, kaže Božo. A hoće: već u 64. minutu je 4:0, golovi u minutama koje imaju četvorku: 4, 41, 46 i 64.


Zato što pamtim utorak, 3. septembar 1985. Stanovao sam u Zemunu, naselje Novi grad, u potkrovlju čarobne kuće Tramošljanin, u Timočkoj ulici, blizu autoputa za Novi Sad. Bio sam među prva tri čoveka koji su prišli do zgužvanog peugeota u kojem je pod železničkim nadvožnjakom poginuo Dragan Mance. Ležao je zabačene glave, iz usta mu se vidio tanak trag još sveže krvi, na zadnjem sedištu su bile kopačke, išao je na prepodnevni trening. Došlo je još ljudi, stigao je ceo Partizan, kako je samo plakao Milutin Šoškić, skoro je svisnuo. A onda je stigao i otac Ferdinand Mance. O te tuge, nebeski dar je dobio svako ko tu tugu nije video! Vratim se u moje potkrovlje, zovnem Boža Koprivicu. Bota, nešto bih ti kazao, no ne umem. A Bota, s nokta: ‘Kaži, ne okolišaj: ako je i smrt, kaži!’ Kažem mu, a on: ‘Uzmi taksi, za pola sata sam u redakciji, čekam te tamo.’

A pamtim i četvrtak, prekosutra od smrti Manceove. Novo groblje, sila sveta, nema grob koji nije bio zgažen, da se bliže priđe grobu Manceovom. I tu se, nad otvorenim grobom njegovim, stvorila pesma: Otišo si, Dragane, ostala je tuga/ Uvek će te voleti Grobari sa Juga. A četiri dana ranije, dao je gol Budućnosti, iz penala. Pa u nedjelju, 8. septembra, protiv Prištine Radanović daje gol, padne na kolena i zaplače. Bota i ja se tražimo kao da smo daleko, a na pola metra smo jedan od drugog. Koji dan posle, sastavio sam za Književne novine ‘Molitvu za Dragana Mancea’:

Mi ti se molimo, zemljo, da odmah ga pošlješ na nebo:
Zato što njemu je zrak miliji bio no tlo.

(O da, dobro pamtim da sam igrao protiv Partizana, godinu i nešto ranije. Za Milutinac, na stadionu Galenike. Do 60. minuta držali smo 1:2, a onda su nas Klinčarski i Smajić razbili trčanjem, i na kraju je bilo 1:9. Mance nam dao šest golova.)

Zato što pamtim i jednog goluba koji je, 2. novembra 1983, celo drugo poluvreme stajao na prečki južnog gola Dynama iz Istočnog Berlina i začarao ga. Toga jutra smo saznali da su dva važna Dynamova igrača emigrirala u ambasadu Zapadne Nemačke. Partizan je poveo rano golom Prekazija, svi smo već videli pobedu od više golova razlike, ali je tica golub pomogla prvaku DDR-a da ode dalje. Stao na prečku i ni makac. A golman Bodo Rudwaleit ga nije ni video! Nikad takvu gužvu na Partizanovom jugu nisam doživeo, nikada, a imam barem deset godina staža onde i barem četrdeset na zapadu.


Zato što pamtim kako sam jednom skočio kad je Partizan dao gol Vardaru, a Božova mala kćerka Ivana, na koju sam zaboravio da mi je u krilu, odletila je niz četiri reda sedišta. A pamtim i kad je Božova druga kćerka Jovana, imala je tada tri i po godine, jednom pitala oca: ‘Božo, a kog ćemo Partizana gledati u subotu: Partizana u zatvorenom ili Partizana na otvorenom?’ Tako je Jovana tada pravila razliku između košarke i fudbala.


Zato što pamtim kako je Božo prebacio moju kćerku Alju preko zapadne ograde igrališta pred utakmicu Partizan - Real Madrid, 4. novembra 2003. Još vidim Alju kako trči prema liniji koja polovi igralište, do Beckhama i Roberta Carlosa, vadi iz jakne fotoaparat, i traži da stanu pred nju. I slika ih obojicu. Gleda je Zinedine Zidane. I njega ona uslika. A kad se vratila u Zagreb, cela škola je pričala kako je Alja videla Davida Beckhama.

Zato što pamtim kako smo Koprivica i ja jednog subotnjeg popodneva, u šikari na Adi Ciganliji, videli jednog starijeg gospodina kako nabacuje loptu u trnje jednom mladiću, koji je odande hvata na volej. Priđemo bliže, a ono Milan Galić vežba svoga sina Dragana!

Zato što pamtim kako Hajduk, 9. maja 1976, vodi protiv Partizana sa 5:0, a jedan partizanovac viče: ‘Partizan! Partizan!’ A jedinstveni pesnik Brana Petrović stoji i gleda ga, cigareta zaigra na Braninoj usni, pa skreše mladiću: ‘Ćuti, bre, mazohisto!’ Završi se porazom Partizana od 1:6, a jedan mladi Dalmatinac, skinuo se do pojasa, popne se na ogradu južne tribine i licem prema pokunjenom mnoštvu partizanovaca vikne: ‘A sad pojte lipo u Furlaniju, pa tamo podilite muku s Talijancima!’ Tada su bili veliki zemljotresi u Furlaniji, stanovništvo je noći provodilo pod nebom.


Zato što je u proleće 1966, kad je Partizan igrao najbolje na svetu, iz Turske došao u naše selo rođak nekog od rođaka, i kazao nam da ćemo, kad se i mi odselimo u Tursku, navijati za bolji klub od Partizana, za klub Fenerbahče. Zemljo Indijo! Onda je pao Ranković, pa se put za Tursku zatvorio, a mi deca smo odahnuli: Partizan nam niko neće oduzeti!

(portalnovosti.com)