BOROVO I DALJE OPLAKUJE SVOG SINIŠU MIHAJLOVIĆA: Prijatelji se prisetili svog SINGETA! Voleo je rodni kraj i pomagao tokom rata

Siniša Mihajlović otišao je za Svetog Nikolu u legendu. Za njim je tugovao ceo svet, a Srbi i Italijani ga i dalje oplakuju. Tako je i u njegovom rodnom Borovu, tamo ga se sećaju sa ponosom i tvrde da će zauvek živeti u njihovim srcima.

Siniša Mihajlović je još kao dečak zavoleo fudbal. Bila je to ljubav na prvi pogled. Njegov prvi trener u fudbalskom klubu Borovo, koji nažalost više ne postoji, bio je Slobodan Đurica.

- Siniši sam bio trener kada je bio pionir, nešto više od godinu dana. To je bila najmlađa selekcija gde je on već tada pokazivao svoje kvalitete. Tada je bilo više igrača, više dece koja su trenirala, međutim tu su se nakako izdvajali Siniša Mihajlović, Saša Patković, Ante Miše i Siniša Lazić - priča za portal "Srbi" iz Vukovara, autora Srđana Sekulića, jedan od prvih Mihajlovićevih trenera u Borovu Slobodan Đurica.

U selekcijama pionira, juniora i seniora Borova sa sa Mihajlovićem u ekipi igrao je i Siniša Lazić koji i danas živi i radi u Borovu naselju.

- Nas dvojica smo prvi iz generacije počeli da igramo za seniore, on čak i pre mene iako je bio mlađi nepunih godinu dana. U seniorima smo igrali zajedno godinu dana, kasnije sam ja otišao u vojsku, a on je u međuvremenu prešao u Vojvodinu. Kada je Miha bio u pitanju, to je bio samo rad, rad i rad. Po tom pitanju je bio neumoljiv. Mi smo svi nakon treninga obično odlazili na bazen, a on je ostajao da dalje trenira, imao je svoj cilj i ostao je dosledan njemu - otkrio je Lazić.

O tome koliko je Siniša Mihajlović bio vezan za rodni kraj govori i Savo Prodanović, kapiten iz Mihine generacije u Borovu.

- Kada je otišao u Vojvodinu, Singe, tako smo ga zvali, nije mogao bez Borova. Uvek se vraćao, izlazio je u Dalj, nije mogao bez Borova i svog društva. Kada je Vojvodina postala prvak Jugoslavije, uz Mihu je bilo još nekoliko ljudi iz naših krajeva. Čedo Maras je bio iz Đakova, Miroslav Tanjga iz Jankovaca, Ljubomir Vorkapić je igrao u Belom Manastiru, trener Ljupko Petrović bio u Osijeku, Miša Kosanović je rođen u Šidskim Banovcima. Često smo se viđali i po njegovom odlasku u Crvenu zvezdu, uživo sam ga pratio na mnogim utakmicama. Bili smo u kontaktu i po izbijanju rata kada je poslao pun kamion pomoći, robe i hrane, a mene je zadužio da sve to ispratim i da sve to dođe u prave ruke kako to neko ne bi zloupotrebio. Teško je prihvatio to vreme i sve što se dešavalo tih godina - istakao je Prodanović, koji je otkrio kako je zaigrao na Mihinom oproštaju 2007. godine u Novom Sadu:

- Bili smo u restoranu na jednom ručku i i tada mi Siniša kaže - "Spremaj se"! Nisam znao za šta da se spremam i on mi kaže - Savke, hoću da igraš na mojoj oproštajnoj utakmici". Tako smo Miloš Šestić i ja bili najstariji učesnici na tom meču.

Na dan kada je Siniša Mihajlović preminuo, grupa poštovalaca njegovog lika i dela otišla je do stadiona u Borovu naselju i zapalila mu sveće.

- Po njegovoj smrti mnogi su išli da pale sveće na stadion, što mi je bilo drago. Međutim nisam hteo da idem tamo po mraku, jer ne želim da se sakrivam. Nije mi jasno zašto je bio toliko omražen ovde. Paljenje sveća na stadionu u Borovu naselju je gest koji je dokaz poštovanja prema jednom čoveku, poštovanje prema nekome ko je dao puno i ko je proslavio Borovo naselje, Vukovar i okolinu - rekao je Siniša Lazić.

Dres Intera sa brojem 11 koji je lično na dar dobio od Siniše Mihajlovića ponosno čuva Siniša Lazić, u svom domu u Borovu. Primio ga je Mihinoj svadbi u Novom Sadu. Na njemu se i danas vidi posveta na kojoj piše - "Lazi od Siniše".

Kurir sport/Srbi.hr