PREDAJA NE POSTOJI! Mane Lukić za Kurir otkrio najveću želju: pobediću, STAĆU ponovo na NOGE, UČIĆU SINA DA IGRA FUDBAL!

Mane Lukíć (33), bivši mladi reprezentativac i fudbaler Zemuna nakon teške saobraćajne nesreće u kojoj je ostao nepokretan ne gubi nadu da će ponovo potrčati sa svojim sinom.

Ekipa Kurira posetila je na lečenju Maneta Lukića, bivšeg fudbalera, koji je pre nekoliko meseci nakon teške saobraćajne nesreće ostao invalid. Na terasi rehabilitacionog centa " Miroslav Zotović" u Beogradu, sve jače se čula pesma iz hodnika bolnice. Vrata su se otvorila, a u invalidskim kolicima se samostalno približavao nekadašnji fudbaler Zemuna. Raspevani Mane se prvo našalio kada nas je video:

- Ćao, hvala što si došla, izvini što ne ustajem da se pozdravimo, nešto me mrzi - kroz osmeh je rekao nekadašnji reprezentativac mlađih kategorija naše države. Nemoguće je bilo ostati imun na osmeh Maneta, koji zrači pozitivnom energijom iako je nedavno imao dve teške operacije kičme, a od jula, kada se saobraćajne nesreća dogodila, on nije stao na svoje noge.

- Iskreno, uopšte ne mogu da se setim udesa. Znam da sam udario u kamion vozeći motor. Nemam strah da pitam ove moje drugare šta se desilo, ali kao da ne želim da znam detalje, moj mozak ih je obrisao. Malo smo nešto pričali na tu temu i neka tako ostane, niti me interusuje, ništa se time neće promeniti. Motori su moja strast od kada sam bio klinac, to je neka moja ljubav. Imao sam opremu... Pretpostavljam da sam vozio malo iznad ograničenja, znam da nisam mogao da divljam zbog toga što se udes dogodio bilo je oko pet popodne i bila je velika gužva. Ne znam...

Kako si se osećao kada si shvatio teženi svojih povreda? - Budim se u bolnici, svestan sam gde sam i kapiram da mi noge ne funkcionišu. Kada su mi saopštili dijagnoze i povrede, mislim da nije bilo mirnije osobe od mene. Bilo mi je sve jasno i odlučio sam da to mirno prihvatim. Taj mir koji sam osećao u telu, ja tebi ne mogu da opišem, to je nešto što još uvek ne mogu ni sebi da objasnim,a ne tebi... Tako da... Je*iga, šta ćeš, život...

Kakve su prognoze doktora? - Nisu obećavajuće. Oni uvek kažu teška je povreda, ovo ono... Niko mi nije rekao da nikada neću stati na noge, zbog toga se i borim. Imao sam dve operacije kičme. Tokom prve, u jednom momentu anesteziolog je rekao da mora da se prekine operacija jer su pluća krenula da mi otkazuju.

Koja je tvoja najveća želja? - Najviše na svetu želim sina da vidim i to mi najteže pada. Stefan ima tri i po godine i živi u Americi, sa suprugom. Njemu je u martu rođendan i to mi je preokupacija. Najviše na svetu želim njega da zagrlim što je valjda i normalno. Voleo bih da mogu ja da ga naučim da igra fudbal ako bude želeo. Da ja budem taj koji će mu pokazaviti, a ne tamo neki šusteri. Tako da, to je moja jedina želja. Ja sam igrao i za mlađe selekcije Srbije i Crne Gore, znam koliko znam u svom poslu i da to znanje niko ne može da mi uzme, želja mi je da ga prenesem na njega. E sada, ako on ne bude želeo da igra fudbal, ja ga sigurno neću terati da mora zato što mu je tata bio fudbaler. Pobediću i ovaj meč. Za mene ne postoji reč predaja. To nije uopšte opcija.

Kurir. rs/ Ana Denda/ Foto: Kurir Privatna Arhiva