IZ BEOGRADA U SLOBODU! Kako su istočnonemački fudbaleri iskoristili gostovanje PARTIZANU da pobegnu iz okova ŠTAZIJA!

Dirk Šlegel i Falko Gec možda nisu bili najbolji fudbaleri svog vremena, ali su uradili nešto što će zauvek biti zapamćeno dok je sveta i fudbala.

Njihovo detinjstvo obeležile su podele na dobro i zlo, istok i zapad, kapitalistički imperijalizam i komunističku utopiju. Obojica su vrlo dobro znala da ne smeju da pominju da kod kuće tajno gledaju zapadnonemačke televizijske programe.

Šlegel i Gec su zajedno prošli i kroz mlađe kategorije Dinama iz Berlina, sportske organizacije koja je imala podršku Štazija - ozloglašene istočnonemačke tajne policije.

Erih Milke, prvi čovek Štazija, bio je počasni predsednik Dinama.

Dvojica fudbalera su imala još jednu zajedničku stvar, u očima države delovali su kao osobe kojima se nije moglo verovati.

„Obojica smo imali problem sa vlastima i Dinamom jer su znali naše porodične istorije", objašnjavao je Šlegel i dodao

„On je imao porodicu u Zapadnoj Nemačkoj, a moja tetka je živela u Engleskoj. To nije bilo dobro za našu budućnost, pošto su nadležni bili sumnjičavi. Ali istovremeno je to ojačalo naše prijateljstvo".

Uspeli su da se probiju u prvi tim, uprkos teškim godinama u mlađim kategorijama. Kažu da su ih često treneri preskakali, a roditeljima je rečeno da ne bi bilo politički ispravno da dečaci dobiju nagradu, ne sa takvom porodičnom istorijom.

Međutim, njihov talenat je bilo nemoguće ignorisati. Dok su se razvijali kao igrači, počeli su da nastupaju i za mlađe reprezentativne kategorije Istočne Nemačke.

Kao sportisti, bili su deo male grupe građana koji su putovali u inostranstvo, ali su uvek bili pod prismotrom.

Štazi je nadgledao sve aspekte svakodnevnog života u Istočnoj Nemačkoj, sakupljao obaveštajne podatke preko mreže doušnika koji su zatim obaveštavali doušnike, a ovi slali informacije, pogađate - doušnicima.

Svrha je bila održavanje reda i komunističkog poretka. A fudbal je takođe imao ulogu u toj priči.

Milke je verovao da će Dinamo postati najuspešniji klub u Istočnoj Nemačkoj. U periodu od 1979. do 1988. osvojio je rekordnih deset uzastopnih titula prvaka.

Često su mogle da se čuju optužbe da je Dinamo imao pomoć sudijske organizacije i kako se priseća Šlegel, navijači protivničkih klubova zbog toga su često vređali igrače iz Berlina.

Prilikom jednog puta u Švedsku sa mladom reprezentacijom DDR, Gec je počeo da razmišlja o tome šta bi mogao da promeni u životu.

„Kad sam postao standardni prvotimac Dinama i reprezentacije, počeo sam da razmišljam o tome šta bi mogla da mi donese fudbalska karijera", kaže Gec.

„Morao sam da postavim sebi pitanja. Gde želim da me ona odvede? Da li ću celu karijeru provesti u DDR i klubu koji mi ne nudi najbolji tretman? U kojem jednog dana mogu da mi kažu 'hvala, ali ti si završio sa fudbalom zbog toga ko si'".

Šlegel je razmišljao na sličan način, naročito posle 1982. i omladinskog turnira u Francuskoj na kojem je igrao. Do leta 1983. dvojica prijatelja donela su odluku. Moraju da napuste DDR.

Imali su i plan, ali morali da budu oprezni.

Niste mogli tek tako da pričate gde vam padne na pamet, pogotovo ne o ovome.

Šlegel i Gec su često šetali sami. Odlazili bi da šetaju u šumu na po nekoliko sati. To je bilo jedino bezbedno mesto.

„Pričali smo o tome. Da li možemo da izvedemo nešto ovako veliko. Nije bilo lako. Morali smo da razmišljamo i o Štaziju i o drugim ljudima u klubu. To je bila Falkova i moja velika tajna, niko drugi nije znao".

Povoljna okolnost bila je u tome što su kao prvaci DDR, fudbaleri Dinama su redovno igrali u Kupu evropskih šampiona, takmičenju koje se tada igralo u klasičnom nokaut formatu.

Gec i Šlegel su prvo hteli da prebegnu odmah te sezone 1983/84, kada su se i definitivno dogovorili. A žreb za Kup šampiona bio je povoljan.

U prvom kolu igrali su protiv Ženes Eša, šampiona Luksemburga. To je bio lak protivnik, pa je bilo jasno da će Dinamo proći dalje, a dvojica fudbalera dobiti još jednu priliku. Imali su i prijatelja za kojeg su mislili da bi mogao da im pomogne.

Prvi meč u Berlinu protiv Luksemburžana Dinamo je dobio 4:1, a Gec je dao prvi gol. Revanš se igrao 28. septembra 1983.

Taj prijatelj nedavno je dobio dozvolu da se preseli u SR Nemačku, postojala je zvanična procedura, komplikovana, ali ne i nemoguća - da se emigrira. I on je živeo blizu granice sa Luksemburgom.

Razmatrali su mogućnost da se nađu sa njim i pobegnu kolima, ali se to ispostavilo kao nerealna opcija. Taj prijatelj nije mogao da im pomogne, jer još nije dobio putne isprave potrebne za prelazak granice sa Luksemburgom.

Ipak, Gec i Šlegel su verovali da šansa i dalje postoji.

Gec je u poverenju ispričao ocu šta nameravaju da urade. Kazao je da postoji mogućnost da uskoro ode zauvek.

Tada je imao 21 godinu. Godinu dana stariji Šlegel ni roditeljima nije rekao ni reč.

Utakmica je odigrana u mestu Eš Sir Alzet, blizu granice sa Francuskom. Belgija je bila još samo deset kilometara dalje od tog gradića, a Zapadna Nemačka na oko pola sata vožnje.

Gec i Šlegel su tražili bilo šta što bi moglo da im donese neku prednost... Bilo kakav trenutak tišine ili konfuzije koji bi mogli da iskoriste i iskradu se.

„Jednostavno, nije bilo moguće. Nismo imali priliku. Gde god da smo išli - u hotel, na ručak, trening, stadion - bilo smo u grupi i pratili su nas 'prijatelji' iz Štazija.

„Čak smo odleteli tamo privatnim Milkeovim avionom. To nije bilo obično turističko putovanje. Bilo je previše opasno".

Dinamo je u Luksemburgu pobedio sa 2:0 i fudbaleri su se vratili u Berlin. Samo nekoliko dana pošto je sa sinom pričao o mogućnosti da ga više nikad ne vidi, Gecov otac ponovo je dočekao da vidi sina.

Ali nova prilika da fudbaleri ostvare plan samo što nije stigla.

Sledeći protivnik Dinama bio je beogradski Partizan - prvak tadašnje Jugoslavije. To je bila još bolja prilika.

U Luksemburgu su bezbednosne mere bile na najvišem nivou, ali sada će da bude drugačije.

Jugoslavija je takođe bila komunistička država, iako zvanično nije bila deo Istočnog bloka koji je predvodio Sovjetski Savez, pa je rizik trebalo da bude manji.

I ponovo je Dinamo prvi meč igrao u Berlinu - Gec je opet dao gol i to u prvom minutu, a Dinamo je pobedio Partizan sa 2:0.

A onda je usledio put na revanš u Beogradu.

Tog drugog novembra 1983, oko podneva, cela ekipa je autobusom krenula u centar Beograda. Kada su stigli, trener im je rekao: „Imate slobodno sat vremena. Naći ćemo se ovde u jedan".

Šlegel i Gec su sedeli na različitim stranama autobusa.

„Nismo pričali, samo smo se pogledali. Shvatili smo da to pravi trenutak. I znali smo da će biti opasno", objasnio je Šlegel.

Čak i kada je ostatak ekipe krenuo u šetnju, dvojica saigrača nisu htela da započnu razgovor, svesni da je to verovatno najvažniji trenutak u njihovim životima.

„Sećam se da smo bili besni zbog svih prethodnih trenutaka kada smo hteli da pokušamo, ali nismo mogli. Prvog dana posle treninga bilo je previše rizično, kao i sledećeg dana nakon doručka. Bilo je previše ljudi oko nas", priseća se Gec.

„Ali u tih nekoliko sekundi bilo nam je potpuno jasno šta moramo da uradimo. Imali smo sve u džepovima. Dokumente i nešto novca. Jedan pogled bio je dovoljan, ovo nam je šansa. Sad ili nikad".

Vreme je curilo. Ostatak ekipe Dinama hteo je da ide u šoping, pa su se Gec i Šlegel pridružili. Ušli su u obližnju prodavnicu sa pločama.

U momentu su spazili da su ulaz i izlaz iz prodavnice na različitim stranama prostorije.

„Šlegel i ja smo se ostali jedan pored drugog dok su saigrači kupovali ploče za porodice. Ukazao se trenutak kada smo spazili izlazna vrata. Videli smo da možemo da izađemo, a da nas niko ne primeti. Kada je došao trenutak, rekli smo - idemo", priseća se Gec.

Polako su se iskrali iz veće grupe vodeći računa da ih niko ne vidi. Odškrinuli su vrata, izašli i počeli da trče.

„Kada smo izašli, nismo previše razmišljali. Samo je bilo važno da potrčimo i što pre pobegnemo od ostatka ekipe. Trčali smo pet minuta u jednom smeru.

„Videli smo taksi i odmah uleteli unutra. Onda je nastala panika, jer taksista nije želeo da nas vozi u ambasadu Zapadne Nemačke. Morali smo da nađemo drugi taksi.

„Kad smo ušli u drugo vozilo, dali smo taksisti deset zapadnonemačkih maraka. Mislim da smo se vozili kilometar, a verovatno bi bilo lakše da smo otišli peške. Okrenuli smo se da vidimo da li nas neko prati, ali nije bilo nikoga".

Samo pola sata ranije sedeli su sa saigračima, a sada su se nalazili u ambasadi Zapadne Nemačke i sa osobljem razgovarali šta dalje.

„Bili smo veoma nervozni. To što smo uradili je delovalo neverovatno. I, odjednom, počeli smo razgovor o planu kako da napustimo Jugoslaviju i dokopamo se Zapadne Nemačke. Praktično smo pravili raspored za naše živote".

Plan je počeo da se nazire. Prvo će ih otići u Zagreb koji je na četiri sata vožnje od Beograda. Osoblje ambasade smatralo je da je najbolje da fudbalere što pre izvedu iz zgrade i van Beograda.

Bilo je za očekivati da ih vlasti prvo potraže u ambasadi. Gec i Šlegel su seli na zadnje sedište službenog vozila ambasade.

„U tim trenucima samo smo razmišljali kako da preživimo. Plašili smo se šta može da se desi sada kada smo napravili prvi korak. Zato je najjača emocija bila vezana za to preživljavanje. Uradili smo šta smo morali. Ako se takva situacija ne završi dobro, bićemo u velikoj nevolji", kazao je Gec.

Neophodni su im bili dokumenti.

Dobili su lažne u zapadnonemačkom konzulatu u Zagrebu kako bi mogli da napuste Jugoslaviju.

Osoblje im je reklo da je obično bezbedno automobilom preći jugoslovensko-austrijsku granicu, ali da je te nedelje situacija bila nešto drugačija.

Fudbaleri nikad nisu dobili tačno objašnjenje zašto je bilo tako, pa su odlučili da putuju vozom. Reći će da su bili na odmoru, da su izgubili pasoše, zbog čega su morali da izvade nove kako bi mogli da se vrate „kući" u Minhen.

U konzulatu su ih savetovali da se ukrcaju na noćni voz iz Ljubljane koji je polazio u ponoć. Tada je bilo šest sati popodne, što je značilo da su oni već šest sati u bekstvu.

Fudbaleri su u konzulatu dobili da jedu, a osoblje je delovalo opušteno - očigledno je da su već izvodili ovakve operacije - verujući da će plan biti uspešno sproveden.

Donekle su uspeli da umire Geca i Šlegela. Ipak, bilo je nemoguće potpuno ignorisati rizik.

Za to vreme, Gecov otac je u Berlinu uključio televizor da gleda prenos utakmice Partizan - Dinamo.

Njegov sin nije bio u startnoj postavi, što ga je začudilo, jer je važio za jednog od najboljih igrača Dinama. Nije bilo ni Šlegela. A ni jedan, ni drugi se čak nisu našli na klupi za rezervne igrače.

Nije bilo nikakvog objašnjenja, ali je znao. Mora da se to konačno dogodilo. Da li su uspeli ili su ih uhvatili?

Pred njima je bila još jedna prepreka.

Šlegel i Gec su prebačeni u Ljubljanu. Stigli su malo pre polaska voza, a u rukama su imali karte i pasoše sa novim identitetima. Šlegel se zvao Norman Majer, a Gec se ne seća koje mu je bilo novo ime.

Voz je krenuo. Do granice je bilo oko 30 kilometara kada se voz zaustavio. Fudbaleri su bili u polumraku spavaćih kola čuli korake u hodniku i stenjanje psa čuvara.

„Bilo smo mnogo nervozni, ali je policajac koji nam je proveravao dokumente rekao da je sve u redu. To je trajalo nekih 20 sekundi. Bilo je tako lako. U stvari, nije bilo ništa", kaže Gec.

„Ceo taj dan bili smo pod ogromnim pritiskom. Nismo ni znali šta smo započeli, niti kakve bi opasnosti mogle da nas vrebaju. Ali kada smo prešli austrijsku granicu, a voz se nije zaustavio da bi policija skinula dvojicu fudbalera, znali smo da smo na sigurnom".

„Mislim da smo u Minhen stigli oko šest ujutru. Danas mi deluje neverovatno, ali mislim da smo čak uspeli da odspavamo nekoliko sati u vozu."

Njihova imena već su bila u novinama tog jutra. Naslovi su uglavnom glasili: „Istočnonemački fudbaleri prebegli na Zapad".

Ipak, priča se nije tu završila, jer su fudbaleri ipak morali da se suoče sa posledicama.

Diplomatsko osoblje, koje im je obezbedilo lažne dokumente, dalo je Gecu i Šlegelu i uputstva kako da se ponašaju.

Trebalo je da otputuju u Gisen gde se nalazila ustanova koja je bila zadužena za izbeglice. Stigli su kasno tokom popodneva.

Bilo je oko sedam sati kada su mogli da pozovu porodice. Šlegel je pozvao majku.

„Bila je pomalo zabrinuta. Bilo je to veliko iznenađenje jer nije znala ništa o našim planovima, ali je videla izveštaj na zapadnonemačkoj televiziji. Rekao sam joj da je sve u redu, da sam na sigurnom i to je to. Znali smo da Štazi prisluškuje", navodi Šlegel.

I Gec je telefonirao kući.

„Roditelji su mi odmah stavili do znanja da nisu sami. Rekli su mi - u redu, ti si dobro, razgovaraćemo kasnije. U takvim situacijama znate da će nadležni da reaguju".

Obojica fudbalera znala su da moraju da budu veoma oprezni.

„Kada fudbaler Dinama napusti klub, to znači da nije dobar dečko. Falko i ja smo rešili da u intervjuima ne govorimo o politici, niti da kritikujemo Istok, već da pričamo samo o fudbalu. To smo uradili zbog bezbednosti naših porodica i nas samih".

„Znali smo da Štazi ima dosta saradnika i u Zapadnoj Nemačkoj. Znali smo da nas špijunu posmatraju".

Karijeru su nastavili u Bajeru iz Leverkuzena, ali su morali godinu dana da čekaju na debi.

Jednogodišnja suspenzija koju je igračima izrekla FIFA bila je neka vrsta kompromisnog rešenja da se izglade stvari.

.Gec i Šlegel su stigli do Bundeslige. Trenirali su sa Leverkuzenom, navikli se na novo okruženje, ali prethodne živote nisu mogli da ostave za sobom. Stalno su bili pod prismotrom.

„Zato je Štazi i bio tako ozloglašen. Nadzirali su nas u Leverkuzenu, a svakodnevno su pratili i moje roditelje. I to ne tajno, jer su želeli da ih vide. Zvali su ih na saslušanja, stalno vršili pritisak", navodi Gec.

„Kada sam konačno mogao da dobijem uvid u arhivu Štazija, našao sam stvari o kojima radije ne bih da govorim. Ali za mene je u ono vreme bilo važno da ne govorim kako u DDR ništa nije dobro i da su komunisti zli zato što sam mogao da pretpostavim kakva će biti reakcija", dodao je on.

„Dinamo je od mene napravio dobrog fudbalera. Proveo sam 12 godina u klubu. Pomogli su mi da počnem profesionalnu karijeru. Naš motiv nije bila politika."

Kako se bližio kraj Hladnog rata tokom u drugoj polovini 1980-tih, obojica fudbalera su počela češće da komuniciraju sa porodicama, a istovremeno su pružali dobre partije na terenu kada im je istekla suspenzija.

Njihove dobre fudbalske poteze navijači u DDR su mogli da vide svake subote kada su krišom u domovima gledali preglede kola Bundeslige. A roditelji su naravno bili veoma ponosni.

Gec je ostao u Leverkuzenu do leta 1988. godine. Nakon osvajanja Kupa UEFA sa tim klubom, prešao je u Keln.

Šlegel je 1985. napustio Leverkuzen i otišao u Štutgart, gde je proveo jednu sezonu. U leto 1986. godine potpisao je za Blauvajs Berlin. Živeo je u zapadnom delu grada u kojem se rodio. Naravno, nije prelazio na drugu stranu.

Roditelje je video tek 1987. godine u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Gecu je to pošlo za rukom u leto 1988. u Mađarskoj.

A onda je došao 9. novembar 1989.

Šlegel je bio u hotelu sa saigračima kada je čuo vesti. Tek su završio trening kada mu je neko u hotelskom baru, preko šanka, dobacio: „Hej, Dirk, srušen je zid".

Prvo je mislio da se radi o šali. Prvih nekoliko minuta nije verovao u to, pa čak ni kada je video prve televizijske snimke. Hiljade nasmejanih građana DDR su prolazili kontrolne punktove pored šokiranih graničara.

Šok.

„Ma, daj! Zid je srušen, a ja nisam u Berlinu. Bukvalno nismo mogli da budemo dalje od Berlina, pošto smo bili na gostovanju kod Šalkea u Gelzenkirhenu", rekao je Šlegel.

„Bilo je to ludo iskustvo za mene. Nešto nezamislivo. Dok sam gledao, pomislio sam, možda je neki film. To mi je bilo potpuno neverovatno".

„Taj vikend, kada smo se vratili sa gostovanja Šalkeu, moja porodica je konačno došla da me poseti. Večerali smo, razgovarali, pili".

Gec se u decembru 1989. vratio u istočni deo Berlina prvi put nakon prebega. Otišao je pravo kući.

„Ništa se nije promenilo".

Šlegel i Gec su i 30 godina kasnije dobri prijatelji.

Uživaju prisećajući se hrabrog poduhvata i često razgovaraju o tome. Doduše, telefonom, pošto žive u različitim delovima Nemačke.

„Opet bih to uradio, apsolutno, bez dileme. Svaki put".istakao je Šlegel

„Uradio sam to za svoj život. Hteo sam da oblikujem sopstvenu budućnost, da biram put kojim ću da idem", zaključio je Šlegel.

Kurir sport / BBC news