KAKO JE PARTIZAN NAPRAVIO JEDAN OD NAJVEĆIH USPEHA U ISTORIJI KLUBA: Crno-beli preslišali veliki Mančester u srcu Srbije

Davnog 13. aprila 1966. godine, Beograd i Jugoslaviju tresla je fudbalska groznica. Na noge šampionskom sastavu Partizana, stiže slavni Mančester junajted.

Publika se pitala koje su „bebe“ bolje - Matekalove ili Bezbijeve? Protivnik je bio za svako poštovanje. Sezonu ranije postali su šampioni Engleske pošto su na 42 utakmice postigli 89 golova. Najbolji strelac ekipe bio je Škotlanđanin Denis Lou, a i Dejvid Herd, Džon Koneli, Bobi Čarlton i Džordž Best u toj šampionskoj sezoni davali su po deset ili više golova. Kao i protiv Zvezde 1958. branio je Hari Greg. Zvezde su bili i Nobi Stajls, Bili Folks i Pet Krirend. Za ovog poslednjeg, halfa-kreatora, pričalo se da kad igra dobro, i Mančester igra dobro

I dok su mnogi strepeli i nisu to skrivali ni u izjavama, ni u pristupu okršaju sa moćnim protivnikom Vladica Kovačević, onako šeretski u najavi utakmice nastavio je da prosipa "prognozersku magiju".

- U finale će Partizan. Biće dva gola razlike za nas u Beogradu, tačnije 2:0. To je sasvim dovoljno za revanš.

Sve to možda i ne bi bilo čudno da "Sport" u tekstu u kojem je preneo Kovačevićeva očekivanja nije podsetio na njegove prethodne bravure. Sjajni vezista je pred prvi meč sa Nantom najavio pobedu od dva gola razlike, kako je i bilo. Pred okršajem sa Verderom je otišao i korak dalje "ukazavši" na ishode oba meča.

- Izgubićemo od Verdera sa golom razlike, ali mi idemo u četvrtfinale.

I bi tako. Pred revanš sa Spartom iz Praga i minusa od tri gola (1:4) jedini se drznuo da kaže:

- Idemo u polufinale posle beogradskog revanša, neće biti potreban treći meč.

Upravo je taj treći meč bio nešto čemu su se u Mančesteru nadali pošto se obistinilo i četvrto Kovačevićevo proročanstvo - Mančester je savladan 2:0.

- Dva gola razlike je velika prednost, ali očekujem da budemo na mnogo višem nivou u revanšu pred našim navijačima i da izborimo treću utakmicu - procedio je Bezbi kroz zube posle beogradskog poraza, a za one koji su zaboravili ili nisu znali u to vreme se u slučaju dva identična rezultata igrala treća utakmica.

A taj 13. april kada je Mančester junajted drugi put video Beograd pamtiće se pored dobro poznatih 2:0 i po činjenici da klupska kasa nikad nije bila punija posle jedne međunarodne utakmice. Prodato je svih 39.000 ulaznica i inkasirano je rekordnih za to vreme 58 miliona dinara..

Igrao je Mančester, a igrao se Partizan. Držala je Bezbijeva mladost čas fudbala u prvom poluvremenu, ali Denis Lou nije uspeo bolje od prečke. Kada je Partizan dobio priliku da uzvrati udarac, učinio je to na spektakularan način. Najpre je Hasanagić odmah na početku drugog poluvremena pokazao da strašni "đavoli" imaju slabu tačku, a potvrdu da tadašnji Partizan može sve dao je Bečejac sjajnom "dropkom" u 58. minutu. Mogao je, a i trebalo je, "valjak" da sruši prognozu jednog od svojih najboljih igrača, ali je Hasanagić promašio zicer, a uz to je sudija Čenčer bez ikakvog razloga poništio gol crno-belima zbog navodnog faula. Slavni i moćni Mančester je bio na kolenima.

Partizan je pobedom nad Mančester junajtedom u "svom dvorištu" napravio ogroman korak ka finalnoj predstavi u Briselu, ali i zaokružio gotovo nestvaran učinak na domaćem terenu te sezone u Kupu šampiona - četiri utakmice, toliko pobeda i to bez primljenog gola uz gol-razliku 12:0.

- Nadam se da će četvrt časa našeg nadahnuća početkom drugog poluvremena biti dovoljno da se posle revanša u Mančesteru radujemo plasmanu u finale Kupa šampiona. Tamo nam je mesto - samouvereno je posle utakmice poručio Velibor Vasović.

Partizanu je zaista i bilo mesto u velikom finalu sa Realom, pokazao je to stavivši jednu ruku na trofej golom Velibora Vasovića u 55. minutu, ali su Amansio i Serena u roku od šest minuta ostavili crno-bele da sanjaju najlepši fudbalski san i posle tog 11. maja 1966.