KRSTAJIĆEV POZIV PAMTIĆU ZAUVEK: Nikola Milenković za Kurir sumirao utiske iz prošle godine

Vest da ću ići na Mundijal u Rusiju zatekla me je kod kuće u krugu porodice, bili smo presrećni. Znao sam da je jedan moj san postao java, kaže sjajni defanzivac

Kako provodiš odmor?

- U Beogradu s porodicom. Nisam želeo da idem negde, već sam dovoljno odsutan i zaželeo sam se najbližih.

Kakve su ti uspomene na 2018. godinu?

- To je najbolja godina u mojoj karijeri. Uradio sam neke sjajne stvari, deo snova ostvario, ali to su sada samo lepa sećanja. Najvažnije je ono što dolazi, a ja se nadam da će ova 2019. godina biti još bolja.

Šta je ostalo u lepom sećanju?

- Učešće sa reprezentacijom na SP u Rusiji. To je bilo lepo iskustvo i san svakog da bude deo turnira na kojem dolaze najbolji igrači sveta. Zatim, u dresu Fjorentine sam odigrao neke značajne utakmice. Na primer, osetio sam važnost rivaliteta s Juventusom zbog paklene atmosfere.

Da li ti se čini da ti se karijera razvija prebrzo?

- Iskreno, da. Moram da budem ponosan na ono što sam dosad postigao.

Koji će trenutak iz prošle godine ostati u tvom srcu?
- Momenat kada sam saznao da sam na spisku reprezentacije za put na Mundijal, a vest me je zatekla kod kuće, u krugu porodice. Malo je reći da smo bili presrećni, jer kad sam to čuo, znao sam da je jedan moj san postao java. Drugi je trenutak kada se Kolarov zatrčava da izvede slobodan udarac protiv Kostarike i pogađa mrežu. Mi smo dali poslednji atom snage da prođemo, ali nedostajalo nam je i malo sreće za drugi krug u Rusiji.

Nedavno ste izjavili da vam se kao detetu dešavalo da se posle treninga u Zemunelu uspavate u autobusu po povratku kući. Nije to bio jednostavan život?

- Nije bilo lako, ali sa ove distance posmatrano, ne mogu da se žalim. Mnogi moji drugovi su uz iste poteškoće radili i trenirali, nisam se ja jedini mučio, ali sam na kraju uspeo. Škola mi je bila na jednom kraju grada, medicinska na Zvezdari, trenirao sam na Teleoptiku u Zemunu, a živeo u Žarkovu. Bio sam jednako posvećen i školi i fudbalu. Ujutru bih izlazio iz kuće i tek kasno uveče se vraćao, pa bi me umor savladao u autobusu i dešavalo se da zaspim.

Kakav si đak bio?

- Vukovac u osnovnoj, a odličan u srednjoj školi. Da se nije, kao što rekoh, sve prebrzo razvijalo na početku moje karijere, sigurno bih upisao fakultet. To mi i ostaje kao neka neispunjena želja, kao i mojoj mami, ali mislim da će mi se u životu ukazati prilika da ostvarim i ovaj san.

Da li zadržao kontakte s drugovima iz detinjstva?
- Naravno. Oni su ostali veoma bitni za moj život. U stalnoj smo vezi i veoma često me posećuju u Firenci.

Da li mogu da opterete tekstovi britanske štampe o tome da je Mančester junajted spreman da plati 50 miliona evra za tvoj dolazak?

- Igrač se oseća lepo dok to čita, ali ja nisam euforičan tip. Ne zanosim se time. Živim u sadašnjosti, želim da napredujem tako što neće proći ni dan a da nisam nešto novo naučio ili popravio u svojoj igri.

Koliko je Fjorentina dobra sredina za mladog igrača?

- Veoma, jer su oko tima treneri koji uočavaju šta je to potrebno da se popravi u igri da bih bio bolji danas nego što sam bio juče. Svestan sam da postoji mnogo toga što moram da prođem da bih bio dobar fudbaler. Zato radim na svojim manama, ne bih li ih što pre izbrisao.

I dalje nemaš menadžera?
- Nemam. Ostajem pri stavu da igrači svojim igrama postaju sami sebi najbolji menadžeri. Meni je bio Partizan, oni su stali iza mene i hvala im.

(Kurir.rs/Dejan Petković /Foto: Starsport)