SRBIJA JE MOĆNA SA PIKSIJEM I NJEGOVIM SINOVIMA: Složno se peva BOŽE PRAVDE, delujemo SUPERIORNO na terenu! Mnogi nas se plaše!

Orlovi mirno čekaju žreb za Mundijal, trijumf nad Mađarskom sa pola snage oslikavaju sav kapacitet i potencijal nacionalnog tima

Koliko je srpska fudbalska reprezentacija sa Piksijem na čelu moćna pokazuje i prijateljska utakmica protiv Mađarske. Kako Stojković reče posle meča u Budimpešti - rutinska pobeda! Mi ćemo dodati - sa pola snage. A, do pre samo godinu ipo dana ista ta Mađarska nas je u Ligi nacija i to u Beogradu lako dobila. Ovo viđeno u četvrtak veče, ličilo je na igru mačke i miša, jer je Srbija u taktičkom, tehničkom, individualnom i timskom planu bila dominantna u odnosu na protivnika. A, Mađari nisu mačji kašalj, umeli su prošlog leta na EP dobrano da u "grupi smrti" namuče i odigraju nerešeno sa Nemcima i Francuzima, te olako izgube od Portugala. I valja istaći. Piksi kao selektor Srbije nema poraz, ako se ne računaju prijateljske utakmice na Dalekom istoku sa kombinovanim timom. Tu je devet pobeda i dva remija. Malo li je?!

Ono što je mnogo važnije od pobede nad Mađarskom je što fudbaleri sa osmehom dolaze na okupljanja srpskog nacionalnog tima. Nikola Milenković imao je sitnu povredu, nije hteo u Italiju da se leči, ostao je sa reprezentacijom i igraće protiv Danske. To se ranije nije dešavalo. U stvari jeste, ali kod Radomira Antića, pre više od decenije. Piksi je uspeo da vrati kult reprezentacije, s ponosom selektor i fudbaleri pevaju srpsku himnu - Bože pravde. Lepo je za videti, utiče to na narod, posebno na mlade. Možda ćemo tamo na jesen konačno da dobijemo i srpske fudbalske navijače, nešto što nam nedostaje već dve decenije.

Piksi je pored neosporivog fudbalskog znanja pokazao još dve važne komponente koje krase istinske vođe - harizmu i autoritet. Od prvog dana, otkada je preuzeo reprezentaciju govorio je da Srbija mora da ode na Svetsko prvenstvo u Kataru. Njegov nepopravljivi optimizam pred utakmicu sa Portugalom, kod nekih malodušnika izazivao je podsmeh i podozrenje. A, onda ih je sve matirao u Lisabonu te novembarske noći golom Aleksandra Mitrovića i pokazao koliko je bio u pravu.

Sa druge strane, na delu je pokazao da se od kvalitetnih momaka pravi moćan tim. Godinama smo živeli u zabludi da ne mogu zajedno Dušan Tadić i Sergej Milinković-Savić. Piksi je pokazao da mogu, i ne samo da mogu, već da su teror za protivnika. Isto je i sa Aleksandrom Mitrovićem, koji je još pakleniji igrač kad pored sebe ima Dušana Vlahovića ili Luku Jovića.

Da ima viziju i da je spreman na novotarije Dragan Stojković demonstrirao je menjajući mesta pojedinim igračima, pa smo videli kako odbrambene zadatke bez problema rešavaju Filip Kostić, Andrija Živković, pa i Nemanja Radonjić. Da Nemanja Gudelj može sjajno da odigra kao štoper, a Filip Đuričić ranije kao levi bek. I kod Piksija nije važno ima li igrač minutažu u klubu poput Strahinje Pavlovića i Uroša Račića, bitno je da izgara i gine na terenu za Srbiju. I nisu za džabe one zajedničke šetnje u trenerkama sa nacionalnim obeležjima po evropskim prestonicama, gde Dragan Stojković fudbalerima pokazuje koliko je lepo, ali i važno predstavljati svoju zemlju.

I tu je snaga Piksijeve Srbije. Zato s mirom dočekujemo utakmicu protiv Danske u utorak, kao i predstojeći žreb za Mundijal 1. aprila u Dohi. Sada se svet plaši Srbije, a nama je svejedno ko će nam biti u grupi. Imamo Piksija i njegove sinove!

Kurir sport / Aleksandar Radonić