DŽAJA OTKRIO MISTERIJU OKO BARIJA: Šta je Krojf tražio telefonom i zašto je Šekularac otišao, a došao Ljupko Petrović

Dragan Džajić otkriva koliko je Crvena zvezda posle osvajanja Kupa evropskih šampiona bila veliki klub usvetskim okvirima

- Naravno da sve to što je Zvezda uradila nikad se neće zaboraviti još dugo godina, jer mislim da će taj uspeh osvajanja Evrope još dugo godina biti neprikosnovena stvar na ovim prostorima, kao i da će teško neko tu slavu i prvo mesto u Evropi ponovo ostvariti. To je za ponos svih nas, koji smo na neki način učestvovali u tome. Generalno mislim da je tada, kada je počela ta akcija da se nešto postigne u Evropi, jer jedno su želje, a drugo je ono što realno možete da ostvarite. Jugoslavija je imala mnogo dobrih igrača od kojih je mogao da se napravi jedan tim, ali je trebalo složiti ga, kao i doći do tih fudbalera koji su bili vrhunski – počeo je priču o tom velikom cilju Džajić.

Sam proces formiranja tima trajao je nekoliko godina.

- Moram da priznam da sam imao punu slobodu kada je dovođenje igrača bilo u pitanju. Radio sam prema svom nahođenju i po tome u šta sam ja verovao. Ti igrači koji su došli u Zvezdu pokazali su da su bili pravi fudbaleri i da se nije pogrešilo. Jer biti prvak Evrope i odigrati tako kao što je Zvezda odigrala, a zaista kada je trebalo i kada je bilo najvažnije odigrala je onako kako treba, značilo je da je kvalitet bio tu. Kockice su se složile, atmosfera je bila dobra. Ono što smo mi nekad pričali da bismo želeli Evropu, to je počelo lagano da se ostvaruje. Čak ni oni najveći optimisti, koji su dolazili na stadion, najveći navijači Zvezde, nisu verovali u tom trenutku da to može stvarno i da se desi. Kako su utakmice odmicale, ljudi su više verovali, a po meni je naročito bila presudna prva utakmica protiv Grashopersa.

U taj tim je trebalo je dovesti Darka Pančeva, Dejana Savićevića i to u ono vreme. Zvezda je i u to vreme bila magnet, ali je imala veliku konkurenciju, ne samo u Partizanu, Dinamu, Hajduku, nego i u Evropi, a pomenuti igrači su bili poznati.

- Naravno da je tu trebalo i umeća i truda i svega onoga što je pratilo jedan klub kao što je Zvezda. Trebalo je doći do toga, i do tih igrača i dovesti ih u klub. Tada je interesovanje za fudbal bilo mnogo veće, jer se igralo na prostoru bivše Jugoslavije, gde su postojala četiri kluba koja su prednjačila, a između tih klubova je bilo i dosta dobrih timova koji su činili jaku ligu. Iz te lige je samo trebalo videti koji su to igrači koji mogu da odgovore našim zahtevima. Naravno, i kad su oni dolazili niko nije mislio – ja ću sad da dovedem ove igrače, pa ćemo biti prvaci Evrope. Međutim, to su bili dobri fudbaleri, mislim da smo radili ovako na jedan, sistematski način i nije tu bilo mnogo razgovora, već je bio dogovor u 3-4 rečenice. Želeo sam Mihajlovića, moralo je da se vidi kako i na koji način ima li sredstava ili nema, ali kad je bio dobar igrač u pitanju uvek su se našla sredstva. To što je bilo teško dovesti Mihajilovića ili Pančeva ili bilo koga to je zaista bilo izvanredno, jer smo mi ušli u jednu konkurenciju, a i oni su verovali onome sa kim su razgovarali. Mi sigurno nismo pogrešili što smo ih doveli, kao ni oni što su došli u naš klub.

Dragoslav Šekularac je osvojio duplu krunu u sezoni 1989/90 ali nije napustio klub samo zbog kazne UEFA, ističe Džajić koji je nadalje objasnio kako je izabrao Ljubomir Ljupka Petrovića.

- Kod Šekija je postojalo i zasićenje zbog velikog pritiska. Umorio se i sam i to je bio glavni razlog. A, Petrović se nametnuo kao tadašnji trener Rada. Ljupko je bio i fudbaler, a ovde je trenirao Rad i naravno da je za manji klub kakav je bio tim sa Banjice tada bio i interesovanje bilo manje. Tadašnji predsednik “građevinara” Selja Jovanović ih je dobro vodio i on je znao to da uradi i da dovede dobre igrače, pa i dobrog trenera. Rad je igrao dobro kod Ljupka Petrovića i on je bio trener u usponu. Posle odlaska Šekularca, Zvezda je došla na ideju da razgovara sa Ljupkom Petrovićem. Naravno da smo mi mogli da dovedemo i nekog drugog trenera, to nije bio problem, ali ispostavilo se da je razgovor sa njim kao i njegovo dolazak apsolutno bio pun pogodak. On je isto stekao slavu kao jedan trener koji je osvoji sa Zvezdom titulu prvaka Evrope. Bio je jedan dobar trener i tu nema nikakve dileme. Znao je dobro da radi i to je rezultiralo Zvezdinim uspesima.

Proslavljeni igrač I funkcioner ne krije da je po njemu ključna utakmica za uspeh Crvene zvezde te 1991. godine bila utakmica, tačnije dvomeč, sa Grashoperskom, prvom Zvezdinom preprekom u pohodu na krov Evrope.

- Došli su ti igrači u Zvezdu i od njih se puno očekivalo, a naravno, to su bila sve velika imena. I kada vam tada dođe jedan Grashopers, za koga sam se ja ovde “borio” sa novinarima jer su ga nazivali skijaškim klubom, govorili su da dolazi neki skijaški klub i njih ćemo lako dobiti, nije bilo lako otrgnuti igrače od takve atmosfere. Ja to nisam nikad priznavao i sa tim sam se uvek borio sa medijima i objašnjavao im, na tome sam izgubio puno energije, “kakvi skijaši, svi igraju fudbal”. Grashopers je bila jedna od najboljih ekipa s kojima smo igrali. Trener je bio Otmar Hicfeld koji je kasnio bio trener Bajerna. I ovde je bilo dosta teško, oni su vodili 1:0, mi smo izjednačili, ali nekako se osećalo da mi možemo njih da pobedimo u Cirihu. S tim što smo napravili dobru jednu atmosferu pred utakmicu, razdvojili smo se jedni od drugih. Uprava je bila u jednom hotelu, igrači I stručni štab u drugom. Otišli smo dva dana ranije. Odradili smo jedan trening koji je bio dobra priprema. Sećam se, Cvetković i ja smo bili u holu kad nam je prišao Hicfeld i onda smo malo nešto prodiskutovali. Rekao nam je da se nije plašio Beograda, ali da se tad, u Cirihu za revanš mnogo plašio. To su njegove reči koje neću zaboraviti, to se obistinilo. Zvezda je tu odigrala stvarno brilijantno i prošli smo dalje.

Danas se malo ko seća koliko su klubovi, poput Glazgov Rendžersa i Dinamo Drezdena, bile jake ekipe.

- Naravno da su to bile moćne ekipe. Takav se fudbal igrao u toj godini. Najvažnije je da je Zvezda u toj godini kad je to trebalo, a imali smo dobar tim, ostvarila sjajan uspeh. Tragedija je naša što se sve posle toga raspalo. Sa raspadom Jugoslavije je sve otišlo. Inače bi Zvezda bila mnogo jača. Mi smo pre Barselone bili prvaci Evrope. Nas je Barselona, ja to stalno spominjem, zvala da odigramo prijateljsku utakmicu kada je Krojf bio trener. Preko Bože Maljkovića nam je tražio da odigramo jednu prijateljsku utakmicu. Drugo, ti igrači su bili veoma traženi. Posle su klub i Zvezda došli u jednu tešku situaciju, ali šta je tu je. Mi smo i sledeće godine igrali dosta dobro, možda da smo igrali u Beogradu protiv Sampdorije verujem da bi igrali i te godine finale. Pa, i da ga nismo osvojili bilo bi dobro.

Pre žreba za polufinale Džajić je rekao da bi volelo da protvnik bude Bajern, ali kada je naš tim zaista izvukao Bajern, naš počasni predsednik je rekao da će tim Ljupka Petrovića pobediti u Minhenu.

- Verovao sam u taj tim. Moja izjava tada je bila ispravna, jer mi smo mogli da u polufinalu izgubimo ili od Olimpika ili od Spartaka iz Moskve. I nikom ništa. Pričalo bi se sada - znaš kad smo devedeste godine došli u polufinale, ali zamalo da uspemo. Tu nema zamalo, tada je bio momenat. Ja sam pošao od činjenice da imamo dobar tim, da može da igra dobro. Svako u klubu da ste ih tada pitali svi bi rekli samo “nemojte Bajern”. Šta je mene vuklo? Pre svega vera u taj tim. Samo je trebalo relaksirati igrače i osloboditi ih imena – Bajern. Oni su u to vreme bili, ako ne tim, veliki kao klub, koji je pre toga osvajao Kup šampiona i bio to što jeste. Vrhunski nemački igrači su igrali za njih. Ja se sećam i kada sam se vratio iz Minhena svi su govori – pa kud baš Bajern. Naravno, onda smo pričali sa Ljupkom, malo sa igračima, u onim trenucima kad sam ja to mogao da uradim. Priprema u smislu – ne plašite se.

Džajić je verovao u osećaj.

- Meni se apsolutno tad “javilo” da možemo da ih pobedimo i eliminišemo. Mi smo odigrali fenomenalno i u Beogradu do onog primljenog nesretnog gola. Trebalo je da vodimo 3:0. I u Minhenu smo čak mogli i ubedljivije da pobedimo. Ja sam bio na klupi sa Ljupkom na Olimpijskom stadionu, i mislim kada smo primili gol, a to je meni kao bivšem fudbaleru ostalo u sećanju, ekipa se tek tada oslobodila u smislu da nema čega da se plaši. Ja sam tad u sebi pomislio – možda je ovo dobro – i tako je i bilo. Kako je utakmica odmicala igrali smo sve bolje, oni su se oslobodili i pobedili smo 2:1.

Priznaje treća Zvezdina zvezda da se i sam pribojavao revanša u Beogradu, ali srećom, sve je ispalo na kraju kako treba.

- Desio se taj Bajern, to je veliki uspeh i tad nije trebalo stati. Bio je to veliki uspeh, narod se radovao, međutim, trebalo je pripremiti finale protiv Marseja. Francuzi su imali dobru ekipu. Onda smo opet napravili jednu stvar, koja se nije svidela igračima – da idemo na pripreme sedam dana. Zbog toga su igrači cvileli, kukali, što sedam dana... To je tako kod igrača, moraš samo da ih poznaješ, mada malo da ih potapšeš, malo da ih pomiluješ, pa malo da budeš strožiji.

Džajić nam je objasnio i kako je “preživeo” finale koje je gledao na klupi.

- Bilo je psihološki naporno, 0:0 tokom 90 minuta, pa produžeci, a ako padne gol – sve je gotovo. Jeste bilo teško, trajala je utakmica celu večnost. Još kad smo počeli da šutiramo penale, ja sam bio na klupi, bio je tu onaj Brazilac koji nam je čestitao tri serije pre kraja. Pomalo mangupski, ali je bilo i simpatično.

Međutim, na kraju tim je imao dovoljno vere da se popne na pobedničko postolje.

- Igrači će večno ostati upisani i zapamćeni u istoriji. U tom trenutku mnogi od njih nisu ni bili svesni šta su postigli jer su bili mladi. Dobro je da su oni na neki način svi ostali u sportu. Neko od njih je predstavnik saveza, neko je trener. Oni će isto razmišljati kao ja, u nekim situacijama. Verujem da im je to moje iskustvo od pomoći.

U to vreme, Zvezda je uspešno zaključila petogodišnji plan pre roka.

- Negde u trećoj godini plana smo ostvarili uspeh u Bariju, u četvrtoj smo bili nadomak da to ponovimo. Međutim i to je veliki uspeh. To je nešto što ne sme da se zaboravlja. Nikad se neće zaboraviti, a navijač Zvezde, koji je počeo da navija od rođenja, on mora uvek biti zadovoljan. Da je zadovoljan tom činjenicom da je klub evropski prvak, s tim što će svaki navijač uvek tražiti nove generacije. Postavljaju se novi standardi, a to će raditi oni ljudi koji budu učestovali u rukovođenju kluba. Kapa dole današnjem rukovodstvu na poslednjim uspesima, ali vremena su drugačija.

Uspeh je stvarno nezaboravan i šteta što je politička situacija uticala na dešavanja u fudbalu, jer je Džajić imao planove da još više unapredi tim.

- Daću vam jedan mali primer gde smo bili a šta smo izgubili. Igrali smo protiv Šalkea prijateljsku utakmicu, platili su nam, u to vreme, 150 hiljada maraka, avionske karte za prvu klasa i hotel sa pet zvezdica. Tako bi, između ostalog, Zvezda živela kao velika. To su standardi koje smo mi izgubili i desilo se to što se desilo. Danas su okolnosti drugačije. Taj raspad naše države pogodio je ne samo nas već i Dinamo, Partizan i naročito Hajduk. Jer ja uvek kažem, Zvezda je bila prvak Evrope, zar bi to lako palo Partizanu i Dinamu i Hajduku? I oni bi nastavili da rade još više i bolje. Kad imaš konkurenciju onda je stalna borba, imaš neki motiv. Ja tako razmišljam, možda nisam u pravu. Moja ideja vodilja u radu je bio da Zvezda možda ne mora da bude uvek prvak Ervope, ali da obavezno igra značajnu ulogu u Evropi. Zato postoji kod mene velika žal i tuga što nam je na neki nefudbalski način bilo uskraćeno da nastavimo da se razvijamo. Mnogo smo izgubili svi, Zvezda svakako najviše. Ja volim fudbal kao što sam ga voleo sa šest godina kada sam počeo da ga igram. On je u mom srcu koje je uvek kucalo za Crvenu zvezdu – zaključuje zvanično najbolji fudbaler u istoriji naše zemlje.

Kurir sport / www.crvenazvezdafk.com