E, OVO SE ZOVE LJUBAV PREMA PARTIZANU: Ješićev gest prema voljenom klubu ostaće ZAUVEK upamćen! Da se NIKAD OVO ne zaboravi

Miodrag Ješić bio je pošten i čestit čovek. Upravo su ove dve reči koje su svi bivši saigrači i saradnici iz Partizana najčešće upotrebljavali kada su govorili o njemu posle tragične smrti.

Miodrag Ješić imao je težak život. Odrastao je bez oca, uz majku Milenu i brata Milovana. Doživeo je najtežu sudbinu koja može da zadesi jednog roditelja, da izgubi dete. Naime, njegova starija ćerka Jelena takođe je preminula posle saobraćajne nesreće, isto kao i otac u decembru i to sa svega 19 godina.

A, kakav je bio Miodrag Ješić kao čovek, najbolje govori podatak koji i danas između sebe prenose stariji navijači Partizana. Kada se 1990. godine vratio iz Turske u Srbiju, Miodrag Ješić uradio je ono što niko ne radi. Vratio je stan koji je pre toga dobio od kluba. Dijametralno suprotno mnogima koji Partizan vole i voleli su ga do poslednje pare.

- Da, tačno je da sam vratio stan, samo taj stan sam vratio ranije, dok sam još bio u Altaju. Ne bih mnogo o tome, naravno da su svi bili prijatno iznenađeni. U stvari, pozvao me je Zoran Džoni Krstić iz Partizana i pitao me je, pošto sam tada bio u inostranstvu, da li bih mogao da svratim do njega prilikom prve posete Beogradu, da se dogovorimo da iznajmim stan Partizanu. Rekao sam mu da nema problema - setio se Miodrag Ješić u razgovoru za portal Crno-bela Nostalgija i nastavio:

- Prva pauza u prvenstvu, dolazim na stadion, odlazim prvo kod Žarka Zečevića. Njemu sam prvo rekao šta sam odlučio – umesto da izdajem, ja vraćam stan klubu. Zeka me šalje kod Džonija da završimo potrebnu papirologiju i to je to.

Pitali su ga posle mnogi prijatelji i rodbina: „Ješo, zašto, zašto?“

- Zato! Zato što sve što sam do sada uradio i postigao u životu, sve je to zbog Partizana. Vidite, ja i danas mislim isto, da nije institucije Partizana, ne bi bilo ni Stjepana Bobeka, Miloša Milutinovića, Vladice Kovačevića, Čika Čajkovskog, Hasanagića, Vasovića, Galića, Bjekovića, Vukotića, Mijatovića, Dragana Mancea, itd, itd…

Pored Partizana, Miodrag Ješić izdvojio je još dve sredine u Srbiji u kojima se osećao prijatno.

- Izuzetno lepo i prijatno bilo mi je u Radničkom iz Niša. Vratili smo se u prvu ligu i znali smo to dobro da proslavimo, zajedno sa igračima i navijačima. Tadašnji direktor kluba Miloš Drizić, predsednik Dragan Pantelić, tadašnji gradonačelnik Niša, inače partizanovac... Zatim, vrlo rado se sećam vremena provedenog na Karaburmi u OFK Beogradu i saradnje sa Momom Minićem, Zvezdanom Terzićem i ostalim ljudima iz kluba. Napravili smo sjajan tim, imali odlične rezultate ali nažalost, prekinuto je prvenstvo zbog bombardovanja naše zemlje.

Prisetio se potom Miodrag Ješić i svoje životne tragedije, ali i buđenja i vere u novi život.

- Dok sam radio u Tunisu, zatekla me je crna, najcrnja i tragična vest. U jednom trenutku sve se srušilo, izgubio sam sve, smisao života, u trenutku sve besmisleno postaje, bezvredno…Agonija, nema više moje 19-ogodišnje Jelene. Dugo posle toga, nemate reakciju, ravnodušni ste na sve što se dešava oko vas… U život me je vratila najlepša crna žena, moja Irena, i rodila mi novi život – Taru. Vratio sam se, živote!

Kurir sport/Crno-bela Nostalgija