SRBIN KOGA SU HRVATI OBOŽAVALI: Odgovorno tvrdim da nijedan Beograđanin nikada nije bilo toliko voljen u Zagrebu kao ON!

Zoran Čava Dimitrijević legendarni je fudbaler Partizana i zagrebačkog Dinama koji je svojim životom i ponašanjem ostavljao bez daha nekadašnju SFR Jugoslaviju. U Humskoj je proveo 11, a u Maksimiru dve sezone, bio je Srbin kojeg su Hrvati obožavali.

Miroslav Ćiro Blažević nedavno je evocirao uspomene na Zorana Dimitrijevića, koji je preminuo 13. septembra 2006. godine u Nantu. Upravo je Ćiro bio taj koji je Čavu 1987. doveo iz Beograda u Zagreb i na taj način napravio zemljotres u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Posle pet godina posta Dinamo je predvođen Zoranom Dimitrijevićem zaigrao u evropskim takmičenjima, a Čava, rođeni Beograđanin za kratko vreme postao je miljenik navijača zagrebačkog kluba. Pad fudbalske produktivnosti Čave Dimitrijevića u Dinamu, obeležio je odlazak Ćire Blaževića sa kormila i dolazak Josipa Skoblara. Čava je sve manje igrao i sve više imao problema sa porocima.

Svog odnosa sa Zoranom Dimitrijevićem prisetio se Ćiro Blažević na svojoj zvaničnoj fejsbuk stranici.

- Sa glavnim urednikom T-portala Sinišom Malusom evocirao sam uspomene na Zorana Dimitrijevića, poznatijeg kao Čava, a sve za knjigu koja se priprema o tom doktoru fudbala. Nemojte mi zato zameriti što ću u ove sitne noćne sate u kojima mi san ne dolazi na oči, podeliti s vama još par detalja kojih sam se tek naknadno dosetio razmišljajući celi dan o tom genijalnom vagabundu…

Bio je zasigurno jedan od najvećih talenata u tadašnjoj Jugoslaviji, to se videlo iz aviona, a ja sam ga u Dinamo doveo u leto 1987. godine kada je imao svega 25 godina. Trebalo mu je tada dati 10.000 nemačkih maraka kako bi u Subotici dobio ispisnicu, a mene su svi upozoravali da mu ni slučajno ne dajem te pare jer će ih, kako su tvrdili rezolutno, zapiti u prvoj kafani.

Ja sam mu, međutim, odlučio pokloniti poverenje, ali sam ga ujedno i upozorio da mi svi govore kako tu ispisnicu, a onda ni Čavu, nikada više neću videti.

- Hoćeš li me zajebati - pitao sam ga, a on mi je pružio ruku i dao svoju reč.

-Neću - rekao je, i onda snažno poentirao:

- Keve mi!

I zaista, ispoštovao je naš dogovor te se vrlo brzo pojavio u Maksimiru. Nijedan Beograđanin, odgovorno to tvrdim, ni pre ni posle njega nije bio toliko obožavan u Zagrebu kao što je to bio on. Raja mu je na tribina skandirala više nego što su to činili meni ‘82. kada sam im doneo onaj dugo očekivani trofej, a već u njegovoj prvoj utakmici bacio ih je sve u delirijum. Igrali smo protiv Veleža i pobedili 3:0, iako su oni tada bili izuzetno jaki s Kajtazom i Tuceom. Škoro je na toj utakmici postigao dva gola, ali je igrač utakmice ipak bio Čava Dimitrijević koji je svih 90 minuta ko od šale veležovcima gurao loptu kroz noge.

Zbog problema sa pićem i noćnim životom morao je svojevremeno otići iz Partizana gde je već lagano postajao legenda, te je tako preko ove ranije spomenute Subotice došao u moju ekipu koju su tada već činili sjajni pojedinci poput Mlinarića, Bobana, Škore, Kasala, Lulića i drugih, pa su i naša očekivanja bila velika, ali nije dugo trebalo da se Čava vrati svom beogradskom načinu života zbog kojega je sve ređe i bio u prvoj ekipi.

- Ništa sok, ništa kava, evo stiže Dimitrijević Čava - govorilo se krajem osamdesetih po zagrebačkim kafićima.

Imao je zbog toga nažalost snage za samo jedno poluvreme, a nekada bi već u 30. minutu širio ruke i tražio zamenu, ali dok bi na sredini terena driblao protivničke igrače, povezivao zadnji red s prednjim i, nekim izuzetnim rešenjima koje samo on vidi oplemenjivao igru, Maksimirom bi se ipak orilo:

“Čava, Čava...”

Takvi fudbalski boemi poput njega nisu nipošto bili retkost u Dinamu, da ih sada ne nabrajam jer ih sve već znamo i oni su upisani zlatnim slovima u istoriju našeg kluba, ali treba reći da je pokojni Čava o kojemu sada govorimo bio svakako jedan od njihovih najboljih predstavnika i to ne samo zbog one legendarne izjave:

- Zar zbog fudbala da izgubim mladost!

On, Vlado Kasalo i Haris Škoro prva su dva meseca po dolasku u Dinamo - sećam se toga vrlo dobro, pa da, evo, spomenem ovde za kraj - živeli u Interkontinentalu. Kada sam nakon nekoliko dana došao da platim njihove hotelske račune ostao sam u šoku i pitao se što su to njih trojica radili. Jesu li, a po iznosu na računu je to bilo moguće renovirali ceo hotel?

Jelo se, pilo, častilo sve redom, i tako nekoliko meseci, a onda sam im na treningu rekao da je stigao račun iz Interkontinentala.

- Isto mi je kao da sam kupio grofa Monte Krista - zagalamio sam na Čavu, a on bi već u sledećoj utakmici podvalio neku loptu pa se nisam mogao dugo ljutiti na njega.

U današnjem fudbalu nema mesta za takve igrače, nije ga, iskreno govoreći, bilo ni tada, ali u kolektivnoj memoriji onih fudbalskih romantika koji će uvek više ceniti lep potez nego učinkovitost, a što na našim područjima nipošto nije retkost - Čava će uvek biti na visokoj ceni!

Zato uostalom i mislim, a rekao sam to danas i uredniku s kojim sam razgovarao, da će ta knjiga koju pripremaju o Čavi sasvim sigurno biti bestseler. Evo, ja ću biti prvi koji će da je kupi iako bih je, čini mi se, mogao i napisati kada se setim koliko je sve tih anegdota s njim bilo.

Kurir sport/Fejsbuk