DŽIGI NINKOVIĆ OPET UŽIVA, SAOBRAĆAJKA JE PROŠLOST: Kada sam zaigrao fudbal, kao da sam se opet rodio, BOG me je spasio!

Još pamtim reči lekara posle stravične nesreće kada su mi govorili da je pravo čudo kako sam ostao živ, tvrdi igrač Proletera

- Na neke stvari koje su mi se desile, nisam mogao da utičem. Prvo udes, onda probleme u Breši, pa silne povrede... Sve je dolazilo jedno za drugim. Ali, hvala Bogu nisam gubio strpljenje i veru. Nisam ni blizu nivoa na kome mogu biti. Godinu ipo nisam igrao. Žurio sam da se što pre vratim na teren. Trenirao sam periodično, onda mi se desi povreda, doteram se u red, pa opet povreda, mesec dana pauza... I tako u krug. Preskakao sam i mislio moći će, ali nije išlo kako treba. Shvatio sam na kraju da ne može na brzinu i sada je sve u redu. Ostale je još malo do kraja Superlige, želim da vreme na terenu maksimalno iskoristim i pomognem Proleteru. Slede pripreme u januaru, gde bi trebalo da se spremim i budem opet onaj stari na proleće, da pokažem koliko vredim.

Krajem prelaznog roka Nikola Ninković je na opšte iznenađenje potpisao za Proleter.

- Čuo sam sa dosta strana, od prijatelja za ljude iz Proletera. Svi su mi rekli, idi tamo! Iako sam u isto vreme imao ponudu Spala i da igram u Seriji B. Ovi ljudi su iz sportske priče, dobri su, pošteni, razumeli su me. Pomažu mi od starta, lako smo se dogovorili za saradnju. Sa te strane sam srećan i zadovoljan. Trudim se da im vratim najbolje što mogu.

Ninković je u fudbalu od detinjstva, pauzu je baš teško doživljavao.

- Mučan period je iza mene. Sve mi je to mnogo, baš mnogo teško palo. Fudbal je nešto što radim otkako sam prohodao. Nešto o čemu sam maštao kao klinac. Krenuo sam iz ljubavi, a sada se sa fudbalom ozbiljno bavim. Željan sam lopte, dokazivanja, nadmetanja... Nedostaju mi te utakmice, tenzija i atmosfera koja ide uz to. Taj adrenalin koji pokreće. Cele nedelje pripremaš nešto što mora da stane u 90 minuta. Prvu utakmicu kad sam ulazio protiv Voždovca, imao sam veliku tremu. Veću nego u derbiju kada sam debitovao sa 17 godina u dresu Partizana, ili u Italiji kada sam igrao protiv Juventusa, Milana i Intera... Ali, već na utakmici protiv Novog Pazara sam se bolje osećao.

Sećanje na tešku saobraćajnu nesreću u Hrvatskoj ne bledi.

- Lekari su bili zapanjeni sa dve stvari. Prvo, nisu znali kako sam ostao živ, jer se u takvim situacija gine. I drugo, da nikakve ozbiljnije posledice nisam imao. Sem jezika, koji su mi spasili operacijom, ništa drugo... To sa jezikom nije bilo nimalo naivno, postojala je mogućnost da ga amputiraju jer sam ga pregrizao blizu glavnog nerva, a onda više ne bih mogao da govorim. Plus hematomi i masnice. Sad kad pogledam... Kad vratim film... Samo Bog me je spasio. Posle dva meseca ja sam bio u treningu, u januru potpisao za Brešu.

Partizan je klub u kojem je popularni Džigi ponikao, klub za koji ga vežu najlepše uspomene.

- Sto puta sam pričao o Partizanu, ali mi je uvek drago kada me pitaju za voljeni klub. Da ne bude da preterujem, ali Partizan je stvarno moj život! Bio i sada je, iako sam igrač drugog kluba. U Humskoj sam odrastao, proveo detinjstvo... Sve što sam uradio od devete do 20. godine vezano je za Partizan. A, i pre toga, kao klinac sam voleo crno-bele. Meni je dečačka želja bila da igram za Partizan, a ne neki drugi klub. Osvojio sam tri titule, jedno prelepo vreme je iza mene provedeno u Humskoj.

Kada je Partizan u pitanju Ninkoviću ne treba postavljati pitanja.

- I sada sam navijač Partizana, pratim ih. Želim im sve najbolje, da osvoje titulu. Mislim da hoće, iako smo im mi uzeli bodove. (smeh) Ne može sve idealno, mora negde da se kiksne. Ne znam kako bih se osećao da sam igrao tu utakmicu. Želeo sam, ali bilo mi je lakše što nisam, jer znam koliko bi mi bilo krivo posle svega. Da ne budem shvaćen pogrešno, bio sam zadovoljan zbog uspeha Proletera, jer su moji saigrači pokazali karakter. Bilo bi dobro da je više takvih utakmica u našem fudbalu. Nije normalno da Partizan i Zvezda ulaze u prvenstvo i završavaju ga sa jednim ili dva poraza... Njihove ekipe jesu neuporedivo kvalitetnije, ali opet, ne možeš da igraš kao mašina.

Nikola Ninković igrao je u Italiji pet godina, za Kjevo, Đenovu, Empoli, Askoli i Brešu.

- Bilo mi je lepo! Žalim samo zbog Đenove. Tu sam bio najspremniji, ali su mi se desile neke stvari koje nisu za javnost. Posle se isto nastavilo u Empoliju, tek u Askoliju sam dobio ono što zaslužujem. Tu sam imao najbolju sezonu, pre dve godine. Po izboru navijača bio sam proglašen za najboljeg igrača, a jedva smo se spasili ispadanja. Tog perioda se rado sećam, to je klub pored Partizana gde bih mogao da ostanem ceo život. Od igre, do ljudi u klubu, navijača... Stvarno su me gledali kao svog, imao sam status kao da sam igrač Reala. U toj regiji svi žive za fudbal, ceo grad... Na kraju mi je žao što se nismo rastali kako je trebalo, ali nije bilo moguće drugačije. Ali, opet bih se rado tamo vratio.

Nikola Ninković proslaviće svoj 27. rođendan 19. decembra na veliki praznik:

- Dobio sam ime po svecu! Rođen sam na Svetog Nikolu!

Kurir sport/A. Radonić