DVE KRAĐE KOJE BOLE CELOG ŽIVOTA, ZNAM DOBRO KAKO JE NOVAKU! Nemanja Belić otvorio dušu o zanimljivoj fudbalskoj karijeri

Nemanja Belić duže od decenije brani na superligaški terenima. Iskusni golman provodi već petu sezonu u Čukaričkom. Povod za razgovor sa njim bilo je 30 sekundi magije na meču protiv Mure. U tom periodu skinuo je tri zicera i podsetio zašto spada u grupu najboljih superligaških golmana.

Opcija odlaska sa Banovog brda nije uopšte ni u razmatranju.

- Imao sam ponude od superligaša i u ovom prelaznom roku, ali nekako sebe smatram delom porodice Čukaričkog, pet godina sam ovde, zavoleo sam i klub i ljude oko kluba… Kada bude trebalo da branim, tu sam, i to je to.

Belićeva karijera je izuzetno zanimljiva. Sve je počelo prelaskom iz obrenovačkog Radničkog u OFK Beograd...

- Došao sam iz Radničkog iz Obrenovca u mlađe kadete OFK, a vremenom i do prvog tima. Tu je bilo dosta danas poznatih fudbalskih imena. Lalatović mi je bio saigrač, a sa Vidakom Bratićem, bio sam čak i cimer. Posle su mi bili treneri, baš lepo smo sarađivali, imao sam ponudu i da nastavim s njima putem koji su oni krenuli, ali to sada nisam želeo. Od ostalih saigrača tu su bili Duško Tošić, Bane Ivanović, Marko Baša, Ognjen Koroman, Andrija Kaluđerović. Daleke 2000. godine smo na isti dan Andrija i ja stigli u mlađe kadete OFK Beograda. Tadašnja OFK podseća na ovaj Čukarički. Na Staru Karaburmu sam došao na poziv Slobodana Krčmarevića. Bilo je 50-50 između Partizana i OFK Beograda. Za Partizan sam branio vikednom na turnirima, ali odlučio sam se ipak za OFK. Delovalo mi je da je to klub koji je najbolji za rad sa mladim igračima i da je lakše tu uspeti, nego u Partizanu ili Zvezdi.

Usledio je povratak u matični Radnički…

- Prvo sam bio na pozajmici, a onda sam i potpisao ugovor sa njima. Video sam lepu fudbalsku priču u Radničkom iz Obranovca, na čelu sa Jovicom Radonjićem, svi su želeli da igru tamo na pozajmicu. Tada je tu bio i Filip Đuričić imao je 17 godina… Međutim, kako to obično biva kod nas u Srbiji sve što je lepo, kratko traje. Došlo je do problema kluba sa gradskom opštinom, klub je otišao u drugom smeru, pa sam se i rastao sa njima.

Prekretnica u karijeri - Donji Srem.

- U to vreme bili su drugi u Prvoj ligi Srbije, pozvao me je pokojni Bogić Bogićević i iskreno rekao da ću biti drugi golman ako odlučim da dođem. Tadašnji prvi čuvar mreže Starčević primio je šest golova u prvom delu sezone… Prihvatio sam, kada je došlo do povrede Starčevića, stao sam među stative i branio u poslednjih sedam kola. Na šest utakmica nismo primili gol. Tako je počela lepa priča u Donjem Sremu, tu sam ostao još tri godine u Superligi. Nažalost, treće godine u klubu došlo je do raznih problema, finansijskih i neke druge nefudbalske stvari koje su uticale da tim ispadne iz lige. Mnogo prijatelja sam tamo stekao, družimo se i dalje, a svi se i viđamo jednom godišnje. Na tom mestu sam postao superligaški golman.

Ceo svet je obišao snimak sa meča Spartak – Donji Srem. Belić tada nije mogao da istrpi očiglednu nepravdu. Na kraju utakmice prišao je sudiji, spustio šorts i pokazao zadnjicu.

- Tokom cele sezone bila je teška finansijska situacija, protiv naše uprave, saveza, tačnije sudija… Mi smo se držali u svlačionici ko jedan, nikada nije bilo nikakvih sukoba i do kraja sam igrali iz inata da probamo da učinimo nemoguće. Taj sraman meč u Subotici se pamti. Tada je sudija ničim izazvan svirao dva nepostojeća penala, verovatno po nečijem nalogu, bio sam izrevoltiran… Dok sam hodao od svog gola do centra, prolazilo mi je svašta kroz glavu, možda na pet metara od njega sam odlučio da ga ne udarim, nekako mi je ovo bilo najbezbolnije u tom momentu, iako je zaslužio mnogo gore.

Nažalost, još jedan gorak slučaj Nemanja dobro pamti, baš kao i osećaj posle tih mečeva.

- Poražavajuće! Ima mnogo neprospavanih noći. Sećam se i meča Čukarički – Radnički Niš 2:3, to su mečevi koji ostanu duboko urezani i u sećanju i to ne bih poželeo nijednom sportisti da mu se to desi. To su nepravde koje bole. Baš kao što sada Novak Đoković prolazi kroz nepravdu. On čak nije ni dobio priliku da se bori, verovatno zašto što je drugačiji sport i ne mogu da ga kradu sudije, ali mu je na drugi način onemogućeno da se bori za neku svoju istoriju koju nikada niko neće stići. Nama je omogućeno da igramo sam meč, ali onemogućeno da ostvarimo bilo kakav rezultat. Isti su bili i rezultati, oba puta 3:2. To su utakmice koje bi voleo da mogu da zaboravim, ali to je prosto nemoguće.

Sve to nije lako prevazići.

- Jako teško se podigne igrač posle tih mečeva. Posle poraza u Subotici odmah smo izgubili od Napretka 3:0, isto je bilo i u Čukaričkom posle Radničkog… Izgubili smo dva naredna meča. Mnogo se čovek istroši, isprazni… Pa, nekad čak i zažali što je počeo da radi stvar koju voli najviše na svetu, ali opet brzo na svetlo isplivaju neke druge, lepše stvari. A, mnogo je više lepih stvari u fudbalu nego ovih ružnih momenata. Mada ne znam zašto se uvek setim pre tih loših, nego dobrih.

Utisak koji se stiče… Belić je mogao mnogo više u karijeri, ako se zna potencijal koji je imao i upornost koja ga i danas krasi.

- Da sam dobio šansu kao mlad golman u OFK Beogradu, ko zna šta bi bilo… Prvo je tu bio Radiša Ilić, a posle je šansu dobio Bojan Šaranov, sa kojim sam i danas prijatelj. Bilo je i tu na klackalici 50-50, klub se odlučio za njega i on je napravio lepu karijeru. Već sam i znao da će morati da idem težim putem, ali znam mnogo i fudbalera koji kada vide da u 23-24 nisu tamo gde bi želili, završe karijeru i posvete se drugim zanimanjima. Meni je to što nisam dobio šansu u OFK Beogradu bio i motiv više da težim putem dođem do Superlige…

Golmani su definitivno izdvajaju od ostatka tima. Imaju nešto, neku pozitivnu dozu ludosti i hrabrosti na terenu, a van njega su prvi u redu za šalu… Potražili smo od Belića odgovor: šta to golmane izdvaja?

- Harizma. Nije džabe onaj citat iz Montevidea „golmani nisu ljudi“ (smeh). Uglavnom su uvek omiljeni, uvek neke pošalice kreću od nas. Treba biti poseban da bi bio golman. To nije fraza to je tako. Kada sam krenuo u školsko dvorište da igram, kada se traži golman, to je ili najdeblji ili najgori. Meni je bilo bitno da ovo što radim volim i nikada se nisam pokajao što sam golman.

Posle igračke karijere Belić se verovatno seli pored terena.

- Vidim sebe kao trenera golmana i već pripremam glavu za to. Međutim, mislim da mogu još 4-5 godina minimum da branim na vrhunskom nivou. Ako se ovako budem osećao guraću još dugo, prelepo mi je sada. Ne branim godinu dana, stanem na gol i osećam se odlično. Pre nekog vremena, kada stanem na gol posle pauze, uopšte mi ne bi bilo svejedno. Sada je potpuno drugačije, verovatno je do glave, jer drugačije pristupaš obavezama s godinama.

Kurir sport / Miloš Bjelinić