ALEKSANDAR MITROVIĆ U NOVOGODIŠNJEM INTERVJUU ZA KURIR PRVI PUT U JAVNOSTI PRIČAO O NEPOZNATIM DETALJIMA: Supruga je nervozna kad god ne dam gol!

Nesuđeni junak Svetskog prvenstva kaže da mu je lepša polovina najveća podrška, ali i najveći kritičar u karijeri, koju je krunisao ulogom najboljeg strelca evropske Lige nacija

Počeli smo razgovor s pitanjem o nestašnom dečaku koji je izrastao u ozbiljno vrhunskog profesionalca i fudbalera...

- Veoma mlad sam ušao u svet fudbala. Kada je tako, onda praviš gluposti, ne razmišljaš svojom glavom, dešava se prosto to. Nisi isti sa 18 i posle, sa 24 godine. Sazriš kao čovek, postaneš od dečaka - muškarac. Dosta sam sazreo, naučio, postao sam mnogo veći profesionalac nego što sam bio - počeo je priču Mitrović.

Malo ljudi zna da je prvi sport koji ste trenirali bio karate.

- Tako je, trenirao sam do žutog pojasa i onda sam prešao na fudbal. Ne sećam se više, ali očigledno mi se nešto nije svidelo na karateu čim sam ga napustio.

Dobro, svakako bolje što se prešli na fudbal. Teško da bi vas život karatiste profesionalno odveo u London.

- Uživam u ovom gradu. Vreme mi je prelepo, jer vidi, živeo sam u Njukaslu, a tamo je kiša kao „dobar dan“... Tako da je London za Njukasl... Pritom, dosta naših ljudi je ovde. Tu mi je Luka Milivojević, njegova porodica, stalno smo zajedno.

Kad ste kod Luke, kako preživljavate sve prozivke i peckanja od vaših prijatelja zvezdaša? Imaju sada materijala...

- Kad god nešto malo naprave, oni o tome pričaju deset godina. Kod nas se uspesi podrazumevaju. Od jednog uspeha oni žive sto godina. Mi smo Evropu igrali svaki dan. Jeste sve to lepo i svaka čast, ali Partizan je sve ove stvari radio mnogo pre. Partizan je svake godine igrao Ligu šampiona ili Ligu Evrope, pa su ljudi i malo oguglali na te uspehe, Zvezde nije bilo dugo tu. Jeste kriza u Partizanu, ali to je normalno za svaki klub, vratiće se brzo crno-beli na svoj nivo.

Da li dobijate savete od supruge šta da promenite u igri?

- Supruga je nervozna kad god ne dam gol. Kad mi ne centriraju kako treba (smeh), uvek je nervozna zbog drugih igrača, nikad joj ja nisam kriv (smeh). Onda joj objasnim „polako, možda i ja nisam najbolje reagovao“, ali ne vredi, drugi, uvek su joj drugi krivi. Prati i razume fudbal. Dolazi iz sportske porodice, majka joj je bila rukometašica, a otac fudbaler. Šteta što se ona ne bavi sportom. Šalim se, ona je bila balerina. Razume se dobro u sport.

Kad dođe vreme da se kopačke okače o klin, gde vas vidimo? Obožavate kuhinju, hranu, možda pređete u tu branšu?

- Trenerski posao - ne. Znam koliko je odricanja i žrtve potrebno za to. Tako je, volim da jedem i spremam, doduše, ne i da čistim posle (smeh). Kad završim tu školu, možda neki restoran, što da ne, mislim da bih se tu baš dobro snašao. Iz ovog sada ugla to mi je deluje privlačno.

Da vidimo odmah kako biste se snašli u kulinarstvu kroz jedno pitanje. Da li ste vodili saigrače na srpsku hranu?

- E, baš pre neki dan sam odveo nekoliko igrača Fulama u srpski restoran u Londonu „Fulam kitchen“. Oduševili su se! Nikad nisu probali punjene pljeskavice, ćevape, kiseli kupus... Probali su i rakiju... Oduševljeni su bili. Tek će da dolaze oni tamo - uz osmeh je završio Aleksandar Mitrović.

(Kurir.rs/Miloš Bjelinić /Foto: Ana Paunković)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: