"Morao si da se takmičiš da bi preživeo. Pravila nisu postojala", priča o svom putu 67-godišnji Majk Pejić, Englez srpskog porekla, rođen u Čestertonu u središnjoj Engleskoj, koji je iz pozicije totalnog autsajdera deteta srpskih imigranta iz bivše Jugoslavije, dospeo pod svetlost reflektora još daleke 1968. godine i na velikoj sceni engleskog sporta ostao prisutan do danas.

Danas sintagma "živeo je noseći gajbe" u Srbiji budi i podsmeh i prezir zbog "teških početaka naših milionera", ali Majk u postratnoj Engleskoj nije imao veliki izbor. Kao dete rudara, već sa 14 godina probao je da se nametne trenerima omladinske ekipe Stouka, ali nije uspeo.

- Bio sam krilo. U prvom pokušaju su me odbili, ali godinu dana kasnije došao sam sa razvijenim telom, malo jačim nego pre. Radio sam na kamionu "Korona" i raznosio piće - priča Pejić i nastavlja:

- Jednog dana kada sam završio smenu, isporučio sve gajbe, otišao sam na probnu utakmicu na kojoj se pojavilo izmedu 60 i 70 dečaka. Tada su me primili na 12 meseci treniranja i sada kada se osvrnem na sve što sam prošao od tog trenutka, žalim jedino što nisam više utakmica odigrao za reprezentaciju Engleske - kaže Majk.

Sa idolom iz igračkih dana: Majk Pejic i legendarni Gordon Benks

Dolazak u Beograd pred familiju

Igrajući od 1968. do 1977. godine za Stouk, Pejić je zaslužio poziv selektora Engleske Alfa Remzija. Odigrao je osam puta za U23, sakupio je i četiri meca za selekciju "gordog Albiona", a mogao je značajno više da se nije dogodila smena selektora pred Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 1974. godine.

- Ser Alf me je već uveo u nacionalni tim još kada mi je dao šansu da zaigram za U23. Međutim, kada su ga smenili s pozicije selektora A tima i umesto njega doveli Džoa Mersera, ovaj je više voleo Aleka Lindseja iz Liverpula - priča on.

Podsećajuci se pripremnog perioda Engleske pred Mundijal u Nemačkoj, Majku se vraća slika Beograda od 5. Juna 1974, na prijateljskoj utakmici (2:2) sa Jugoslavijom. Stadion Crvene zvezde bio je dupke pun, iako su organizatori štampali iz bezbednosnih razloga samo 80.000 karata. Među gledaocima bili su i Pejićevi rođaci, a Majk…

- Očeva familija došla je vozom u Beograd da bi me gledala kako igram. Videla me je kako sedim na klupi, ali to je vec druga priča - priča Pejić.

U Everton zbog oluje

Za matični Stouk je odigrao 274 mečeva, a vrhunac je predstavljala utakmica finala Liga kupa sa Čelsijem na Vembliju 1972. godine, koju su njegovi "potersi" dobili sa 2:1.

Nakon osam godina u Stouku, u januaru 1977. godine prelazi u Everton i to za obeštećenje od 135.000 funti. Na ovaj transfer Stouk je bio prinuđen, jer je posle velike štete na krovu stadiona, uzrokovane snažnom olujom, novac bio neophodan da bi se izvršile popravke. Sa Pejićem u timu "karamele" su u sezoni 77/78 došle do trećeg mesta, odmah iza Notingem Foresta i Liverpula. Usledila je selidba u Aston Vilu 1979. godine i nakon svega deset odigranih utakmica, oproštaj od fudbala!

Oproštaj u 29 godini

Veliki borac po treći put je doživeo prelom noge (prvi put 1975, drugi 1978. u Evertonu) baš kada su mu mnogi prognozirali slavu. Savremena medicina bi rutinskim zahvatom omogućila normalan nastavak karijere, ali preporuka tadašnjih specijalista je bila povlačenja iz fudbala, uprkos tek navršenoj 29. godini.

- Predamnom je bilo teško vreme nakon odluke da se povučem sa terena - priča Pejić, koji se po okončanju igračke karijere posvetio trenerskom poslu. Vodio je male ekipe poput Lik tauna; Nortvič Viktorije, Čester sitija, a povukao se sa klupe 1999. godine kao trener Selangora iz Malezije, ostavivši iza sebe kratke epizode u Zimbabveu i Kuvajtu.

Povlačenjem sa terena, nije došlo i do oproštaja od fudbala. I danas komentariše utakmice Stouka za lokalni BBC i piše kolumnu za gradski list Sentinel, ali sada ga je strast prema tekvondou predstavila novim generacijama sportista i navijačima u Engleskoj

Jenom šampion uvek šampion

Postao je trener, veoma uspešan stručnjak za borce u tekvondou, a kao veteran stalni je učesnik takmičenja u svojoj starosnoj kategoriji. Na prvom Svetskom prvenstvu na Baliju bio je deseti, kasnije u Meksiku i Peuu osvojio je srebro. Po logici stvari, očekuje da na narednom pokaže napredak i osvoji zlatnu medalju za Englesku.

- Za tekvodno sam se zainteresovao kao igrač Evertona. Gledao sam jednog momka posle treninga i često razgovarao o tome šta on radi. Tada sam razmišljao da bih možda mogao jednog dana da se bavim tim sportom. Počev od stava, pa do izdržljivosti, snage, brzine, agilnosti, ravnoteže i koordinacije, odlučnosti i discipline, sve je to što povezuje tekvodno sa fudbalom. Od 2012. se takmičim, tada sam postao šampion Severne Irske i Škotske, a od 2013. sam nacionalni šampion - završava priču Pejić.

Bratanac krenuo stričevim stopama

Zanimljivo je da pored Majka, familija Pejić ima još jednog asa. Fudbalsku karijeru je gradio i njegov bratanac Šoun Pejić, ali se on opredelio za boje Velsa, odigravši sedam mečeva za U20 i U21 selekciju "zmajeva". Trenutno se kao stric, 38-godišnji Šoun trudi da po završetku igračke karijere napravi ime u trenerskom svetu.

D. P.