TAKO SU SE STVARALE PARTIZANOVE BEBE: Ovo je jedna od najvažnijih utakmica u ISTORIJI crno-belih! (VIDEO)

Davne 1966. godine Partizan je imao svoju najuspešniju odiseju u Kupu evropskih šampiona, koja je promovisala i tim koga su mediji odranije zvali – Partizanove bebe.

U leto 1965. godine organizovana je turneja po Zapadnoj Nemačkoj i Holandiji, a sve u sklopu priprema crno-belih za predstojeći evropski pohod. Ta turneja je bila jak zamajac, kako u fizičkoj pripremi igrača po novim metodima (kondicioni trener je bio naš bivši skakač u vis Vlada Marjanović), tako i psihološki i taktički, jer su utakmice protiv najjačih nemačkih ekipa iziskivale od crno-belih da vide koje su im krajnje granice.

Shvativši da mogu dosta, ušli su u prvo kolo Kupa šampiona protiv šampiona Francuske Nanta, koji je u timu imao više od polovine reprezentativaca, a golom Filipa Gondea (1:0) Francuzi su upravo eliminisali našu reprezentaciju u kvalifikacijama za svetsko prvenstvo u Engleskoj. Elem, prvi meč u Beogradu Partizan je dobio sa 2:0 (Galić i Hasanagić), a u revanšu je ostvaren remi – 2:2 (Galić i Kovačević).

Sledeći protivnik je bio šampion Zapadne Nemačke Verder iz Bremena, u to vreme jedna od najjačih evropskih ekipa. Niko nije verovao da će Partizan uspeti da eliminiše Nemce, osim trenera i samih igrača Partizana. Doduše, u prvom meču u Beogradu sve do 70 minuta bilo je 0:0, a onda je krenuo tajfun u crno-belom, koji je prvi otvorio Jusufi, da bi sa još dva gola do kraja potvrdili Hasanagić i Pirmajer.

Revanš meč je igran u nenormalnim uslovima po zaleđenom terenu Vezer stadiona, škotski arbitar je dozvolio domaćinima grubu igru u kojoj se posebno isticao Arnold Šic, koji je i postigao jedini gol na meču, pa je Partizan uz sve što ga je snašlo na tom meču, ipak prošao u dalju rundu takmičenja. Na ovom meču je prosto rečeno važilo geslo – ko je jači! Da napomenemo, da su pri kraju meča isključeni Bečejac i dva domaća igrača – gorepomenuti Šic i Bordel. Junaci meča bili su svi prvotimci, a Milutin Šoškić, koga je ova utakmica i faktički prodala Kelnu, gde je Šole sledeće godine završio, i Rašović (i on je kasnije prešao u Borusiju Dortmung) su debelo vadili kestenje iz vatre. Rašović je bio fudbalski mangup i uspeo je da doskoči prgavom Šicu:

− Šic se sve vreme na terenu ponašao kao da je na nekoj uličnoj tuči. Udari Muju Hasanagića, udari Sepija Pirmajera, udari i meni šamarčinu. Sudija gleda prema meni, ja ga propustim, ali kad je sledeći put pokušao to da ponovi, uhvatim ga za nos, pa ne puštam, vučem, sve mi prsti od napora pobeleli. Nije mi se više do kraja utakmice ni približio…

Žreb četvrtfinala doneo je Partizanu novog velikog rivala, ekipu Sparte iz Praga, koja je u prethodna dva kola eliminisala prvake Švajcarske (Lozanu) i Poljske (Gornik). Tim Sparte je u to vreme imao puno reprezentativaca Čehoslovačke, koja je bila aktuelni vicešampion sveta iz Čilea, eliminisavši usput u polufinalu i našu reprezentaciju. Igrači kao što su Vrana, Mraz, Taborski, Mašek, Tihi, Migaš, Pospihal i najbolji među njima – Andrej Kvašnjak, ulivali su veliku dozu poštovanja za sve evropske timove.

Da je tako, potvrdilo se već u prvom meču 2. marta u Pragu na stadionu Letna. Iako je Partizan poveo već u 15. minutu golom Hasanagića, domaćini su pregazili crno-bele do kraja sa 4:1, a fenomenalni Kvašnjak im je spakovao tri gola. Treba napomenuti da u Pragu nije bilo Šoškića na golu, Bajića, Bečejca (crveni karton iz Bremena), Kovačevića i Galića (služio je JNA).

Svi navijači Partizana pomislili su posle meča u Pragu, da je put kroz Kupa šampiona završen, a revanš revanš meč 9. marta 1966. na stadionu JNA obična formalnost. Da tako ne bude, pobrinuli su se stručni štab i momci u crno-belim dresovima, kao i 50.000 duša na stadionu (Neki navijači su na tribine ušli tako što su im sa Juga drugari spustili one konopce na kojima smo vežbali na časovima fizičkog vaspitanja, pa uz konopac do tribine. Toliko se tada voleo fudbal…).

U to rano martovsko popodne, Partizan se uzdigao iznad svojih mogućnosti i pregazio Čehoslovake sa 5:0, a taj meč ostao je zabeležen u istoriji Partizana. Teško je bilo verovati da 11 igrača u trenutku izuzetne inspiracije mogu nešto realno da učine, počinjući utakmicu sa hendikepom od tri gola razlike. Uspeti – značilo je ostvariti čudo i čudo se i dogodilo…

Možda se Partizanov uspeh graničio sa apstraktnim ostvarenjem, ali sve ono što su u taboru crno-belih učinili uoči utakmice i u toku tih 90 minuta igre, bilo je itekako realno, dobro isplanirano, hrabro, mudro. Imponovala je ozbiljnost sa kojom su revanš utakmici u Beogradu prišli svi oni koji rade u fudbalskom klubu Partizan. Mobilisane su sve raspoložive snage, ekipa je bila nešto jača, sa Šoškićem na golu i Kovačevićem i Bajićem u navalnom redu. Stvoren je štimung situacije ,,biti il’ ne biti“ u kojoj je svaki igrač bio spreman da žrtvuje sve što je bilo u njegovoj moći za uspeh tima. A gledaoci, 50.000 ih je bilo ovoga puta na stadionu JNA, pokazali su kao retko kada da samo od fudbalera i njihovog angažovanja zavisi i angažovanje auditorijuma. Bili su listom uz Partizan, bodrili su ga od prvog do poslednjeg minuta.

Gosti iz Čehoslovačke, fudbaleri Sparte, vrsne su fudbalske zanatlije. No, ovog puta, u duelu sa inspirisanim hudožestvenicima kakvi su u revanšu bili Partizanovi fudbaleri, izvukli su deblji kraj.

Ukratko, Partizan je startovao taktički vrlo zrelo, bilo je jasno svakom od onih 50.000 duša prisutnih na stadionu JNA da je prva runda dobijena na samom početku i da je Partizan psihički jači partner. Brzo vođstvo samo je učvrstilo rešenost crno-belih fudbalera. Sparta je bila nadigrana. Golovi nisu bili plod slučaja ili greške Čehoslovaka, već maštovitih kombinacija Partizanovog napada. Pored 5 golova, bugarski sudija Rumenčev (odlično je sudio) je poništio Hasanagiću, najlepši gol na meču, koji je ovaj postigao makazicama, navodno zbog nekog ofsajda od strane Kovačevića…

Kvašnjak, o kome smo bajke slušali i čitali posle onih 4:1 u Pragu, žalosno je izgledao predvodeći još žalosniju četu iz Praga. Razlika u kvalitetu u korist Partizana bila je toliko očita da su se i Pražani predali u završnici meča, želeći što skoriji kraj drame, koju nisu doživeli u svojoj dosadašnjoj fudbalskoj karijeri.

Plasmanom u polufinale Kupa evropskih šampiona Partizan je bio na pragu najvećeg uspeha u klupskoj istoriji, a naredni protivnik Mančester junajted bio je, prema ocenama svih evropskih fudbalskih i medijskih poslenika – najbolji tim Evrope te godine. Bezbijeve bebe protiv Partizanovih beba, kakav je to dvomeč bio… No, o tom dvomeču ćemo pisati u aprilu kada je bio i odigran.

(Kurir.rs/Kurir sport, Foto: FK Partizan)