SMRT KOJA JE POTRESLA SRBIJU I FUDBALSKI SVET: Ne smemo da zaboravimo mangupa sa dečijim osmehom i temperamentom šampiona

Sa velikim bolom i tugom sećamo se tog 16. decembra 2022. godine.

Bio je pravi borac, šmeker, mangup... Ali ne uličar, već mangup sa manirima. Složićete se da je jedino njemu gospodski stajala "podignuta kragna" na dresu.

Tokom celog života, mnogo puta se nalazio u "ringu" sa velikim nepravdama, problemima, nedaćama iz kojih je samo izlazio još jači, spremniji, iskusniji... Sve ga je to konstruisalo u čoveka kakav je kasnije i postao. Fudbaler sa velikim F. Humanitarac sa ogromnim H. Čovek sa najvećim mogućim Č.

Nikoga se Mihajlović u životu nije plašio, nije postojao fudbaler kom Miha nije smeo da uđe u duel, u noge, "na crtu". Pa čak ni onom prokletom protivniku kog će te 2019. godine upoznati.

Na terenu je odneo mnogo pobeda, koliko je samo puta bio junak svog tima, koliko je samo puta svojom levicom doneo pobedu svom klubu. Bio je fudbaler sa posebnom harizmom kog je voleo svaki saigrač, kog bi svaki trener poželeo u svojoj ekipi. Jedino su ga "mrzeli" protivnički golmani, što je donekle i razumljivo, zar ne?

Popularni Miha je imao "top" u levoj nozi sa kojim je nerbojano puta cepao protivničke mreže, i gotovo svaki put kada bi sudija dosudio slobodan udarac, to je za Sinišu predstavljao zicer.

A onda, te 2019. godine, Mihajlović je ponovo istrčao na teren. Ali ovog puta, preko puta sebe nije imao 10 igrača i golmana, već samo jednog - ali onog podmuklog, bezobraznog, bezobzirnog protivnika. Njemu je dijagnostifikovana leukemija, kojoj je Miha u par navrata uzvratio žestok udarac, baš kao što je to činio suparnicima na zelenim površinama.

Protivnik o kom govorimo nije smeo da igra fer igru sa Mihom, napadao je kada se Siniša najmanje nadao, udarao je sa leđa, ispod pojasa, u mraku, kao prava pravcata kukavica. Ponavljam, fer igre nije bilo, jednostavno nije se igralo po pravilima sporta. Miha nakon duge i teške borbe, pune preokreta, nije izdržao, ali je otišao dostojanstveno, a mi ćemo ga se sećati zauvek. Otišao je u legendu.

Siniša je imao bogatu, prekrasnu karijeru koja je za svako moguće divljenje. Rođen je 20. februara 1969. godine u Vukovaru, a profesionalnu fudbalsku karijeru počeo je 1988. u Vojvodini. U decembru 1990. kupila ga je Crvena zvezda za milion maraka, što je bio apsolutni rekord u jugoslovenskom fudbalu. U dresu crveno-belih više je igrao po sredini, a tek odlaskom u Romu, leta 1992, počinje da igra na poziciji "levog beka". Dve godine kasnije je u Sampdoriji, i tu je "libero". Sledi angažman u Laciju, a kopačke o klin okačio je u Interu. Za nacionalni tim odigrao je 63 utakmice, dok se deset puta upisao u strelce.

Tokom karijere osvojio je 16 trofeja: pet prvenstvenih titula, Kup šampiona, Kup kupova Evrope, četiri kupa Italije, Interkontinentalni kup, Superkup Evrope i tri superkupa Italije.

Kao što u naslovu piše, ovakav gubitak je nenadoknadiv. Siniša je iza sebe ostavio trag koji niko nikada neće moći da izbriše. Čitav Beograd, Srbija, Italija, Evropa, svet zanemeli su nakon njegovog odlaska. Tiho je otišao, a tragedija je glasno odjeknula.

Gotovo da nema čoveka iz sveta sporta, politike, umetnosti, zabave, ma iz svake moguće branše, koji nisu uputili poslednji pozdrav velikom šampionu. Valjda to dovoljno govori ko je bio Siniša Mihajlović.

Sada, neka se golmani na "onom svetu" paze, stigao im je veliki gospodin sa "bombom" u levoj nozi.

Šampione, laku noć.

Kurir sport / A. Rakočević