DA JE SLOBA ŽIV, IZVINIO BIH MU SE! Savo otvorio dušu: Za vreme Miloševića imali smo ovih 5 TEMELJA SRBIJE!

Kad po­gle­dam šta smo ura­di­li po­sle nje­ga, da ni­šta što su de­mo­krat­ske sna­ge obe­ća­le ni­je za­vr­še­no, ne ve­ru­jem vi­še ni­ko­me, ka­že tre­ner Partizana

- Po­gre­šno sam ci­ti­ran, pa sam zbog to­ga imao pro­ble­me jer su me ne­ki lju­di po­gre­šno shva­ti­li. Dr­ža­va mo­ra da bu­de deo klu­bo­va, ali ne mo­ra da izdva­ja no­vac za ku­po­vi­nu igra­ča. Za­ko­n­ski ne­ma pra­vo na to, jer UE­FA i FI­FA ne do­zvo­lja­va­ju dr­ža­vi da fi­nan­si­ra klu­bo­ve. Mi smo u pro­te­klih osam-de­vet me­se­ci po­ka­za­li da, ako do­ma­ćin­ski vo­di­te klub, sa po­te­n­ci­ja­lom igra­ča iz omla­din­skog po­go­na vred­nih i vi­še mi­lio­na evra, mo­že­te da obez­be­di­te eko­no­m­sku si­gu­r­nost.

Da li se tre­nu­t­no sta­nje u vla­sni­č­kim od­no­si­ma mo­že na­zva­ti im­pro­vi­za­ci­jom bez prav­nog okvi­ra?

- Su­štin­ski, još je go­re od to­ga. Naš fu­d­bal ka­sni za osta­t­kom dru­štva. Mi smo još u sa­mou­prav­nom so­ci­ja­li­z­mu. Kao što sam se svo­je­vre­me­no bo­rio za de­mo­kra­ti­ju u na­šoj ze­mlji, na­ža­lost.

Za­što na­ža­lost?

- Ako mo­gu da ka­žem za ne­što da se ka­jem... De­mo­kra­ti­ja u Sr­bi­ji je le­ga­li­zo­va­la sr­p­sku po­slo­vi­cu „Dva lo­ša ubi­še Mi­lo­ša“. Ni­smo mi baš na­rod za sve ono što nam do­la­zi sa Za­pa­da.

Onaj ma­li fu­d­bal pro­tiv Mi­lo­še­vi­ća, va­še uče­šće u po­li­ti­ci...

- Dos­ta sam ko­ri­go­vao svo­je gle­da­nje na ne­ke stva­ri. Vi­še ne ve­ru­jem ni­ko­me! Sad kad se vra­tim na taj pe­riod bo­r­be pro­tiv Mi­lo­še­vi­ća i šta smo mu za­me­ra­li i po­gle­dam šta smo ura­di­li po­sle nje­ga... Pr­vo sam re­vi­di­rao svoj od­nos pre­ma Mi­lo­še­vi­ću. On je vo­dio te ra­to­ve jer je de­lom bio pri­si­ljen na njih, a si­la bo­ga ne mo­li, ali je uz sve to uspeo da sa­ču­va so­ci­jal­ni mir. Ako se ne va­ram, pri­va­ti­zo­vao je sa­mo „Te­le­kom“, i to 50 od­sto, pa smo ga ka­sni­je ot­ku­pi­li. Tr­pe­ći em­ba­r­go, vo­dio je ra­to­ve sa­ču­va­v­ši ra­d­na me­sta, sto­ti­ne hi­lja­da za­po­sle­nih. Eko­no­m­ski smo bi­li de­va­sti­ra­ni, ali je imo­vi­na sa­ču­va­na. Od dve­hi­lja­di­te pa nao­va­mo, se­ćam se, ima­li smo pet stu­bo­va na­še po­li­ti­ke. Jed­no je Ko­so­vo, gde se i da­lje osla­nja­mo na Re­zo­lu­ci­ju 1244, ko­ju je on pot­pi­sao pod na­j­ve­ćim pri­tis­kom. Dru­gi stub je bio de­mo­kra­ti­za­ci­ja dru­štva. Da li vre­di pri­ča­ti, jer ne znam da se de­si­lo. Ko­ri­dor 10, evo, ne­ka­ko ga pri­vo­di­mo kra­ju. Ene­r­ge­t­ski si­stem, po­ljo­pri­vre­da... Da­kle, pet stva­ri ko­je su de­mo­krat­ske sna­ge obe­ća­le da će ob­no­vi­ti, ja od 2000. još ne vi­dim da su za­vr­ši­li. U me­đu­vre­me­nu, pri­va­ti­zo­va­li smo sve osim fu­d­ba­la.

Da li da go­vo­rim o pri­va­ti­za­ci­ji?

Kad sve sta­vim na sto i ovo što je ura­dio Mi­lo­še­vić u onim uslo­vi­ma, ja bih se Slo­bi Mi­lo­še­vi­ću sad izvi­nio. Ina­če, od pre še­st go­di­na ne či­tam ve­sti, ne za­ni­ma me to­li­ko da čak i ako bi mi se si­no­vi Ni­ko­la ili Bo­ris kan­di­do­va­li za ne­što u po­li­ti­ci, oni si­gu­r­no ne bi do­bi­li moj glas. Ovo ni­je ogo­r­če­nje, ovo je mo­ja spo­zna­ja i ola­k­ša­nje.

De­jan Petković