EKSKLUZIVNO, PIKSI ZA KURIR: Otvoreno o Milanu 1988, šopingu, veličini Zvezde, magli, bata Stanetu i poruci Dekiju!

Dragan Stojković se prisetio nezaboravnih trenutaka iz prvog okršaja crveno-belih i roso-nera, drugog duela 2006. godine i analizirao predstojeći susret u četvrtak

Prisetio se Dragan Stojković prve utakmice, one u kojoj je carevao na San Siru, kada je postigao prelep gol i kada je Milan, iako favorit, bio srećan posle 1:1.

- Naše utakmice sa Milanom su za arhive evropskog fudbala. Ne postoji neko ko voli ovu magičnu igru, a da ih se ne seća, o njima je pisala i piše cela Evropa. Sećam se svih detalja, bio sam učesnik, kapiten… Bili smo prežaljeni kad smo izvukli Milan, jer su oni bila ekipa napravljena da bude najmoćnija na svetu. To je možda bio i najjači Milan u istoriji, Berluskonije i Sakijev. Ali, mi smo im pokazali zube. Nijedngo trenutka nismo ih se uplašili – počeo je priču za Kurir Piksi, kojem nije trebalo postavljati pitanja:

- Odigrali smo sa njima tri utakmice i nijednu nismo izgubili! Oni su se plasirali dalje tako što su nas dobili na penale. Fudbal je i u tom meču pokazao da je to igra koja daje šansu slabijima. Odigrali smo jako hrabro, onako odvažno. Kad se setim sad te beogradske magle, kad su bili na kolenima, kad je trebalo da budu eliminisani… Ostane žal, neka knedla u grlu… Kao da nam je neko nešto oteo. Nema šta, viša sila je tada odlučila da oni prođu.

U prvoj utakmici u Italiji, u osmini finala Kupa šampiona, Piksi je bio kapiten, a prelep gol postigao je u 47. minutu i šokirao publiku na San Siru.

- Eto, ta slika na kojoj držim podignute ruke, to je pred utakmicu. Nikada se nisam bojao, posebno ne tako velikih utakmica. Živeo sam za njih. Uzdignute ruke, sećam se toga, pokazatelj da nema straha kod nas, da se nećemo predate. Pozdrav svima, kako dolikuje lideru i vođi, jer sam se stvarno tako osećao. Išli smo da prošetamo gradom, Milano je prelep, ima se šta videti, stvarno smo uživali, iako je vreme bilo ružno, hladno. Sećam se da smo odseli u hotelu “Brun” u centru, a svima nam je bila želja da vidimo katedralu “Duomo”. Posle smo onako svi kolektivno otišli u šoping. Nećemo valjda da sedimo po sobama, drhtimo i grickamo prste dok čekamo utakmice. Bili smo opušteni, kupovali smo u Milanovom šopu, neke sportske stvari koje se u tadašnjoj Jugi nisu mogle kupiti. Vidi se to po kesama, bile su pune. (smeh)

Snaga Zvezdinog kolektiva bila je u zajedništvu, ekipa je stvarno bila homogena, iako je u njoj bilo mnogo različitih karaktera.

- Dejo (Dejan Savićević op.a.) i ja samo bili tandem, cimeri, nerazdvojni. Pa, Dika (Stevan Stojanović op.a.) kojeg sam znao ceo život, Mita (Mitar Mrkela), Maza (Goran Vasilijević), Žare (Žarko Đurović), Šaban (Refik Šabanadžović), Robi (Robert Prosinečki), koji je tada bio među najmlađima…Vidite, onu fotku gde smo svi zajedno, to je mislim ispred hotela. Mantili i odela su nam bili zaštitini znak. (smeh) Svima, sem Deji! (smeh) On je više voleo opuštene varijante, valjda zato što je tada bio u vojsci.

Potom se Piksi usredsredio na prvu utakmicu u Milanu, koja je odigrana 26. oktobra.

- Nadigrali smo najbolju ekipu na svetu! To je nešto za malo dublju analizu. Oni su u meč ušli strahovito motivisani, to je početak velikog Milana, želja da haraju Evropom, da budu najveći na svetu. I bili su nekako krupniji od nas, viši, jači... Ali... Kad sam im dao gol u Milanu, bacio Barezija tako što sam ga uhvatio na krivoj nozi, publika i oni na terenu bili su u šoku. Nisu verovali šta im se desilo. Jesu oni posle toga brzo izjednačili, ali mi smo bili ti koji su se pitali na San Siru.

Revanš u Beogradu 9. novembra 1988, o tom meču ispisane su hiljade stranica. I nije se igrao jedan, već dva susreta.

- U Beogradu je odigrana legendarna utakmica! Dejo je dao fantastičan gol, sa ivice šesnaesterca, levom nogom, golman Gali nije mogao ništa. Virdis je bio isključen, to je bila dodatna snaga za nas, sve nam je išlo na ruku. Dominirali smo na toj utakmici, bili bolji, dali gol... Mislim 90.000 ljudi na tribinama, možda i svih 100.000! I onda kreće agonija, pakao... Ta prokleta magla! Iz minuta u minut sve se manje videlo. Moralo je da se prekine. Nažalost. Prst pred okom se nije video. Postoji ona izreka „veliki Milan je nastao u beogradskoj magli“ i to oni priznaju. Pre nekoliko meseci bio sam u Milanu, video sam se sa Adrijanom Galijanijem i baš smo se setili tih utakmica. Opet, kasnije sam čuo, da se kojim slučajem igralo do 75. minuta da bi se registrovao meč u našu korist. Mada sumnjam da bi njih tek tako UEFA izbacila.

I onda dolazi do prekida, sudija Diter Pauli Nemac, posle konsultacija sa predstavnicima oba tima odlučuje da se meč igra sutradan.

- Po meni, to je bila greška pokojnog bata Staneta (Branko Stanković op.a.). Sećam se, pričali smo sa sudijama, Barezi i ja kao kapiteni, Saki i Stanković kao treneri, naš Cvele (Vladimir Cvetković op.a.) i jedan funkcioner Milana. I onda je delegat pitao kad želimo da igramo utakmicu. Imali smo više rešenja, moglo je sutra, za sedam dana, 14 dana... Italijani su insistirali da igraju sutradan, a mi smo rekli bata Stanetu da je bolje da odložimo utakmicu. Nemamo klupu, Dejo je bio fizički nespreman, tek došao iz vojske... Oni su bili zveri, imali su dužu klupu, računali su na Gulita... I onda je bata Stane po onom njegovom rekao, ma igramo sutra! I on je odlučio! I danas mislim da je pogrešio.

Treća utakmica odigrana je 10. novembra 1988. u popodnevnim satima zbog magle. Milan je poveo preko Van Bastena, a izjednačio je, a ko drugi, Dragan Stojković Piksi.

- Pravo iz hotela „Metropol“ gde smo proveli noć zajedno došli smo na stadion. Oni su se osvežili, dobili su Gulita kako smo pretpostavljali, igrao je pod injekcijama, i još neke igrače. Napravili su i određene izmene u ekipi. Na kraju krajeva bilo je 1:1, pokazali smo im zube. Opet sam dao gol, digao Marakanu, šteta je što u 120 minuta nismo dali još jedan gol. Bila je ta kontra, Mita Mrkela je bio u prilici, svi smo videli loptu u mreži i rezultat 2:1! A, onda je nekako golman Gali uspeo da preusmeri Mrkelu i dezorijentiše ga, tako da gol šansa propala. Došli su posle penali, pucao sam prvi, dao gol, međutim oni su bili iskusniji i precizniji. Posle su pregazili sve do kraja. U četvrtfinalu su dobili Verder, u polufinalu Real sa 5:0, u finalu Steauu sa 4:0. Ko zna, šta bi bilo da smo ih pobedili... Ali, nema veze. Bili smo deo tri velike istorijske utakmice i to protiv Milana. To se ne zaboravlja. To je upisano zlatnim slovima u anale svetskog fudbala, bez obzira što smo eliminisani.

Sudbina je drugi put Piksija spojila sa Milanom 2006. godine, kada je bio predsednik Crvene zvezde, u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

- Kao predsednik, te 2006. nismo imali sreće u žrebu. Naleteli smo na njih, imali su neverovatnu generaciju. Trener Anćeloti, igraju Kaka, Pirlo, Inzagi... Dve klase jači od nas. I opet smo bili hrabri, nismo se obrukali. Obe utakmice bile su otvorene, ali su oni bili bolji. I u toj sezoni su na kraju osvojili pehar, kao i u našem prvom okršaju.

Crvena zvezda predvođena trenerom Dejanom Stankovićem treći put u istoriji udariće na Milan, ovaj put u šesnaestini finala Lige Evrope. Prva utakmica je u četvrtak od 18.55 sati na Marakani.

- Ponavlja se istorija, a moj bivši klub opet nema sreće. Milan je lider Serije A, puni samopouzdanja, imaju Ibrahimovića čoveka sa čudesnom moći. Biće jako teško, ali mislim da će Deki znati kako da pripremi ekipu, da se ne boje, da budu opušteni i daju sve od sebe. Fudbal je igra gde ne piše da jači mora da dobije. Zato, samo hrabro i bez straha! Kao mi 1988. godine! Jedino što je meni žao, jeste publika. Igrati pred praznim tribinama i pred punim, to pravi veliku razliku. Posebno za moj bivši klub, za Milan me baš briga. Njima je svejedno. Ali, takve su mere... Šta da radimo – zaključio je Piksi.

Kurir sport/Aleksandar Radonić