MIHA JE NAPRAVIO KULT REPREZENTACIJE, NJEGOVO DELO ŽIVI! Lukić: Uspeo je, danas srpski fudbaleri pevaju himnu i poštuju dres i grb

Siniša Mihajlović i Vladan Lukić, prijateljstvo rođeno i cementirano u Crvenoj zvezdi, za sva vremena. Mihina smrt posle trogodišnje borbe sa leukemijom potresla je Luku.

- Neka mu je večna slava! Bio je rođeni pobednik! Tužan sam, jer smo Miha i ja imali jedno iskreno prijateljstvo i uzjamano poštovanje sa obe strane. Meni je najtužnije od svega što Miha sa 53 godine nije više živ. Što nije više vremena proveo sa svojom decom, sa svojom unukom i sa svojom ženom. Njih mi je najviše žao, jer oni više neće imati priliku da ga zagrle i budu zajedno. Faliće Miha fudbalu, ali će mnogo više faliti svojoj porodici - emotivno je počeo razgovor za Kurir Vladan Lukić.

Siniša Mihajlović imao je važnu ulogu u timu koji je 1991. godine pokorio Evropu i svet.

- Miha je imao bogatu karijeru, moćan šut, dug i precizan pas, fajterski odnos na terenu. Imao je sve ono što jedan vrhunski fudbaler treba da ima. Nije bio umetnik sa loptom kao Dejo, ili Robi, ali je bio onaj faktor bez kojeg jedna moćna ekipa ne može da postoji. Mi smo imali sreću da smo ga imali u ekipi, jer je u sebi nosio vanserijski ljudski i fudbalski kvalitet. Bio je jednako važan kao i svi u generaciji iz Barija, ali je bio ona kockica koja nam je nedostajala. Njegov karakter pobednika bio je zarazan i time je uspevao da vuče ekipu. Lično, voleo sam da ga imam iza sebe, osećao sam se sigurnije kad mi je čuvao leđa. Zahvaljujući svom borbenom karakteru i tome što nije bežao od duela meni je kao napadaču olakšavao posao.

Vladan Lukić smatra da je Siniša Mihajlović pre jedne decenije počeo ni iz čega da stvara kult srpske reprezentacije.

- Smatram da je imao isparavan stav kada je insistirao na tome da se peva himna Srbije. To je normalno, tako se poštuje država. Od starta sam razumeo šta je on želeo da postigne. Igrao je u Italiji gde je patriotizam izražen, gde se poštuju nacija i država. Želeo je da to svoje iskustvo prenese u Srbiju, iako je kod nas malo komplikovanije. Podržavao sam ga i video njegovu želju da stvori kult reprezentacije, kroz pevanje himne, odnosa prema dresu i grbu, izjavama koje će igrači davati. Želeo je da podigne nacionalnu svest i mislim da je u tome uspeo. Svedoci smo da naši igrači i naši selektori danas pevaju himnu, s ponosom i uživanjem.

Patriotizam i rodoljublje bili su veoma izraženi kod Siniše Mihajlovića.

- Većinski deo života Miha je proveo u Italiji, tamo su mu rođena deca, tamo je upoznao suprugu. Došao je u Beograd iz jednog specifičnog područja, iz mešovite porodice. Kod njega nikada nije bilo dileme, uvek se izjašnjavao kao Srbin! Meni je to bilo drago, s obzirom na okolnosti. Nije njemu bilo lako da se opredeli. Svoj patriotizam je pokazivao i odazivanjem za utakmice reprezentacije, kod njega tu nikada nije bilo ni najmanje dileme. Zato će uvek biti cenjen i poštovan u našem narodu.

Otkrio je Vladan Lukić i kakav je Siniša Mihajlović bio, kada nije bio na terenu.

- Nas dvojica smo imali super odnos. Moji roditelji su tih godina otvorili jedan ugostiteljski objekat u Sopotu i posle treninga smo dolazili da slušamo Nadu Topčagić i Jašara Ahmedovskog. Voleo je da se druži, ali nije preterivao u noćnim izlascima. Mi smo bili vrhunski sportisti, voleli smo da pobegnemo iz Beograda i imamo neki svoj mir. Otvarali smo se jedan drugome, posebno kada bismo se posvađali sa devojkama. Video sam da mu je sve to prijalo. I sve probleme koje je imao, brzo je rešavao i iz njih izlazio kao pobednik.

Prisetio se Vladan Lukić jedne anegdote vezane za Sinišu Mihajlovića:

- Da se razumemo, kod Mihe je uvek bilo više svetlih, nego tamnih strana. Ali, u jednom periodu imao je totalno pomračenje kada su sudije u pitanju. (smeh) Jedno tri, do četiri meseca stalno ih je napadao... A, nas nekoliko je konstantno trčalo za njim, plašeći se da ne bude isključen.

Veliko prijateljstvo Vladana i Siniše još više je učvršćeno jednim nesrećnim događajem.

- Najsimboličniji dogašaj našeg prijateljstva je sudar u Beču. Meni je pukla noga usled slučajnog kontakta sa Mihom. Bilo je to kad smo igrali za reprezentaciju protiv Austrije. Ne daj Bože da sam, ili da bih mu zamerio. Bio je to splet nesrećnih okolnosti. Obojica smo fajteri, išli smo na loptu i nekad se plati cena toga - prisetio se Vladan Lukić.

Kurir sport/A. Radonić