LEGENDA NAD LEGENDAMA: Samo jednom se živi! Ovako je Dragoslav Šekularac govorio o sebi (VIDEO)

Dragoslav Šekularac, druga Zvezdina zvezda i jedan od najvećih fudbalera u istoriji, bio je poznat po majstorijama na terenu i šarmu van njega. Na dan kada nas je napustio u 82. godini Zvezda se prisetila njegove velike ispovesti date 1968. "Plavom vesniku".

- Oduvek san navijao za Crvenu zvezdu. Možda zato što je tadašnji naš vođa grupe, neki Aca, bio vatreni zvezdaš, toliko pristrasan da nas je sve zarazio. Kada sam već malo odrastao, redovno sam odlazio na fudbalske utakmice. Sećam se onog starog fudbalskog terena Crvene zvezde, jer je bio pogodan za preskakanje. Tako sam redovno, svake nedelje dva-tri sata pre početka utakmice ili ponekad i nedeljom ujutru, ulazio na teren. Zatim bih se onako mali krio u šahtovima pod tribinama ili po rupama i tako šćućuren čekao da ti dugi sati prođu i da gledaoci počnu da dolaze na utakmicu. Tek tada sam izlazio - pričao je Šekularac.

Prisetio se i prvih fudbalskih koraka, odnosno kako je došlo do toga da obuče voljeni crveno-beli dres.

- Vrata Crvene zvezde bila su kao od čelika i delovala su kao da mi se nikada neće otvoriti. Bar da su me pustili da malo žongliram, da pokažem šta znam! Tadašnji trener pionira Dimitrije Milojević, čika Mitke, pozvao me je na trening. Ekonom Aca dao mi je patike i dres. Kao omađijan, radio sam s loptom šta sam hteo. Ona je toga dana bila poslušnija nego ikada. Položio sam prijemni ispit s desetkom i vrata Crvene zvezde bila su širom otvorena. Postao sam najsrećniji čovek na svetu.

Često je umeo da istakne i najvažnije lekcije koje je naučio.

- Čika Mitke, koji me je i primio u tim, nije me dugo ispuštao. Umeo je da opravda sve moje nestašluke, da mi prašta i da razvije u meni naviku i shvatanje da je fudbal majstorstvo, da se igra mozgom i kolektivno. Veći je podvig nadigrati, nego udariti protivnika. Učio me je i pomagao mi toplim i iskrenim savetima i posle kada sam napustio pionirski tim. Zaista se sa zadovoljstvom sećam njegovog plemenitog izgleda i očiju iz kojih je blistalo prijateljstvo. Još kao mali sam shvatio kako on od srca želi da postanem veliki fudbaler. Uvek sam mu verovao i sada otvoreno, kao i mnogo puta pre, mogu da kažem da je on moj fudbalski otac i da mu najviše dugujem.
Više od igara u mladom timu sećam se pionirskih utakmica kad sam u predigrama prvog tima "palio" publiku i kada su mi u ušima odzvanjali uzvici oduševljenih navijača: "Šeki, Šeki"! Navikli su me da igram za njih, i tek kad sam na utakmici čuo njihove uzdahe i povike, bio sam zadovoljan. Taj kriterijum zadržao sam celog života, jer kada bih i dobio osam ili devet za igru a ostao bez žagora svojih navijača, nikad nisam zadovoljan.

Objasnio je i kako je konačno ostvario snove... Prva utakmica, prvi pogodak, Šekijevoj sreći nije bilo kraja.

- Kada je najbolji tim odleteo na zimsku turneju po Južnoj Americi, potajno sam se nadao da će se i za mene u avionu naći mesto. Nije tako ispalo, nastavio sam da igram u mladoj ekipi. Bili su to prvi koraci ka slavi i trenirao sam kao nikada pre. Na prvom meču drugog tima bilo je samo hiljadu gledalaca. Sledeće nedelje već tri hiljade, da bi, sećam se kada smo igrali protiv Šapčana, na tom meču je prisustvovalo 15.000 ljudi, koji su kao u horu, a bio je januar i sneg, klicali: "Šeki, Šeki". Kada su se prvotimci vratili sa turneje o svemu je bio obavešten dr Aleksandar Obradović i on me je konačno i zauvek pozvao među prvotimce. Postao sam ravnopravan član sa svojim idolima Mitićem, Stankovićem, Džajićem, Spajićem i ostalima. Na prvoi utakmici, pred već mojim navijačima, zaigrao sam u svom stilu. To je bio duel sa Vojvodinom iz dana braće Krstić, Boškova, Rajkova, Milovanova. Utakmica je završena rezultatom 2:2. Na meni je napravljen penal, koji je pretvoren u pogodak, a drugi gol za naš tim sam kao na tacni pripremio Ivanu Toplaku, našem centarforu. Prvi moj gol, i jedan od najdražih, postigao sam protiv Partizana. U večitom derbiju, koji se uvek igra pred prepunim tribinama, obukao sam dres sa brojem 7. Iako nikad nisam igrao na desnom krilu, nisam se uplašio. Prva lopta me je pokrenula. Napravio sam uspešan prodor, osetio sam gledaoce da su uz mene i poleteo na njihovim krilima. U jednom trenutku moj dugogodišnji saradnik kraj leve aut-linije Bora Kostić snažno je šutirao, golman Slavko Stojanović uspeo je da samo kratko odbije loptu, natrčao sam na nju i prosledio je u mrežu. Te 1955. godine u tom prijateljskom meču pobedili smo sa 1:0 mojim golom koji mi je pripremio Kostić. Posle smo Bora i ja izmenili uloge, umeo sam mnogostruko da mu uzvratim za tu šansu koja me je toliko obradovala.

Jednog čoveka je posebno isticao - Rajka Mitića, prvu Zvezdinu zvezdu.

- Slučajno se to dogodilo da je moj najveći ljubimac, iako se dijametralno razlikujemo i po temperamentu, i po stilu igre, a i po različitoj fudbalskoj karijeri, Rajko Mitić, morao da zbog mog gromoglasnog dolaska u prvi tim Crvene zvezde prepusti meni svoj dres s brojem osam, koji je godinama s velikim uspehom nosio, u kojem je postao prava plemenita fudbalska legenda i koju je topio znojem po terenima celog sveta. Istina, dobroćudni i uvek dobronamerni i iskreni prijatelj Rale nije bio nesrećan zbog toga. Samo nekoliko puta sam igrao desno krilo, a Mitić desnu polutku. U svim ostalim susretima što su mi godinama donosili slavu, on je nosio dres s brojem četiri i zahvaljujući svojoj neverovatnoj izdržljivosti i pravom sportskom životu, uspeo je da ostane veliki igrač i u drugoj ulozi.

Koliko je veliki bio Dragoslav Šekularac govori i ovo njegovo svedočenje:

- Moj prvi bljesak, ali u onom stilu "najvećeg majstora sveta" kakvim su me nekad zvali, dogodio se daleko od očiju naših ljubitelja fudbala. Na turniru u Južnoj Americi 1961. godine, u gradu Santijagu, zaista sam odigrao moje najbolje utakmice života. Crvena zvezda je osvojila prvo mesto i veliki pehar ispred Botafoga, Ferencvaroša i tima Kolo Kolo. Nije neskromno, jer je zaista istina: Amarildo, Didi, Garinča, Albert, Fenjveši, Gereč, Sančez, Toros, ostali su u mojoj senci. Uostalom, ja sam proglašen za najboljeg fudbalera turnira.

Znao je Dragoslav Šekularac da naglasi gde se najlepše osećao i zašto je posebno voleo duele sa večitim rivalom.

- Moji najsrećniji dani i trenuci bili su oni kad sam igrao u dresu Crvene zvezde. Mislim da je svima dobro poznata istina da je to naš najpopularniji klub i u zemlji i u inostranstvu. Iznad svega mi je prijalo što sam bio ljubimac gledalaca širom zemlje. Uvek su mi bile najdraže utakmice sa Partizanom. Ti mečevi imaju neku posebnu, skoro neobjašnjivu privlačnost i znam do sam redovno bio najsrećniji u trenucima kada slavimo pobedu nad fudbalerima crno-belih. Najviše sam voleo da vodim duele na sredini terena sa "poslovođom" Partizana Vladicom Kovačevićem, jer su to bili dvoboji puni znanja i tehnike, naravno i mozga. Uživao sam da me drži Velibor Vasović, možda najsnažniji i fizički najspremniji fudbaler protiv koga sam ikada igrao.

Šekijeva životna deviza bila je: "Samo jednom se živi". I živeće Dragoslav Šekularac, jer velikani kao što su on su zauvek sa nama i nikada ne mogu da se zaborave.

(FK Crvena zvezda)