DA SAM OTIŠAO IZ PARTIZANA RANIJE, NE BIH BIO U PRITVORU! Bili smo teška sirotinja! Životna ISPOVEST DRAGANA ĐURIĆA

Uspešni biznismen, nekadašnji predsednik FK Partizan, priča o svim usponima i padovima, o istinama i tračevima koji ga prate, o crno-belima, o teškom odrastanju i velikoj životnoj borbi

Bogati i siromašni

Išao sam u osnovnu školu u Pere Ćetkovića na Karaburmi. Bilo je pomalo mučno, bio sam u grupi dece koja nisu imala za užinu i koja je bežala od svojih drugara koji su obilato trošili novac. To je sve nešto što mi je dalo podstrek da rastem i razvijam se pošteno i časno. Da na neki način uspem u životu. Srednju školu sam završio u Zemunu, mašinsku u Nade Dimić, posle viša ekonomska, pa sam prešao na Ekonomski fakultet. I u srednjoj se isto dešavalo kao i u osnovnoj. U Nade Dimić su bila deca bogatih roditelja i nisam imao priliku da se s njima družim. Imao sam društvo koje je volelo sport i koje je na velikim odmorima igralo lopte, fudbala... Nas četvoro, petoro se i dan-danas rado sećamo toga, ponekad pijemo kafu i prepričavamo te doživljaje. Nažalost, sve ređe i ređe.

Sad kad gledam na to vreme, vidim da kod mene nije bilo ni ljubomore, ni zavisti prema bogatima. Samo sam želeo da budem kao njihovi roditelji, da radom to steknem. I to smo baš, nas četvoro-petoro, uspeli. Oni koji su bili deca bogatih nisu uspeli. Oni su postali problematični, dosta ih je ostalo na ulici, neki nisu završili ni tu srednju školu.

Majka i sestra

Prvu ljubav sam osetio u osnovnoj školi, sećam se da se devojčica zvala Milanka. Bila je mlađa od mene, ali to je bila prava ljubav, što kažu. Ali opet sve je nekako vezano za sport. I ona se bavila sportom, sve oko mene imalo je neke veze s tim sportskim duhom. Po mom mišljenju, to je dobro i decu sam uvek tako vaspitavao.

Sve što je bilo u osnovnoj školi, nastavilo se i u srednjoj. Moja majka je bila siromašna žena koja je imala veliku ljubav prema deci i sve je dala deci. Nažalost, i ona je umrla 1995. godine. Sva ta moja ljubav kroz osnovu i srednju školu bila je vezana za majčino požrtvovanje i veliko davanje sebe meni i sestri. Sestra Nada je starija sedam godina, živi u Austriji, ima decu, baka je. Ona mi je mnogo pomogla u odrastanju, ali smo se brzo rastali jer je s drugaricama otišla u Austriju, u Beč. Tamo je završila višu školu, tamo je radila. Tamo je i ostala, tamo se udala, formirala porodicu.

Strogi Bobek

Imao sam kao mali talenta za fudbal. Galenika je u to vreme bila ozbiljan klub, to je u vreme Bobeka, i mi smo išli tamo na neke probe i treninge. Nisam imao snage za to, bilo je dvoje-troje mojih drugara koji su uspeli, ali ni oni nisu do kraja izdržali. Bobek je bio veoma strog kao trener, Galenika je u to vreme bila vrlo ozbiljan klub. Tada sam digao ruke od igranja fudbala i bacio se na školu. Shvatio sam da ne mogu da uspem i na jednom i na drugom polju. Tako sam se bacio na školu, zaposlio se i isplatilo se.

Titov vojnik

U moje vreme vojska je bila veoma važan faktor u životu. Ko ne ide u vojsku, taj je bio nesposoban, za razliku od danas. Bio sam 1976. u auto-jedinici u Slavonskoj Požegi na obuci, a posle sam bio u Zagrebu. Proveo sam u Zagrebu lepe dane, upoznao sam pozitivne Hrvate, u to vreme je bila čast biti vojnik. Ali i tad se, pogotovo u Slavonskoj Požegi, pomalo osetila ta neka negativna energija. Posebno mi iz Zemuna koji smo otišli u Hrvatsku... Gledali su nas drugačije. U Zagrebu sam bio u elitnoj jedinici, bio sam vozač pukovnika, tu su se ljudi spremali za paradu u Beogradu. A to je tada bila velika stvar. Znam da sam kao vojnik iz Zagreba došao u Beograd. Došao kući! Bila je to čuvena parada, Tito je to organizovao. Ko je bio na paradi, taj je bio bog. Bio sam primerno dete, primeran vojnik svoje države. Vojska je bila mnogo važna, mislim da to treba proći. Velika je to škola. Najteže mi je bilo da se odvojim od majke Dragice, bila je dosta vezana za mene. Znao sam da nije imala sredstava za život, bila je u penziji. Bili smo sirotinja i mislim da me je to napravilo čovekom. Pamtim da nije imala novca da dođe da me poseti, a bila je praksa da roditelji dolaze u posetu vojnicima. To mi je jako teško padalo. Zbog cele situacije, pošto sam bio hranitelj porodice, takvo je pravilo bilo, služio sam 12 meseci umesto 18. U vojsku sam otišao posle treće godine fakulteta jer sam radio i studirao. Imao sam nekoliko drugova s kojima sam baš bio dobar. Sećam se da sam s Partizanom imao neku utakmicu u Kuli, i priđe mi čovek, prepoznao me, pokazuje mi fotografiju iz vojske. Moram da priznam da ga nisam prepoznao posle toliko godina. Vojska mi je donela mnogo, ta Titova vojska je bila mnogo dobra. Čeznem za tim vremenom! Čeznem za celom Jugoslavijom, mislim da je bila mnogo dobra zemlja. Bogata, slobodna... Ispalo je da je veštačka, opet nekako zahvaljujući Hrvatima i Slovencima, ali sam pravi jugonostalgičar.

U vreme kad sam bio u Požegi, bilo je dosta teških trenutaka, već tada su počeli da napadaju vojnike na straži. Desilo se prvo ubistvo, ubijen je Srbin i to mi je ostalo baš onako urezano. Požega je bila poznata po tom ustaštvu, Srbe nisu voleli. Ali to je i pitanje za sve nas - zašto nas ne vole. Kao da smo prokleti - kad smo slabi, ne vole nas, kad smo jaki, ne vole nas... Ma, čudan smo narod.

Kabriolet

Priča o mom prvom automobilu je interesantna. Kao srednjoškolac sam išao na praksu u „Galeniku“, direktor je bio veliki privrednik Ćulafić, i svi smo dobijali po neke dve-tri hiljade u to vreme. Kao danas, recimo, da dobiješ 100 evra. I to sam čuvao. Majka me je tako vaspitala da sam ceo raspust sa njom radio po njivama da bih nešto zaradio. Skupio sam novac i kad sam završio srednju školu, pa i posle vojske, kupio sam neki „kabrio“. Bio je „fića“, zvao se „fijat topolino“. Bio je star deset godina, a posle toga sam kupio „keca“. Sećam ga se, bio je zelen, među prvima sam ga imao u Srbiji. Ma, to je bilo kao sad brod od 100 metara da imaš! Ali taj „fića“, to je bilo nešto. Uvek sam se razlikovao po ukusu i taj „kabrio“, to nije bilo baš uobičajeno u to vreme. Pa, kad sam se pojavio u Zemunu, bio sam glavna faca. To je bilo čudo. Čudo! Možda jedan ili dva su bila u celoj Srbiji, možda i Jugoslaviji. Kupio sam ga od prijatelja Žarka, on se oženio i žena mu nije dala da ga vozi. Bilo je to baš interesantno vreme.

Ciglana

Dva-tri dana rada imala su ogroman uticaj na moju karijeru. Završio sam srednju školu, upisao višu jer nisam imao para za fakultet, i rešio sam da radim i da učim. Bila je to ciglana u Zemunu. Pojavio se oglas za rad tamo i ja sam otišao na razgovor u belom odelu, u belim cipelama, bio sam već mangupčić, a javio se na konkurs za sezonske radnike. A tamo ljudi se ne vide od prašine, ne mogu se prepoznati. Uslovi za rad su bili katastrofalni. Kad su me videli, mislili su da sam doktor. Zbog odela i cipela su me odbili i rekli da dođem drugi dan. Došao sam drugi dan u nekim farmerkama i primili su me. Radio sam tamo tri dana, to mi je bio podstrek da od života napravim nešto. Uslovi su bili tragični i nepodnošljivi. Tad sam počeo s putovanjima, počeo je da radi Trst, kupovanje garderobe... Ali opet sve je to, putovanje i mali biznis, bilo koliko da se preživi. Pamtim taj voz koji ide oko devet uveče, a oko pola pet, pet bude u Trstu i uveče u deset se vraća. Ujutro u pola pet si u Beogradu. Na sve to me naterala ta ciglana zemunska u kojoj sam video da ljudi mnogo i naporno rade za malo novca. Tri dana sam gurao kolica po tunelima, prljav skroz, pa se tuširaš hladnom vodom. To je za mene bila baš velika škola.

Pola pet ujutro

Kao veliku, najveću radost u životu pamtim rođenje blizanaca. Moja majka je bila živa, ostao mi je taj utisak kad su mi javili ujutro u pola pet da sam dobio dva sina, Darka i Dejana, to je bilo neopisivo. Malo je tad bilo blizanaca, bio je to veliki doživljaj za sve. Ali tih pola pet ujutro je obeležilo i najveću tugu u mom životu. Isto je zazvonio telefon kad su mi javili da je majka preminula. Dva događaja koja su me obeležila, oba u pola pet ujutro.

Tate Dragutina se ne sećam, znam ga samo iz priča, znam da je bio načelnik u Bosni i Hercegovini, danas je to Republika Srpska, bio je, što kažu ovde „faca“, bio je poznat čovek. Bio je čudan, težak čovek. Prek, sličan meni. Očekivao je sina, bio je sretan što će dobiti muško dete, iako je i sestru mnogo voleo. Bio je pčelar i tri dana pre nego što ću se ja roditi došao je s posla, njega su pčele volele, ali je tad napravio neku grešku. Nije stavio ni masku i za glavu su ga ujele tri-četiri pčele. I taj dan je umro. Bio je petak po podne, a ja sam se u ponedeljak rodio. Eto, to mi je ostala jedna od neostvarenih želja, ono što svako dete želi - da ima oca. Ali sam u majci imao i oca i majku. Moja Dragica je bila genijalna, časna žena koja je živela za decu. Takvo je tad vreme bilo, a ovo danas...

Đurići su partizanovci

Partizan je neizostavni deo mog života. Naslušao sam se i sam raznih priča kako sam došao do mesta predsednika, pa da vam kažem da nikad nisam bio vozač ljudi iz kluba, kako se pričalo. Ima tu jedan detalj koji malo ko zna. Kad sam kupio taj moj prvi auto, veliki biznis je bio taksi. Kratko sam radio, ali na drugi način jer sam razmišljao pametnije i mudrije. Uzeo sam kredit i kupio još tri auta i dao drugarima da rade za mene. Došlo je do 12 auta za godinu dana, drugi su bili vlasnici, zarađivali su novac, a mi smo profit delili.

Ali da, Partizan! Đurići su partizanovci, možda od nas 20 u familiji da je dvoje bilo zvezdaša, ostalo su sve partizanovci. Baš zbog mržnje koju su hajdukovci imali tamo na Korčuli, postao sam još veći partizanovac. Kasnije sam bio ozbiljan navijač na jugu, ali nisam se trpao da budem vođa i tako je počelo upoznavanje s ljudima iz Partizana. Nenada Bjekovića i Gajicu Đurovića sam upoznao među prvima. Počelo je tako druženje i kao vrlo mlad biznismen sam ušao u Skupštinu Partizana. Moja uloga je bila da pomognem gde god mogu klubu koji volim i ljudima s kojim sam se družio. A mogao sam da pomognem. Došlo je do toga da budem predsednik i to je za mene bila velika čast. Dao sam sve od sebe da Partizan uspe. I taj Partizan me je koštao najvećih muka koje sam imao u životu. Ali ne kajem se. Svako od nas treba da ima neki Partizan ili Zvezdu, Vojvodinu, Radnički, nešto što je prvo posle familije. Nažalost, ja sam i familiju zapostavio zarad Partizanovog uspeha. Mislim da sam sve što sam uradio za Partizan uradio dobro i ništa da sam znao da je loše. A to je vrlo važno. Radio sam kao da je to više nego moje i poštovao kao da je više nego moje.

Danas toga gotovo da i nema, danas prvo gledaju što kažu Crnogorci, svoje dupe i sebe, pa onda Partizan. Nema poštovanja prema klubu. Za vreme mog predsednikovanja imao sam ozbiljan upravni odbor, ozbiljne ljude... Uvek sam se družio sa starijima i učio od njih. Da li je to dobro? Vreme mi je pokazalo da je dobro. Nikad nije bilo problema s transferima. Bila je istraga, ali je pokazala da je bilo nula problema. Nula. Sve je bilo čisto. A pravili smo ozbiljne transfere, Ljajić i Tošić u Mančester junajted, Mitrović u Anderleht, Markec u Benfiku za devet miliona, to je kao sad 35 miliona, ma, to niko nije mogao da veruje. Ponavljam, sve je bilo čisto, nosili su posle našeg odlaska sve papire u MUP i ništa. Dva-tri puta je sprovođena istraga i završena bez problema. Sve čisto. Za vreme dok sam ja bio predsednik, poslovanje Partizana je bilo čisto kao suza i ponosan sam na to!

Pritvor i Terzić

Bio sam nekoliko dana u pritvoru, nema direktne veze s fudbalom, ali je posledica fudbala. Jedna od tri stavke koje su uticale na to je fudbal. Ovde u Srbiji se gleda da se uspešnom čoveku „skine glava“. Mislim da ništa od toga nije trebalo da se desi, ali je velika škola. Život je to.

Sećam se, kad sam izašao, da me je pozvao Terzić, koji je ranije bio devet meseci zatvoren, od toga u samici proveo nekoliko meseci. To samo jaki ljudi mogu izdržati. Prvo što mi je rekao je: „To je život, ne poštujem čoveka koji nije bio u pritvoru.“ Ma, bio je Džaja, bio je Tito, mnogi veliki ljudi...

Sve što sam grešio, koštalo me je. Da sam Partizan napustio godinu dana ranije, ne bih imao problem o kom sam vam sad pričao. Ali i to mi je dalo snagu. Greške su vrlo surove ako ne znaš gde si pogrešio. A ja znam gde sam grešio. Moji bliski prijatelji su mi rekli: „Uzeo si pet titula za pet godina, povuci se“, ali me je vuklo još i još. To je jedna od grešaka koje sam napravio.

Najvažnije je da za svaku grešku znam gde sam je napravio. A ima primera i gde sam namerno pogrešio.

Voleo bih da moja deca budu kao ja. Radim i sad da bi moja deca, unuci, prijatelji iza mene lepo živeli. Nikog nisam prevario, nikom ostao dužan, to mogu svi da vam potvrde. „Zekstra“ će za koji mesec biti jedna od najlikvidnijih firmi u Srbiji. Firma za primer. Pored svih problema koje smo imali, imaćemo top-firmu, koja će biti za primer. A to nije dobro za Srbiju. Ovde nije dobro da budeš na vrhu. Vidite šta rade Vučiću. Čovek je uradio čuda, mogu da kažem da imam razloga da ga volim ili ne volim, ali moram da ga poštujem. Vidite samo ove puteve, često idem u Čačak. Nekad je bilo četiri sata, a sad stignem za sat. To treba poštovati. Ne, u Srbiji se ne poštuje. I to nas vraća na ono da se zapitamo zašto nas niko ne voli.

Penzija na moru

Moj plan je da odem iz Beograda u penzionerskim danima. Da živim u miru i tišini negde na moru. Da se povučem, da deci i mladima dam šansu. Poštujem i cenim mlade ljude i mlade saradnike, mislim da to treba svi da rade. Problem je što mladi odoše u inostranstvo, treba raditi na njihovom ostanku, na vraćanju. Polako uvodim decu u biznis. To je prirodni tok, tako mislim da treba. Važno je u penziju otići zdrav da možeš da uživaš u tome što si radio 30, 40 godina. Hoće li biti tako? Ne znam. To će vreme pokazati.

Gojko Filipović