ZVEZDINO DETE DOBILO BITKU SA LEUKEMIJOM: Stefan Čikić je rođeni POBEDNIK, vratio se fudbalu sa novim pogledom na život

Nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, posle tri godine velike borbe sa teškom bolešću, ponovo trese mreže i pozitivno gleda na budućnost

Prošlog vikenda postigli ste gol za Dinamo iz Pančeva. Koliko vam znači?

- Mnogo! Stvarno mnogo. Kad sam zatresao mrežu, vratile su mi se neke situacije kroz koje sam prolazio u poslednje vreme. Zato sam srećan što mogu da igram fudbal, drago mi je zbog gola i tvrdim da će ih biti još – počeo je razgovor za Kurir Stefan Čikić.

Kako se oseća mlad čovek, u naponu snage, kada sazna da ima tešku bolest?

- Nisam imao nikakve simptome, sem što sam u nekim situacijama bio umoran, ali tome nisam pridavao važnost. Saznao sam preko krvne slike, da ima leukemiju, nakon što sam dao krv. Ništa nisam znao o bolesti u prvi mah. Uplašio sam se, mislio sam da je to sigurna smrt. Valjda je to prva ljudska reakcija. A i, kako drugačije, kad se pomene rak. Kad sam dobio dijagnozu, lekari su mi rekli da imam šansi, jer postoji veliki broj leukemija. Bilo je teških momenata na početku, posebno kad sam počeo da se lečim, ali kasnije je bilo sve bolje. Prvu terapija i danas pamtim. Ne volim baš da pričam o tome, teško razumeju ljudi koji nisu prošli kroz tako nešto, a ja sada želim da gledam napred.

Kako je prošlo lečenje, da li je to bio najteži period u vašem životu?

- Podrška moje porodice mnogo mi je značila. U tim momentima nemaš vremena za razmišljanje. Posebno kad krene lečenje i kada si u bolnici. Svaki dan je namešten. Imaš program, uđeš u sve to. Plus, tu je manjak snage, energije, dosta spavanja. Svaki dan se boriš. Porodica je bila svaki dan sa mnom, donosili su mi hranu svaki dan iz Pančeva dok sam se čeio u Beogradu. Nekada sam voleo da budem sam, da mi prođe vreme.

I onda dolazi februar 2019. kada dobijate bitku. Kako ste se tada osećali?

- Sećam se objave na društvenim mrežama. Bilo je to nakon poslednje terapije i poslednje kontrole. Tada nisam završio skroz lečenje, jer sam morao da imam terapije održavanja, ali osećao sam se dobro. Pobednički. Nastavio sam da pijem lekove kod kuće i idem na kontrole. Sada sam skroz zdrav, ali moram na redovne kontrole na svakih šest meseci

Kako sada gledate na fudbal i nastavak karijere?

- Iskren da budem, kada se sve završilo, pitao sam se, čime ću se baviti. Od malih nogu igram fudbal, bilo je sumnji da li ću nastaviti karijeru. A, onda su polako krneuli treninzi. Počeo sam da se vraćam. Bilo je teško posle duge pauze, nisam imao snage. Ali, svakim danom bilo je sve bolje I bolje. Ni danas nisam spreman kao što sam ranije bio, ali doći će sve to na svoje mesto.

Koji su vam sada prioriteti u životu?

- Neke velike ambicije nemam. Srećan sam što mogu da igram fudbal, srećan sam u Dinamu, u rodnom Pančevu. Ne planiram nešto veliko, posle svega, kroz šta sam prošao. Videću gde će put da me odvede. Veliku karijeru teško mogu da napravim, imam već 27 godina. Sportista sam, svestan sam da karijere traju kratko. Još nisam odlučio šta dalje. Sebe vidim u sportu, da li ću biti trener, ili menadžer, ne znam. Realan sam, razmišljam o nekim drugim stvarima. Nije život samo fudbal!

Dok ste bolovali Crvena zvezda, klub u kojem ste ponikli igrala je humanitarnu utakmicu sa Dinamom za vas. Koliko vam je to značilo?

- Mnogo znači takva vrsta podrške, posebno u to vreme. Čujem se sa ljudima iz kluba, s vremena na vreme. Bio sam prošle godine u Zvezdi, radio sam kao pomoćni trener, 2008. Godišta, šest meseci. Svideo mi se taj posao, ali sebe trenutno ne vidim u tome. Zamislite, držim trening deci, a sve gledam da li će meni neko reći šta da radim. (smeh)

Da li se čujete sa klasićima Urošem Radakovićem, Vukanom Savićevićem, Nemanjom Ahčinom, Urošem Đurđevićem. Ognjenom Ožegovićem…

- Na vezi sam sa mnogima. Treba reći da moja generacija nije imala sreće, jer Zvezda tada nije bila dobro organizovana kao danas. U to vreme bilo je problema sa finansijama, nije bilo filijale kao što je danas Grafičar, gde klinci mogu da se kale. U moje vreme posle omladinaca, neki su raskidali ugovore, a neki odlazili u prvi tim, gde nismo dobijali šansu. Samo su Savićević i Ožegović malo igrali malo, mi ostali, ne. Zato mi je sada drago da vidim kako Zvezda radi i koliko se pažnje poklanja klincima iz omladinske škole. Ne smem da zaboravim mog saigrača Nemanju Ahčina. Zajedno smo putovali iz Pančeva u Zvezdu od devete godine. I danas smo skupa u Dinamu, a on je naš najbolji igrač.

Imali ste epizodu u inostranstvu, u Slovačkoj. Šta se desilo u Košicama?

- To je tek luda priča! Ne znam da li se tako nešto ikada desilo u svetu. (smeh) Otišao sam u Košice posle Zvezde. Igrao sam sve utakmice, i to dobro, davao odlučujuće golove. Bili smo prvi na tabeli, šampioni, izborili smo ulazak u Prvu ligu. I onda se klub ugasio! Problem je bio novac, ne znam tačno priču, u detalje. Znam samo, da smo svi mi igrači izvisili. Vratio sam se u Srbiju, prošao je prelazni rok, a ja nisam imao čiste papire, pa sam zaigrao za Dinamo. Košice su veliki grad, krenuli su od najnižeg ranga, opet su u drugoj ligi, ali ni blizu kao u moje vreme.

Kako vam je u Dinamu?

- Bilo je problema u klubu, sada su se desile neke pozitivne stvari. Vidim da se nešto dešava, grad je stao uz Dinamo i hvala ljudima, što je tako, u ime celog kluba. Vidim da ide na bolje, osećaju se promene - optimistički je završio Stefan Čikić.

Kurir sport/A. Radonić