NJEGOVA MISTERIOZNA CRNA KNJIGA ZAPALILA JE ENGLESKU! Napustio je RUDNIK i vinuo se u zvezde! Priča o FUDBALSKOM DIVU

U nedelji za nama Engleska se oprostila od svog fudbalskog heroja - legendarnog Džeka Čarltona.

Slavnom fudbaleru i treneru dijagnostifikovan je limfom, a bolovao je i od demencije. Preminuo je u svom porodičnom domu.

Njegov odlazak ostavio je ogromnu prazninu u životima mnogobrojnih ljubitelja fudbala na Ostvu i šire, a legendi engleskog fudbala su minutom ćutanja odali počast i fudbaleri Premijer lige i Čempionšipa u mečevima koji su odigrani tokom nedelje.

Njegov život i igračka karijera mogli bi da posluže kao sjajan scenario za film. Neverovatna priča o dečaku iz siromašne radničke porodice koji preko trnja i mnogobrojnih životnih iskušenja dolazi do zvezda i svetske slave.

Odrastao je u Ašingtonu, malom mestu u blizini Njukasla u kome se sve vrtelo oko rudnika uglja. Otac Bob je bio surov, snažan čovek i fudbal ga nije zanimao. Ceo život je proveo u rudniku i sinu je stalno govorio da se mane lopte i drugih gluposti koje ga neće hraniti hlebom. Tako je Džek već sa 15 godina završio sa ocem u oknu rudnika.

Međutim, mama Sisi je obožavala fudbal. Ona potiče iz fudbalske porodice Milburn, koja je dala nekoliko profesionalnih igrača. Fudbal je bio ljubav njenog života. Igrala ga je sa braćom, sinovima dok je Bob bio na poslu, a čak je vodila i utakmice lokalnog kluba i školski tim.

Mama je Džeku dala blagoslov a sledi svoje snove i da se suprostavi očevim željama. Lids ga je zvao da se priključi mlađim selekcijama, otac je na kraju popustio ali uz uslov da nađe i neki posao uz fudbal. Tako je Džek održavao teren na Eland Roudu kada nije imao treninge.

Tako je počela neverovatna priča o Džeku Čarltonu i njegovom bratu Robertu Bobiju, koja je kulminirala na Svetskom prvenstvu 1966. godine, kada su braća postala šampioni sveta.

Džek je čitavu karijeru bio veran svom Lidsu, dvadeset godina je proveo u slavnom engleskom klubu i sa njim prošao uspone i padove. Osvojio je titulu, oba nacionalna kupa, 1967. je proglašen za najboljeg igrača sezone...

Džek je igrao na poziciji štopera. U reprezentaciji Engleske debitovao je pred 30. rođendan. Važio je za pravog gospodina u kopačkama, bio je narodni heroj, jedan od fudbalskih divova većih od života na čijim leđima je podignuta savremena igra. Džeku je fudbal bio više od posla, novca, slave...

Čarlton je bio jedan od junaka najvećeg uspeha engleskog fudbala 1966. godine. Englezi su tada u dramatičnom finalu na produžetke savladali Nemačku i prvi i jedini put u istoriji postali šampioni sveta.

A jedna anegdota iz tog perioda najbolje opisuje kakav je Džek bio van terena..

Jutro nakon meča Džek se probudio ležeći na podu nepoznate sobe. Nije imao pojma gde se nalazi. "Blagi Bože, jesam li umro i stigao u raj?", upitao je sebe.

Pored njega je bio sto pun praznih i polupraznih flaša raznih alkoholnih piča, pepeljare pune opušaka, soba je smrdela na alkohol, dim, znoj... "Raj ne može mirisati na svlačionicu Lidsa posle važne pobede, a i podovi su u njemu sigurno mekši", pomislio je Džek.

Stavio je ruku u džep kako bi uzeo cigare, ali u njemu je napipao komad metala. Svoju medalju.

Probudio se u jednom mestu u istočnom delu Londona. Slavio je sa saigračima, ali i navijačima koje je sretao usput i nekako je završio u stanu nekog nepoznatog para pre nego što se onesvestio i zaspao.

Takav je bio Džek... Sušta suprotnost od brata Bobija. Bio je beskompromisan defanzivac, ali karijeru su mu dugo kočili noćni provodi i redovno konzumiranje alkohola i cigareta. Kažu da je trenirao sa kutijom cigara u šortsu , kako bi odmah po završetku treninga mogao još na terenu da zapali jednu.

Veliku buru u Engleskoj podigao je 1970. kada je u jednoj TV emisiji rekao da je nekada imao malu "crnu knjigu" u kojoj je pisalo koje igrače treba da povredi, kako bi im se osvetio za grube startove. FA ga je optužio zbog toga, podigla se ogromna prašina, ali se na kraju izvukao pričom da su ga pogrešno citirali. Istakao je da nema knjižicu, već je pamtio grube startove protivničkih igrača. Nakon sezone 1972/73. odlučio je da završi profesionalnu karijeru.

Odmah je uplovio u trenerske vode i bio je izuzetno uspešan. U svojoj debitantskoj sezoni vodio je Mildsbro i odmah je stigao do titule u Drugoj diviziji i naslova za menadžera godine. Napravio je od ovog tima stabilnog prvoligaša. Vodio je i Šefild Venzdej i Njukasl, a najveći uspeh napravio je sa reprezentacijom Republike Irske. 1990. ih je odveo na prvo Svetsko prvenstvo u istoriji, bili su prava senzacija u Italiji, stigli su do četvrtfinala. U januaru 1996. se povukao sa mesta selektora i završio svoju trenersku karijeru. Dobio je titulu počasnog građanina Irske kao i državljanstvo koje se retko daje strancima, a grad Dablin mu je 1994. uručio svoje ključeve. 2005. godine je uvršten i u Englesku fudbalsku kuću slavnih.

Kurir sport